Oslobadjanje americkih vojnika
Beograd pocascen najgorim bombardovanjem
AIM Podgorica, 6.april 1999
(od dopisnika AIM iz Beograda)
Predsednik SRJ Slobodan Milosevic odlucio je, u sred
najzesceg NATO bombardovanja, da pusti trojicu americkih vojnika
uhvacenih na jugoslovensko-makedonskoj granici pocetkom rata i da
ih preda americkom svesteniku i borcu za mir Dzesiju Dzeksonu.
Osim sto je Vuk Draskovic, nekadasnji vodja srpske opozicije i
doskorasnji potpredsednik Savezne vlade (najuren tokom sukoba sa
NATO zbog kritikovanja vlasti) nazvao Milosevicev potez humanim
i hrabrim, druge prednosti koje je jugoslovenski predsednik
stekao oslobadjanjem vojnika pod prilicnim su znakom pitanja.
U Srbiji niko vise od politickih stranaka nije prokomentarisao
javnu ovu odluku predsednika Milosevica.
Dzesi Dzekson, koji je u ranijim prilikama u Siriji, na Kubi, u Kuvajtu i Iraku vec uspevao da oslobodi zarobljenike, stigao je sa osamnaestoclanom grupom verskih vodja, jednim kongresmenom i osam novinara u Beograd uvece 29. aprila. Mada je bila rec o poseti koja je organizovana mimo zvanicnog Vasingtona, americka delegacija se verovatno nije nadala da ce NATO pocastiti Beograd najgorim bombardovanjem od pocetka rata upravo kad su oni stigli u jugoslovensku prestonicu.
Te noci je srusen Generalstab, jos jednom je gadjano
Ministarstvo unutrasnjih poslova (sve u Ulici Kneza Milosa), a
greskom je pogodjena kafana Zlatni ovan u blizini Kaleniceve
pijace ( takodje u najuzem centru grada), sto je za posledicu
imalo i ljudske zrtve i velika materijalna razaranja u okolini. U
naredna dva dana, Dzekson se sastao i sa Milosevicem (razgovor je
trajao tri sata), sa vodjama verskih zajednica u Srbiji i drugima
- da bi tokom njegove posete Tanjug saopstio da ce trojica
vojnika, posle 32 dana zatocenistva, biti oslobodjena jer oni
nisu neprijatelji, vec zrtve rata i militarizma. Jos to saopstenje nije cestito ni procitano na ono malo preostalih radio i tv-stanica u Srbiji, a NATO je u Luzanima, dvadesetak kilometara od Pristine tog 1. maja gadjao civilni autobus i ubio 40, odnosno 60 ljudi (zavisno od izvora), ranio jos cetrdesetak i povrh svega novim projektilom pogodio i kola hitne pomoci koja su stizala na mesto nesrece.
NATO se pohvalio da je taj 38. dan bombardovanja bio
najaktivnijidotad, da je gadjano vise od 70 ciljeva, medju
kojima sedam predajnika i sedam mostova. Istog dana, stupio je na
snagu nov trgovinski embargo SAD prema Srbiji, s ciljem da se
spreci dotok svake kapi nafte. Dejvid Livi, portparol americkog
Saveta za nacionalnu bez bednost izjavio je tad da ce SAD
nastaviti da zavrcu srafove sve dok se ciljevi ne ostvare. Reklo
bi se, dakle, da - gledajuci sa jugoslovenske strane - nije rec o
bogznakako uspesnom dilu, tim pre sto je americki predsednik Bil
Klinton izjavio da dok s dobrodoslicom docekujemo nase vojnike,
misli nam se okrecu prema milionu kosovskih Albanaca koji ne mogu
da idu kuci zbog politike rezima u Beogradu, te ce se udari
nastaviti dok se jugoslovenski predsednik Slobodan Milosevic ne
saglasi da povuce trupe sa Kosova (i vec 3. maja pogodjen je
jos jedan civilni autobus, ovog puta u Savinim vodama, na granici
Srbije i Crne Gore. Bilans: 20 mrtvih).
Ipak, cin pustanja trojice americkih vojnika i njegove
posledice mogu se posmatrati i iz drugog ugla. Po prvi put su na
americkim i ostalim zapadnim televizijama jedna za drugom
emitovane dve slike koje donekle drukcije predstavljaju omrazene
Srbe nego dotad: jedna nasmejanih, oslobodjenih vojnika i druga,
mrtvih civila, putnika autobusa u Luzanima. Pukovnik Seron De
Rulo koja je pregledala vojnike u vojnoj bazi Ramstajn u Nemackoj
posle pustanja rekla je da oni izgledaju dobro i da se osecaju
dobro, a oni sami su po oslobadjanju rekli da su u zatocenistvu
bili dobro tretirani. Kristofer Stoun je cuvarima cak ostvio
pismo u kojem im se zahvaljuje na ljubaznosti - posebno na
cigaretama i kaze da ce se moliti za mir u Jugoslaviji.
Autenticnost pisma NATO nije demantovao.
Osim toga, Dzesi Dzekson izjavio je jos u Beogradu da
taj Milosevicev potez ne bi trebalo da ostane bez odgovora, bar
utoliko sto bi se moglo razmisljati o pustanju dvojice
zarobljenih jugoslovenskih vojnika. Po povratku u SAD, Dzekson je
razgovarao s Bilom Klintonom (kome je doneo i licno Milosevicevo
pismo), a novinarima je saopstio da poziva NATO lidere da pocnu
pregovore sa predsednikom SRJ. Imamo moc da bombardujemo. Imamo
li snage da pregovaramo? pitao je Dzekson, dodavsi da
bombardovanje ne uspeva u zaustavljanju proterivanja etnickih
Albanaca, u njihovoj repatrijaciji, ni u dovodjenju
multinacionalnih mirovnih snaga na Kosovo.
Amerikancima je jos porucio da Jugosloveni nece lako
puci, da bombe povecavaju njihovu volju za borbu, a ne za
pokoravanjem. Zanimljivo je i sta je Dzekson, prema americkim
izvorima, rekao Milosevicu:`Uradite vecu stvar nego da se borite
- mislite. Ucinite vise nego da izrazite spremnost da umrete - izrazite spremnost da zivite`. Lepo, mada nema nikakvih garancija da su Dzeksona cule bilo koja od zaracenih strana.
Bombe bacene na centar Beograda, civilne autobuse i novosadsku televiziju nisu bile kraj. Od pre tri dana Vojvodina i najveci deo Srbije su ostali bez vode i elektricne energije. Nato se kako su njegovi celnici rekli ovog puta bacajuci grafitne bombe na dalekovode odlucio za psiholoski pritisak. Struja i voda povremeno stizu u Beograd, dok je Novi Sad vec danima i bez struje i bez vode. Redovi u prestonici Jugoslavije sve su veci i za hleb, jer pekare nemaju struju ni vodu a oni za cigarete vec su postali uobicajeni.
Spomenka Lazic (AIM)