NATO , JEDAN OD AKTERA BALKANSKE KATASTROFE

AIM Podgorica, 11.05.1999 (od dopisnika AIM iz Beograda)

Bilans vazdusnih udara NATO po SR Jugoslaviji je sledeci: po jugoslavenskom ministru vanjskih poslova Zivadinu Jovanovicu, poginulo je oko 1200 civila; prema UNHCER- u, vise od 800 000 hiljada ljudi sa Kosova, mahom Albanaca oterano je u izbeglistvo; razoreni su mnogi fabricki i infrastrukturni objekti u Srbiji sto je najmanje 500 000 ljudi ostavilo bez posla; ono sto se naziva civilnim drustvom i demokratskom opozicijom na ovim prostorima pretvoreno je u prah i pepeo; region je destabiliziran do mere da niko ne zna sto donosi sutrasnji dan...

Intervencija zapoceta da bi se zvanicni Beograd prisilio na potpisivanje plana o resavanju statusa Kosova iz Rambujea, nakon gotovo mesec dana trajanja postala je sama sebi svrhom. Upleten na najgori moguci nacin u mali i prljavi balkanski rat, NATO je posto nesto slicno zaracenim stranama u bivsoj Jugoslaviji od 1991 - 1995: razaranja i civilne zrtve se umnozavaju, a resenje vidi u kompromisu glavnih vinovnika krvoprolica kada se postigne pogodba koju ce svi moci da proglase za pobedu. Da intervencija niposto ne moze da se zavrsi dobro, bilo je jasno od samog pocetka.

NATO je raspolagao i objavljivao podatke da se Vojska Jugoslavije pre samih vazdusnih udara uveliko koncentrira na rubovima Kosova. U istim krugovima i te kako je bilo poznato da Oslobodilacka vojska Kosova ni na koji nacin ne moze parirati srpskoj vojsci i policiji - rec je o krajnje neobucenoj, nediscipliniranoj, unutar sebe posvadjanoj paramilitarnoj organizaciji koja cak i nije imala aktivnu podrsku vecine kosovskih Albanaca. U svakom slucaju, vazdusni udari NATO su zapoceli napadima na instalacije Ratnog vazduhoplovstva i prituvazdusne obrane Vojske Jugoslavije sto ni na koji nacin nije sprecavalo istu da se na tlu, zajedno sa policijom, u potpunosti obracuna sa OVK. Kako su i njeni komandanti nadali da ce se usled bombardovanja domoci kakvog znacajnijeg grada na Kosovu i tu proglasiti nezavisnost, ne treba velika masta da se shvati sto se u najboljim tradicijama balkanskih konfilikata dogodilo.

Slike na stotina hiljada albanskih izbeglica - proteranih ili onih koji su pobegli od ratnih dejstava, svejedno - mogle su iznenaditi samo one koji nisu znali ili su zaboravili kako su izgledale i kako su se zavrsavale velike ofanzive tokom ratova u Hrvatskoj i Bosni. I jos nesto: generali u NATO cudili su se u to vrijeme "neaktivnoscu" jugoslavenske protivazdusne obrane. Izgleda da je taj uveliko zastareli vid Vojske Jugoslavije - oznacen za prioritetnu metu avijacije Alijanse - odigrao ulogu kisobrana pod kojim je je Beograd obavio mnogo znacajniji vojno-politicki cilj - potpunu kontrolu pokrajine. Pored toga, jugoslavenska protuvazdusna obrana je neprestalnim manevrima i razlicitim taktickim postupcima ne samo opstala, nego i ostala u funkciji za koje ima objektivne mogucnosti.

NATO je tada, posle provobitno proklamiranog cilja sprecavanja humanitarne katastrofe, nastavio sa aktivnostima za koje se tvrdi da im je osnovna svrha da nateraju Vojsku Jugoslavije i policiju na povlacenje sa Kosova. Ukratko, obrusio se na industriju i infrastrukturne objekte u Srbiji, pa su u vazduh leteli mostovi, fabrike, repetitori, civilne kuce, objekti drzavne televizije, a broj ubijenih civila rastao je iz dana u dan pracen do infantilnosti cinicnim opravdanjima.

Dvije su, izgleda, ideje vodilje. Prva: stvarnje u zemlji do te mjere nepodnosljivog stanja cije bi jedino razrjesenje bilo rusenje ili odstupanje rezima Slobodana Milosevica. I druga: ukoliko bi pak to izostalo, Srbija i Kosovo bi nakon razaranja posle koga ne bi ostao ni kamen na kamenu, postala lak plen kopnenih NATO trupa jer im se naprosto ne bi moglo suprotstaviti ni na kakav organizovan nacin. Medjutim, svi oni koji su na svojoj kozi doziveli bombardovanje, a to je velika vecina gradjana u Srbiji, bez obzira na odnos prema aktuelnom rezimu, tesko da u situaciji kada ostaju bez kuca i zaposlenja imaju ikakvih prevratnickih namera. Jednostavno, intervenciju NATO tretiraju kao kukvicki i nepravedan rat protiv stanovnistva koga valja izdrzati; u istom kontekstu veliki deo javnosti smatra da nije rec o sudbini Milosevica, vec o kolektivnom kaznjavanju naroda. Ovo tim pre, sto se rezim i te kako pobrinuo da je bilo kakve stavove razlicite od zvanicnih jednostvno nemoguce artikulirati.

Politicki zivot van struktura vlasti gotovo da ne postoji, a mediji su podvrgnuti potpunoj kontroli shodno proglasenom ratnom stanju. Nastavljane daljneg razaranja Srbije kako bi se omogucio ulazak kopnenih trupa ima sve karakteristike nesagledive katastrofe. Vojska Jugoslavije dosadasnjim akcijama NATO nije ozbiljnije ugrozena, no to u kontekstu cijele price i nije od vaznosti. Vracanje, bombama i raketama, Srbije u "kameno doba" izavalo bi kataklizmu nevidjenu od Drugog svjetskog rata. NATO ako bi i usao u zemlju, tada ne bi bio nista drugo od klasicnog okupatora: nista od onoga zbog cega je doslo do intervencije ne bi bilo reseno, a otvorila bi se pitanja cije odgovore jednostavno nije moguce sagledati. U datoj, aktulnoj, situaciji NATO se uveliko pretvorio u jos jednoga od aktera balkanske katastrofe ciji potezi iskljucivo zavise od politicke konjukture i ocuvanju polozaja. Mnogo manje od onoga sto zahteva zdrav razum.

Spomenka Lazic (AIM)