Prerano iskljuceni radar

Slovenija i kosovska kriza

Rat u SRJ izvukao je na povrsinu mnoge stereotipe, ali i poneke realne procene toka dogadjaja na Kosovu.

Ljubljana, 06.05.1999

Slovenacka javnost sa velikom paznjom prati dogadjaje u SR Jugoslaviji; ispitivanja javnog mnenja pokazuju da je raspolozenje gradjanstva otprilike na istom nivou kao i na pocetku napada. Sto znaci da oko 56 odsto Slovenaca jos uvek podrzava napade NATO pakta na SR Jugoslaviju, dok se oko 26 odsto ispitanika tome zdusno protivi.

Kolumnista Dnevnika Vlado Miheljak ocenjuje da se ovdasnje "javno mnenje ipak nije postepeno okrenulo prema jacem, sto je bio slucaj do sada". U istrazivanju, koje su anketari Ninamedie sproveli 28. aprila na 851 slucajno izabranih ispitanika, u zizi su bila pitanja vezana za legitimitet napada NATO pakta na SRJ. Oko 84 odsto upitanih slozilo se s ocenom da NATO ima pravo da napada vojne ciljeve, 69 odsto smatra da sme da bombarduje samo jedinice Jugoslovenske vojske i policije, 60 odsto odobrava unistavanje vaznih komunikacijskih veza (mostovi, poste, telefon, pruga), 45 odsto podrzava atake na strateske privredne objekte (elektrane, rafinerije...), 53 odsto nema nista protiv da se smlavi "medijska infrastruktura" (televizijske i radio stanice), a 8,5 odsto jeste za napade i na one objekte i infrastrukturu koji imaju iskljucivo civilnu svrhu.

Najezda stereotipa

Istina, nesto vece polemike izazvalo je raketiranje zgrade Radiotelevizije Srbije. Neki komentatori su upozorili da je takav cin u suprotnosti sa medjunarodnim pravom, sto nije sprecilo vecinu slovenackih novinara da uprkos protestu cehovskih medjunarodnih organizacija - o tome cuti. Neki novinari su cak primetili da novinari RTS-a "nikako ne mogu da budu nase kolege", posto "rade u propagandi". Ovakva objasnjenja su unekoliko zanimljiva, ako se podsetimo na slicna slovenacka iskustva. Jer, kada je JNA 1991. godine rusila predajnike slovenacke televizije to je tada okarakterisano kao "ubijanje istine" - iako JNA nikada nije gadjala zgradu u kojoj su radili novinari. Zato je obican svet u slucaju razaranja zgrade RTS-a reagovao mnogo ljudskije nego mrznjom i ideoloskim floskulama zaslepljeni pojedini pripadnici sedme sile - napad na zgradu RTS-a osudila je vecina ljudi koje su novinari TV Slovenije anketirali po ulicama Ljubljane.

Neki poznatiji slovenacki intelektualci protiv predocenih akcija NATO pakta - uz obaveznu kritiku Miloseviceve politike - istupaju i sa teoretskim obrazlozenjima. Sociolog Darko Strajn izmedju ostalog zakljucuje da Natovo raketiranje srpske televizije nece imati nikakve efekte. I to zato sto mediji ne samo da kreiraju, vec dobrim delom i prenose raspolozenja ljudi. "Ako Nato zaista misli da unistavanjem studija, predajnika i transformatora ucutka srpske medije, onda se radi o akciji bez strateskog smisla," objasnjava Darko Strajn.

Nekih zescih polemika, medjutim, na temu bombardovanja svejedno nema. Slovenacko javno mnenje je zahvaljujuci razlicitim istorijskim razlozima dobrim delom uniformisano i ujedinjeno u netrpeljivosti prema Jugoslaviji i Srbima. Opoziciju akcijama NATO pakta predstavlja nekoliko nezavisnih intelektualaca i Helsinski monitor Slovenije. ak su i veliki mirovnjaci, poput Marka Hrena i istaknuti intelektualci (da pomenemo Rudija Rizmana) izrazili potrebu za bombardovanjem Jugoslavije. Na udarnim stranicama najveceg ljubljanskog dnevnika objavljeni su tekstovi Slavenke Drakulic i Biljane Srbljanovic, koja svaka iz svog ugla kritikuje ponasanje Srba. Za potvrdu teze da je etnicko ciscenje pocelo mnogo pre nego sto su poleteli bombarderi NATO pakta, ljubljanski Dnevnik publikuje i ekspoze Vase ubrilovica. Retki glasovi sumnje i kritike rezervisani su za nekoliko odabranih srpskih glasova; Subotnji prilog Dela objavljuje antiratne misli Zelimira Zilnika, a u Mladini Predrag Simic u velikom intervjuu objasnjava zasto je NATO fakticki vec porazen u sukobu sa SR Jugoslavijom.

Da ne bude nesporazuma - slovenacke novine su jos uvek pune hvalospeva na racun "OVK". Dopisnik Dela iz Podgorice, na primer, veliku paznju poklanja izjavi nekakvog "Selima", navodnog komandanta OVK, koji anticipira nastavak operacija: "Apaci, koji tenkove ubijaju sa daljine od pet kilometara i koji pronalaze raketne baterije sa udaljenosti od 250 kilometara jednostavno ce pocistiti srpske tenkove. A pod okriljem njihovih brisucih i za neprijatelja zastrasujucih preleta u napad krecemo i mi! Tada cemo se ravnopravno boriti sa srpskom vojskom."

Novine donose i neke odjeke iz Bosne i Hercegovine. Chris Benett, direktor sarajevskog ureda Medjunarodne krizne grupe (poreklom Slovenac) najavio je jos protekle godine da ce Milosevic pasti najkasnije do leta ili jeseni 1999. godine, kao i izlazak Crne Gore iz federacije. Istovremeno se podseca da je NATO predvidjao "slom Milosevica vec posle tri nedalje bombardovanja", ali da su sada "to vreme povecali na sest nedelja". Zanimljivo je, smatraju slovenacki dopisnici, da gradjani BiH sa zebnjom i bez osvetnickih poriva gledaju na zbivanja u SRJ. Konacno, unistavanje infrastrukture u SRJ rusi i njihovu poslednju nadu da bi Bosna uspela da nasledi ista od nekadasnje imovine SFRJ - izuzev dugova.

Komentatori slovenackih medija imali su tokom dosadasnjeg rata izuzetnu priliku da u najtezim uslovima, pod medijskim pritiskom i u atmosferi koja neminovno vodi u konformizam pokazu kriticnost, visok analiticki nivo i otpornost prema stereotipima. Kako sve to izgleda na delu moze se shvatiti vec i iz nekoliko citata proizvedenih iz pera najpoznatijih slovenackih spoljnopolitickih komentatora.

Gorazd Bohte u clanku "1200 godina kosovske bitke" tvrdi da se "Zapad bori protiv protivnika koji (iz svog ugla gledanja) nikako ne moze da izgubi bitku"; a to zato sto Milosevica jedino zanima mesto srpskog narodnog junaka, negde uz bok Obilica ili Sindjelica, za sta je spreman sve da zrtvuje. Sto bi, pretpostavlja autor, moglo da se promeni samo " akoSrbi prihvate zapadne vrednosti", u kom slucaju "Milosevic nece biti drugi Obilic, kako svakako opravdano ocekuje na osnovu dosadasnjeg stanja srpske narodne duse, vec mali srpski Hitler".

Bohteov kolega, Delov dopisnik iz SAD Veso Stojanov, otisao je jos dalje u uvodniku sa naslovom "Krivica i cena", gde postavlja retoricko pitanje "o kolektivnoj krivici Srba za genocidno delovanje u njihovoj mitolosko-istorijskoj kolevci". Stojanov misli da se Srbi veoma dugo nece resiti sindroma kolektivne krivice, koja ce "ih pratiti i u narednom milenijumu": "Kada su tokom Drugog balkanskog rata 1913. godine Srbi obavili slicno etnicko ciscenje na Kosovu, u Beogradu su se culi i retki glasovi kritike, dok se sada svi, ukljucujuci i dojucerasnje politicke protivnike Slobodana Milosevica, prikazuju kao zrtve medjunarodne politike i u tom slepilu ne vide druge zrtve. Cena koju ce Srbi morati da plate za nasilje na Kosovu jos nije izracunana. Ali ne bi bilo cudno da zauvek izgube Kosovo, odakle se napajao srpski nacionalizam, koji je tokom poslednjih deset godina bio uzrok za toliko nesrece na Balkanu. Na kraju krajeva, i istocni Nemci su posle Drugog svetskog rata izgubili Istocnu Prusku, zemlju tevtonskih vitezova, takodje branilaca hriscanstva," komentarise u Delu Veso Stojanov. Dva dana kasnije uvodnicar postaje jos poletniji u svojim ocenama: "Jacanje Natovih vazdusnih napada i ubrzana rasprava u americkom kongresu (o slanju kopnenih trupa) jesu poslednje upozorenje Milosevicu pre potpunog razbijanja Srbije i invazije snaga Severno-atlantskog saveznistva."

Prerano iskljucili radar

Pregrst slicnih ocena moze se procitati u svakodnevnim izvestajima iz sveta i sa "fronta". Pogodak rezidencije predsednika Milosevica za slovenacke medije predstavlja "napad na glavu jugoslovenskog rezima", rusenje zgrade RTS-a shvaceno je kao "Unistenje tvornice lazi" odnosno da je "Trubilo rezima u pepelu" (naslovi u Delu i Dnevniku), a rusko- belorusko-jugoslovenski savez predstavlja "Simbol bez sustine". Posle granatiranja kolone albanskih izbeglica Delo u potpisu stravicne slike kaze da je "tragican incident sa izbeglicama objasnjen". Izvestaj sa vasingtonskog samita NATO pakta, o kome u stranim medijima nije bilo bas mnogo lepih reci, u "centralnom slovenackom dnevniku" je ocenjen vec u naslovu: "U NATO-u nema pukotine", a dan kasnije: "Saveznici odlucni - nema kompromisa". Jedna od glavnih preokupacija novinara u Sloveniji (vezanih za krizu na Kosovu) jesu i iscrpna istrazivanja kako je preko koparskog pristanista pretovarena nafta za SRJ. Potom se pokazalo da je prica uveliko prenaduvana - revnosni izvodjaci embarga (koji, uostalom za Sloveniju formalno niti nije obavezujuci posto nije ni u NATO-u niti u EU) konacno su pronasli da je benzin namenjen Crnoj Gori i da ga je prodao - sam americki Texaco!

U anale slovenackog novinarstva uci ce, verovatno, i podnaslov u Dnevniku, u kome je opisano kako je americka raketa HARM pogodila predgradje Sofije. I za taj incident su u obradi domacih medija krivi Srbi; jer, Natova raketa ne bi pogodila predgradje Sofije da "jugoslovenska PVO nije prerano iskljucila radar"!? Promucurni novinari datog lista celu stvar zamisljaju nekako tako - jugoslovenska PVO treba da se drzi "pravila igre" i zapadnih standarda, sto znaci da ostavi ukljucene radare sve dok ih "saveznici" uredno ne uniste. Na slican nacin su novinari iste novine ali i TV Slovenije neposredno posle pocetka napada NATO pakta na SRJ izvestavali da Vasington salje u borbu i "bombardere B-92". Takvi bombarderi, zna se, ne postoje; postojao je samo beogradski radio sa takvim imenom, dok bombarderi o kojima je rec nose oznaku "B-52".

Nesto kriticnijih ocena na racun delovanja i kampanje NATO pakta u SRJ nema mnogo u slovenackim medijima. Iz sivila uniformnih ocena izdvaja se jedino vojno-politicki komentator Milan Gorjanc, koji je medju prvima obznanio da suvozemni napad NATO snaga na Jugoslaviju nije verovatan i stoga sto bi dnevni gubici saveznika bili preveliki: "Nato bi za napad na Jugoslaviju trebao oko 300.000 ljudi. Te jedinice bi morao da sakuplja oko dva do tri meseca. Nato u svojoj doktrini nema napad na gradove, ali zato Srbi imaju odbranu gradova. To je koncept opstenarodnog otpora. Radi se o borbi prsa na prsa. U tom slucaju podrska iz vazduha vise nije efikasna. U takvoj desantnoj operaciji bi, sudeci prema Natovoj doktrini, gubici na nivou bataljona bili od osam do dvanaest odsto dnevno. To znaci od 80 do 120 vojnika svakodnevno izvan stroja, od toga 30 mrtvih. Ako svakog dana morate da upotrebite dva do tri bataljona u jednoj diviziji, to znaci oko sto mrtvih, dnevno. Moze li Nato da podnese nesto slicno? Amerikanci su u Somaliji imali 28 mrtvih i odmah potom su napustili operaciju, bez obzira sto nisu postigli uspeh," upozorava Milan Gorjanc. Uz to je, objasnjava Gorjanc, jugoslovenska protiv-vazdusna odbrana jos uvek veoma opasna do nadmorske visine 5.000 metara. I slanje "apaca", tvrdi Gorjanc, vise sluzi u propagandne svrhe nego preokretu na bojistu. Otkriva da su Apaci, dopremljeni u okolinu Tirane, slabiji tip, onaj bez posebnih "senzorskih glava", pa za efikasno dejstvovanje trebaju podrsku drugih helikoptera - kojih nema. Procene pukovnika Gorjanca treba uzeti ozbiljno; dosadasnji direktor Centra vojnih skola u Sloveniji i predavac strategije i taktike nekada je vodio tenkovske jedinice bivse JNA u Titovom Uzicu i pripremao nacrte odbrane Jugoslavije od napada NATO pakta iz pravca juzne Srbije.

ini se da za ovakve, pa makar i veoma strucne komentare, u Sloveniji nema mnogo sluha. Izuzev ocene jednog slovenackog komentatora da se niko nije nadao da ce NATO tako brzo pokazati "svoju mracnu stranu" (posle koje se na pisca osula paljba pisma citalaca) i nekoliko kritickih tekstova objavljenih u strucnim casopisima - slovenacka publika radije veruje prognozama o skoroj i lakoj pobedi NATO pakta "koji ce do nogu poraziti Milosevica".

Igor Mekina (AIM Ljubljana)