ZIVOT IZMEDjU ZIDOVA ILI ZICA

AIM Skopje, 16.05.1999

Zavrsetak prvog talasa prognanih sa Kosova ciji se broj zaustavio na oko cetvrt miliona osoba, doneo je izvesno olaksanje makedonskoj vladi koja je sredinom maja izjavila da ce dopustiti ulazak toliko proteranih kosovara koliko bude primljeno u zapadnim zemljama. A kako zapadne zemlje i ne zure bas sa prijemom deportovanih u svojim zemljama izgledalo je da ce doci do novog porasta tenzija. "Spas" je dosao u obliku praznog granicnog prelaza koji je u nekim danima bio "poremecen" prolaskom samo po nekoliko osoba. Enigma koju su pokusali resiti svi, pocevsi od NATO-a pa do novinara lokalnih medija bila je ta o razlozima koji su doveli do prestanka navale deportovanih kosovara na Makedoniju. Odgovor je dosao u formi analize Rojtera da je za prestanak dotoka ljudi iz Kosova u Makedoniji zasluzan tajni dogovor izmedju jugoslovenskog predsednika Milosevica i makedonskog predsednika Gligorova. Kao povod za ovu spekulaciju je posluzilo pismo makedonskog predsednika upuceno njegovom kolegi u Beogradu koje je kasnije bilo obelodanjeno u medijima. Od onoga sto je poznato iz sadrzaja ovog pisma ne moze se reci da pretstavlja konkretan dogovor, ali sama cinjenica da je pismo prilicno intimno budu sumnje da "tu ima nesto". O razlozima zasto je pisao ovo pismo Gligorov je ovih dana izjavio da je time hteo da "otvori oci" Milosevicu, bukvalno tvrdeci da je hteo da mu kaze istinu o onome sto se dogadja u SRJ jer strahuje da mu ljudi oko njega mozda i ne govore citavu istinu. Naravno, ovom prilikom on je pohvalio hrabrost srpskog naroda, sto inace pretstavlja svojevrsni kult u makedonskoj etnickoj zajednici, ali istovremeno je predocio Milosevicu da se ipak ne moze boriti protiv 19 mocnih zemalja. Sto se tice odgovora, do sada je jedina reakcija bila zahvalnost jugoslovenskog ministra spoljnih poslova, ali odgovora jos uvek nema. Gligorov nije dobio ni povratni poziv od Milosevica koga je telefonom pozvao pre mesec dana, jer je ovaj navodno bio zauzet razgovorima sa Primakovim.

No, cini se da Gligorov ne misli da se otkaze od misije da urazumi svog beogradskog kolegu, istovremeno ne mareci za spekulacije da se sa njim dogovara o izvesnim osetljivim pitanjima sto izaziva dodatno nepoverenje kod NATO partnera. Ilustracija za rezultate ovakve makedonske politike jeste cinjenica da se nakon vasingtonskog samita Makedonija nalazi dalje od prijema u NATO nego sto je bila pre pocetka napada na SRJ.

Makedonska politika nije mnogo sofisticiranija ni u pogledu organiziranja zivota deportiranih sa Kosova. Iako prolazi vec drugi mesec od dolaska prvog talasa deportiranih zivot Kosovara se svodi na jednostavno fizicko prezivljavanje. U Makedoniji se nalazi takoreci kompletna albanska intelektualna elita sa Kosova, medjutim svi su oni zatvoreni u svojim mini- svetovima koji se u najcescem broju slucajeva sastoje od zidova kuca u kojima su smesteni zahvaljujuci solidarnosti njihovih sunarodnjaka u Makedoniji. Manje srecni, odnosno tzv. "obican narod" ili oni koji nisu imali rodjake ili prijatelje u Makedoniji, svoj izbeglicki zivot konzumiraju izmedju zicanih ograda kampova sastavljenih od platnenih satora, sa skoro nikakvom vezom sa vanjskim svetom. Jedinstvena forma organizovanog zivota Kosovara u Makedoniji jeste pocetak objavljivanja dnevnog lista "Koha ditore". Ovaj list se za sada besplatno distribuira u kampovima i putem humanitarnih organizacija do porodica koja dobijaju humanitarnu pomoc. Ima najava da se uskoro pojavi i poznati nedeljnik "Zeri", koji ce takodje biti distribuiran kosovarskim porodicama. Van ovoga nema skoro nista, ako se iskljuce kafane koje su prepune ljudi koji ne znaju sta ih sutra ocekuje. Kako se saznaje, makedonska vlada je odbila iniciajtive da se organizuju kulturni klubovi koji bi imali ulogu cuvara socijalne strukture deportiranih koji bi sacuvali svoj drustveni identitet sto bi im pomoglo pri nastavljanju drustvenog zivota kada se vrate na Kosovo. Ovo i ne cudi kada se zna koliko je jako antialbansko raspolozenje u Makedoniji od pocetka dolaska deportiranih. Strah od gubitka sopstvenog identiteta koji se otvoreno iskazuje, koristi se kao polazna tacka u tretiranju kosovara, a sa druge strane ova odbivna politika ima za cilj da se kosovarima zivot ucini sto neprijatnijim kako bi sami hteli da odu odavde, i to sto pre.

Zanimljivo je i to sto ni gradjanske organizacije u zemlji nisu ucinile bas mnogo u pravcu zblizavanja deportiranih ili izbeglica sa lokalnim stanovnistvom. Ove organizacije koje su i inace inertne zbog neiskustva u organiziranju ili izgradnji gradjanskog drustva, jednostavno su se povukle u nacionalne, t.e. etnicke "dvorove" ostavljajuci vladi odresene ruke da resi sve probleme kako njoj najbolje odgovara.

Iako kampovi nicu kao pecurke nakon kise i iako u njima ima i po vise desetine hiljada ljudi, niko se nije pobrinuo da organizira strukturu koja bi mogla da odigra ulogu "lokalne samouprave" koja bi bila kao pretstavnik deportovanih u pregovorima sa vlastima po izvesnim zivotnim pitanjima. Do sada je vec bilo prilika da se vidi potreba ovakvih struktura ciji nedostatak moze dovesti do ozbiljnih incidenata. U Skopju se uveliko "sapuce" da su spreceni pokusaji otvorenih buntova u kampovima koji su se pojavili zbog teskih uslova zivota, a bilo je i nekoliko evidentiranih slucajevi koji su izazvali nesrazmerno veliki interes sto samo govori o napetosti odnosa. Sa porastom spoljnih temepratura u kampovima se pojavljuje dilema sta je gore: visoka ili niska temperatura? Niski satori u kojima je smesteno desetine ljudi, cesto puta pripadnici razlicitih porodica, pretstavljaju nepodnosljivo mesto za zivot kada nad njima zapece sunce koje stvara letnje temperature od trideset i vise stepena celzijusovih. Kada u tim istim kampovima ljudi nemaju nikakvu drugu preokupaciju nego sto je "iscekivanje", moze se samo zamisliti kakve sve situacije ona moze proizvesti. Nekakva organizovana forma drustvenog zivota bi svakako bila dobar amortizer protiv eventualnih konfliktuoznih situacija, a istovremeno bi odrzala u kondiciji duhovnu snagu ljudi koji su pretrpeli teske sokove.

Odredjenu ulogu u ovom kontekstu pokusavaju da igraju i medjunarodne organizacije ciji se pokusaji da se pomogne nesrecnim kosovarima zavrsavaju sa negativnim reakcijama domaceg stanovnistva. U situaciji kada lokalno stanovnistvo prolazi kroz tesku ekonomsku ali i drustvenu krizu, reakcije u obliku ljubomore su lako predvidljive, medjutim cini se da vecina stranih organizacija to jos nije uvidela. Rezultat ovoga jeste porast negativnog raspolozenja prema kosovarima iako oni nisu nicim doprineli tome. Tako se i zatvara magicni krug obelezen zidovima ili zicama koji zivot deportiranih cetvrt miliona Kosovara u Makedoniji pretvara u svojevrsni geto za sada bez vidljivog izlaza.

AIM Skopje

IBRAHIM MEHMETI