Ratni zivot

Beograd by night

AIM Podgorica, 11.maj 1999 (od dopisnika AIM iz Beograda)

Sa prvim mrakom prazne se beogradske ulice. Usled visoko- tehnoloskog ucinka grafitnih bombi NATO-a, veci deo ulicene rasvete ne radi. Na stanicama, automobilski farovi ili svetla iz izloga ukoliko kvart ima struje, osvetljavaju svet dok ceka retka vozila gradskog prevoza; retka kao direkna obracanja predsednika SR Jugoslaviji naciji. Optimisti stopiraju, realisti vrebaju da li ce se ko zaustaviti pa da se prisljamce, pesimisti samo stoje i trepcu. Kao u kakvom niskobudzetnom istocnoevropskom festivalskom filmu, u ostrom zutom svetlu farova, izranjaju prvi na kolniku sa ispruzenom rukom, pa drugi na samoj ivici trotoara i konacno treci dok stoje uz zid zgrade.

"Je l svirala", redovno ce upitati kakav pridoslica - zena srednjih godina sa belim kesama ili prodavac iz kioska koji je upravo predao pazar gazdi. Posle odrecnog odgovora, obicno je neizbezna diskusija kada ce se u toku veceri zacuti sirena za vazdusnu opasnost. Misljenja se izricu na osnovu analize programa CCN-a tog dana, Cernomirdinovih putesesvija I prikljucenija, teorija visoke globalne politike, telefonskog razgovora sa svastikom iz Klagenfurata...

Pre ili kasnije, zavijanja ce odjeknuti opustelim ulicama. Zapocne sa jednom usamljenom sirenom, ubrzo upada hor da bi se sve napokon zavrsilo onako kako je pocelo - tugaljivim solo zavijanjem negde u daljini. Odluka koju tada donose Beogradjani zavisi od stanja zivaca, klimatskih prilika, procene da li se stan ili kuca nalaze pored kakvog potencijalnog cilja NATO bombardera, licnog konformizma i u tom pravcu. Jedni, obicno predvodjeni vitalnim penzionerima iz struktura vlasti kucnih saveta, sa cebadima, svecama, tranzistorima , sendvicima, termos-bocama, sve vicuci na decu da ne jurcaju niz stepenista, krecu put sklonista. Drugi, poput novobeogradske mladjarije, stracavjua najpre do dragstora po pivo i Coca-colu, a potom na mesta odakle se moze imati pregled na "krljanje" grada - ravne krovove visespratnica ili puste poljane izmedju njih. Treci ostaju u stanovima uz televizore i telefone.

Veliko iscekivanje je otpocelo. Ispred sklonista se stoji, pusi, bistri politika, razmjenjuju aberi; lica su ozbiljna, gestovi u razgovorima znacajni. Mladjarija, uzmuvana, kikoce se i dovikuje. Po stanovima, pegla se i kuva sutrasnji rucak (ko zna da li ce biti struje), pilji u filmove na TV...

Ipak, ima sveta koji nije na jednom od navedenih mesta. Po kafanama je

• onim koje rade. Zavisno od tipa lokala, igraju se karte, slusa sa TV I radio stanica proterani belosvetski rock and roll, lumpuje... Pre ili kasnije, morace se poci kuci. Za one koji prelaze mostove preko Save i to jos taksijem, na redu je specificna avantura. Nakon sto od taksiste saznaju da je one noci kada je pogoden Ce-Ka vozio kilometar i po u rikverc (pun gas), putnici se na samom prilazu mostovima odaju licnim ritualima. Neko se prekrsti, neko pljucne. U jednom slucaju, u trenucima dok su bombe padale na Generalstab u Ulici Kneza Milosa, taksista i njegova musterija, jureci maksimalnom brzinom preko Brankovog mosta slozno su pevali koliko ih je grlo nosilo: "Uz marsala Tita, junackoga sina..."

Tada kada sevaju bleskovi, odjekuju detonacije, buknu pozari i prokulja dim, uz zvuk motora nevidljivih aviona i krstarecih raketa, uz paljbu protivavinskih topova, sve se menja. Kako izgleda kad padanu projektili nemoguce je opisati. Oci se same zatvaraju, telo - ukoliko je bilo vremena - u grcu je u kakvom jarku ili rupi, usta su puna prasine, nos mirisa eksploziva, u usima zuji neki jednolican ton. Obicno, sledece cega je covek stvarno svestan, jeste dovikivanje policajaca i vatrogasaca, plavicaste rotacije sa vozila hitne pomoci... Ako se nije bilo na samom mestu eksplozije, ako su svi geleri promasili i ako se tu ne mora ostati, sto se u stvari dogodilo shvatice se naknadno - sa televizije. Videce se, kao kada je pogodena zgrada RTS-a, covek kako visi naglavacke sa nogama ukljestenim i smrvljenim u rusevinama zidova i armature... Videce se I glava mladica cije je telo zatrpano ogromnim komadima betona i necega sto je do pre nekoliko minuta bilo zid, glava potpuno bela od prasine. Videce se kako iz zatiljka curi intenzivno gusta, crvena krv coveka, civila, koji je ubijen samo zato sto je te veceri radio svoj posao. Zavisno od udaljenosti od pogodene lokacije, padaju delovi fasada, lete crepovi sa krova, vazdusni udari izbijaju zakljucana vrata, ruse se roletne, tresu zgrade, tresu prozori, cuju detonacije.

Izbeglice iz Hrvatske iz Bosne, koji su itekako osetile ratove od 1991 - 1995 obnovile su recnik iz tog vremena. Slusajuci detonacije i ocenujuci ih prema jacini i ucestalosti, izricu definicije poput "zaravnava", "sadi", "trpa"...U jednoj kafani, izbeglickom okupljalistu inace, za vreme jednog od najacih bombardovanja, bilo je pitanje casti da, dok se prozori tresu, ni na koji nacin paznja sa partije bele ne skrene na bombardovanje.

Za to isto vreme - dakle, posle prve detonacije - ispred ulaza u sklonista nestaju zena i dece, a broj muskaraca udvostrucuje. Jasno - ukoliko mesto gde bombe padaju nije bas preblizu. Pomenuta mladjarija, na krovovima ili izmedu zgrada, gleda svetlece granate protuavionskih topava I navija: "Desno majstore, desno", "caraj, samo saraj, naletice", "Pogodak, keve mi, tamo gledajte..." U stanovima, ne prestaje telefoniranje. Zovu se rodjaci, prijatelji, znaci - da li smo svi na broju i gde je puklo. U tim telefonijadama prepricava se kako je bilo "kod nas", raspituje "kako je kod vas", opisuje sopstveno emocionalno stanje i stanje ukucana, jadikuje zbog "onog mog" koji je bas sad ko zna gde... Ono sto sve zanima jeste koje je mesto pogodjeno. Telefonska slusalica se spusta jedino kada na TV ili radiju idu vesti da bi se odmah po njihovom okoncanju istom podigla. Ako je eksplozija bila u blizini, pre ili kasnije, na licu mesta doci ce i ljudi koji vise nisu mogli izdrzati, koji vise nisu mogli sedeti, oni koji su morali izici da vide sopstvenim ocima i da pomognu ako mogu. Nekako - kao da spadaju u huk smrkova vatrogasaca, sirene hitne pomoci, reflektore, rotaciona svetla, plamen, dim... I tako u ocekivanju novih bombi i raketa zivi Beograd nocu. Sa svitanjem, obicno ce se oglasiti i sirene koje oznacavaju kraj opasnosti. Jutro u Beogradu vec je druga prica.

Spomenka Lazic (AIM)