Kosovo: Kontrolisano etniƒko ƒiþåenje

KONTROLISANO ETNICKO CISCENJE

(Od dopisnika AIM iz Pristine)

AIM Podgorica, 21. April 1999

Malo je za verovati da zemlje clanice NATO nisu predvidele u svojim planovima za resavanje problema Kosova mogucnost da Milosevicev rezim ima spreman "odgovor ". To nije bila tajna ni za gradjane Srbije, jos manje Kosova. "Mi Srbi mozemo stradati, ali Albanaca na Kosovu vise nece biti", samo nekoliko dana pre intervencije NATO na Jugoslaviju porucivao je jedan od najvaznijih glasnogovornika Slobodana Milossevica, potpredsednik srpske vlade, radikal Vojislav Seselj. General pukovnik trece armijske oblasti Nebojsa Pavkovic je vise puta upucivao slicnu poruku :"Nato moze doci na Kosovo, ali sta ce tamo zateci"?! Sam Milosevic kojeg je malo ko u svetu smatrao nacionalistom, pre covekom kojem je iskljucivo do vlasti, ovoga puta iskoristio je sansu da sprovede ideje srpskih nacionalista od pocetka ovoga veka, pa do danas - okupljenih u cuvenoj Srpskoj akademiji nauka , o proterivanju kosovskih Albanaca sa njihovih ognjista. U poslednjem obracanju sopstvenoj naciji pred sam pocetak intervencije NATO na Jugoslaviju kosovske Albance je nazvao "huljama koje ne znaju ni sta je istorija ni sta je dostojanstvo"!. Posle njegovih reci kojima vrlo jasno ukazuje na znacaj koji on pridaje skoro dvomilionskom albanskom narodu, dakle zenama, deci, omladini, starcima..., nije bilo tesko predvideti da on na Kosovu priprema pravu odmazdu. Uostalom, ovo je bio samo nastavak njegovih namera koje je vec najavio u intervjuu londonskom Tajmsu : " Cini mi se da na Kosovu zivi izmedju 700 i 800 hiljada Albanaca". Nesto kasnije je izjavio da mu se "cini da na Kosovu zivi izmedju 600 - ili najvise 700 hiljada Albanaca. Isto koliko, opet po samo njemu poznatoj racunici, zajedno ima Srba, Muslimana, Goranaca, Roma i nekih "faraona". Izmedju ostalog i zbog toga, tragicno smesno zvuci nedavno proglaseni Dan zalosti zbog pogibije, po srpskim izvorima 74 albanskih civila koje je greskom pogodio NATO pilot. S druge strane, ova svetska vojna organizacija poseduje podatkom da je samo od pocetka NATO udara na Kosovu egzekutirano najmanje 3 000 kosovskih Albanaca, snimcima preko 40 masovnih grobnica, da su muskarci odvajani od zena i dece, da su srpske tzv. oruzane snage izvrsile brojna silovanja i da su cak u tu svrhu stvoreni klasicni punktovi/logori, da je van granica Kosova deportovano na razlicite nacine preko pola miliona(!?) Albanaca (tacan broj je u stvari nemoguce utvrditi jer se dobar broj njih ne prijavljuje kao izbeglica, niti se vodi prava evidencija o njima prilikom prelaska granica, a poznato je da ih je dobar broj njih ilegalno presao) , da su im oduzimana licna dokumenta - (licne karte i pasosi), i sve sto bi moglo posluziti kao dokaz da su oni ikada bili gradjani Kosova, da su stanovi i kuce razvaljivani i pljackani i da su se napokon u njima se smestile razne policijske i "paravojne" snage. Jos smesnije je sto Dan zalosti nije gospodin Milosevic proglasio usled pogibije 10 Srba kada je nedavno pogodjena vozna kompozicija. Neupuceni bi mogli da pomisle da Milosevic vise zali albanske gradjane nego srpske. Upuceniji tvrde da on nikoga ne zali. Napokon, Milosevic je patentirao i otmicu nezabelezenu u istoriji bilo koje zemlje. Za taoca drzi lidera kosovskih Albanca Ibrahima Rugovu i vuce ga do Beograda kada god to pozeli, primoravajuci ga (tek ce se doznati o kakvim se ucenama ili pak sadistickim procedurama je rec, o nekima od njih je svedocio i Adnan Merovci, sef Rugovinog kabineta, koji je uspeo da posle nekoliko nedelja prebegne u Skoplje) u situaciju da se rukuje i slika sa onima kojima su laktovi u krvi - samim Milosevicem, srpskim predsednikom Milanom Milutinovicem, potpredsednikom savezne vlade Nikolom Sainovicem, impliciranog i u slucaju Recak gde su pocetkom godine policijske snage masakrirale 45 kosovskih civila - i navodno potpisuje razna saopstenja pripremljana u jedistvenoj srpskoj politiickoj kuhinji. U ovom "farsicnom prikazaniju" vrlo ozbiljno ucestvuju i ruske diplomate, pa cak i crkveni velikodostojnici. (!!!).

I nakon svih tih najava, odnosno "argumenata" politike srpskog rezima, postavlja se pitanje da li su zemlje clanice NATO mogle da predvide ovakav ishod. Ako su predvidele, onda se postavlja pitanje da li su one mogle da tako nesto i sprece. Analiticari aktuelnih zbivanja se za sada ne usudjuju da komentarisu ovo pitanje. Ali, gledajuci sa distance, tesko da je moglo bilo sta da se ucini i spreci ova humanitarna katastrofa. Emotivniji smatraju da je NATO svojim udarima pre doprineo nego sto je onemogucio ovu katastrofu, iako je i poceo da deluje kako bi se ona sprecila. Racionalniji kazu da je Milosevic samo iskoristio priliku da ubrza proces etnickog ciscenja jer je oko 400 hiljada kosovskih Albanaca sto legalno sto ilegalno od pocetka rata na Kosovu i tokom cele prosle godine do NATO udara, vec naslo utociste u zemljama zapadne Evrope ili susednim (posebno Albaniji i Crnoj Gori). U poslednje dve nedelje, izmedju Konferencija u Rambujeu i Parizu vise desetina hiljada Albanaca je proterano iz svojih kuca koje su spaljivane, a preko mnogih ( pa cak i citavih sela) se prelazilo i buldozerima. Tihi proces etnickog ciscenja na Kosovu traje od 1990 godine. Po procenama albanskih izvora u ovom periodu Kosovo je pre svega iz politickih, ali i ekonomskih razloga napustilo oko pola miliona Albanca. Sada se procenjuje da ih je na samom Kosovu ostalo onoliko koliko je i sam Milosevic u poslednjim javnim nastupima izjavljivao - izmedju 600 i 700 hiljada - koji doduse kruze od spaljenog do spaljenog sela, po sumama, planinskim padinama (koje su jos uvek pod snegom) i nekim selima koja jos uvek nisu dosla " na dnevni red". - bez hrane, vode i najelementarnijih potrepstina

• osudjeni ili na smrt od gladi i bolesti ili od granata srpske vojske, nekih policija ili paravojski. Dakle nije bas najuputnije da se za nedela Milosevica i njemu potcinjenih optuzi NATO.

Pitanje koje bi se moglo na adresu medjunarodne zajednice uputiti je zbog cega je izostala pravovremena humanitarna pomoc, utoliko pre sto je i sam predsedik SAD Bil Klinton nedavno izjavio da je pripremljena zaliha humanitarne pomoci za tri meseca, iako tom prilikom nije precizirao za koliki broj eventualno izbeglih, odnosno proteranih i deportovanih. Ima onih koji su skloni razmisljanju da je Zapad samo " navukao" Milosevica da ucini ono sto je vec ranije planirao i naumio, kako bi pred svojom javnoscu opravdao samu vojnu intervenciju NATO na Jugoslaviju. Oni cinicniji, medjutim ne iskljucuju da je Zapadu Milosevic jos uvek "poslovni partner", koristeci ga u odmeravanju oruzanih i diplomatskih snaga sa bitno oslabljenim Istokom (Rusijom), sa krajnjim ciljem rusenje (pored onog u Belorusiji) poslednjeg autoritarnog rezima u Evropi. Dakle i preko ledja onih najslabijih - Albanaca. Medjutim, ovakvu spekulaciju tesko je dokazati i pored logicnog krajnjeg cilja, posebno zbog vrlo ostre retorike koja stize iz Beograda i iz Evrope i SAD- prema Beogradu. Uostalom, od osnovnog cilja NATO - sprecavanje humanitarne katastrofe na Kosovu, sada se sve cesce pominje rusenje aktuelnog rezima u Beogradu, po logici, ako srpski narod zatvara oci pred Milosevicevim zlocinima, koji cak i pripadnike regularne vojske - koja je svuda u svetu simbol zastite gradjana- pretvara u ubice istih, pa cak i dece i zena, srpska inteligencija cuti i u najboljem slucaju pokusava "ravnomerno distribuirati odgovornost" za pocinjene zlocine na Kosovu ili usled straha ili zato sto je pocela da misli da je NATO glavni krivac, a ne Slobodan Milosevic. Uostalom, pre skoro dve godine, zar nisu upravo beogradski studenti na cuvenim martovskim protestima u sred Beograda porucivali horski policiji: "Idite na Kosovo" (kada u srpskoj propagandi jos uvek nije bila aktuelna prica o terorizmu na Kosovu), upravo ti akademski gradjani koji su navodno zeleli promenu rezima u Beogradu. Odnosno, upravo se u ovome (tj. u ovakvoj kvaliteti "srpske opozicije") moze naci smisao krilatice "poslovnog partnera". Ne bi iznenadilo cak da taj isti Zapad Milosevicu ponovo "produzi politicki zivot", posto se pokaze kooperativan (kao vise puta do sada) nakon zavrsetka rata i ostvarivanja zahteva koje ce Milosevic kadtad biti primoran da prihvati. Da ga ostave da i dalje vlada u Srbiji i Jugoslaviji upravo nad njegovim srpskim narodom, koji ga iako isrpljen i osiromasen i dalje velica i peva mu ode, i za njega je spreman da polozi svoj zivot nocima izazivajuci svojim, kako sami kazu, telima NATO da gadjaju mostove na Dunavu i drugde po Srbiji. Gradjanski orijentisana inteligencija (ako je jos uvek ima) sada je potpuno nemocna. Sada moze samo da se nada da ce Milosevica da sahrane njegove pogresne i ratoborne politicke odluke, koje su sahranile zacetke demokratskih pokusaja u Srbiji. Ovih dana se moglo cuti da je Zapad pogresio jer je uvek usmeravao paznju na Milosevica, sa njime razgovarao i dogovarao i da je ostao hladonokrvan ili je tek sa simpatijama gledao na neke snage koje su se pojavljivale u Srbiji. To se moze pokazati i tacnim, ali samo ako se da i pravi odgovor na pitanja koja su brojne diplomate postavljale oko resavanja kosovskog problema. Tu, osim u povrsnoj retorici, nije bilo sustinskih razlika. Odgovor je glasio ili da Albanci imaju prava koja ne zele da koriste , da im se moze dati samo kulturna autonomija ili pak da Albanci nisu nista vise ugrozeniji od samih Srba. Uostalom i sada kada se u Beogradu peva svakoga dana i "prkosi " NATO-u, vidjeniji intelektualci na pitanje da li znaju sta se dogadja na Kosovu izjednacuju "muku" i odgovaraju da se i Beograd napada i da je svakome svoja muka najpreca. Kao da jednostavno ne zele da znaju nista o etnickom ciscenju, ubistvima, silovanjima, o sistematskom zlocinu koji sprovode srpske snage na samo nekoliko stotina kilometara od njih. I cinjenica je kada dodju u situaciju da iz prve ruke doznaju pojedinacne ispovesti uglavnom sledi reakcija: "Nemoj nista da mi pricas, vazno je da si ziv", po logici sto manje znam to bolje. Kazu i da im je zao , sto se lako, ako se to hoce, moze izjednaciti sa izjavom gospodje Mirjane Markovic italijanskoj televiziji da "Albanci nikada nisu imali vece prijatelja od nje same". Cini se da niko od njih ne zeli da sazna kako je glavni grad Kosova na primer (ali i citavo Kosovo) planski i sistematski "ociscen" po sistemu potkovice - od rubova grada prema izlasku gde je ostavljen koridor prema autobuskoj i zeleznickoj stanici, odnosno puteva koji vode prema Albaniji, Makedoniji i Crnoj Gori. O unistavanju samog grada od strane policije i paravojske od prvih dana intervencije NATO podmetanjem eksplozivnih naprava po lokalima i prodavnicama ciji su vlasnici Albanci. O pljackanju butika od strane Roma dok je naoruzana policija blagonaklono sve posmatrala. O pravu da u drzavnim prodavnicama mogu da prehrambene proizvode kupuju gradjani srpske nacionalnosti, jer je iz reda policija izvlacila zene (koje su se usudjivale da izadju na ulicu) sa psovkama i porukom: "Tebi nek hleb kupi NATO". O pljackanjima stanova i kuca u kojima su pored policije, paravojske, nekih sa prepoznatljivim delovima odece i kriminalaca koje je za dan drzavnosti Srbije "pomilovao" predsednik Srbije Milan Milutinovic i sami gradjani srpske nacionalnosti ucestvovali, i to stanova i kuca svojih komsija Albanaca. O deprtovanjima kosovskih Albanaca vozovima prema granici sa Makedonijom, od strane "ljudi u uniformama", uz pucnje iz automata i pistolja , primoravajuci da u vagone udje vise ljudi nego sto je to bilo realno moguce, bez dovoljno vazduha, bez vode (o hrani ni reci), o kricima, placu i dozivanjima izgubljenih u guzvi, o vrisku dece, o cepanju i spaljivanju licnih dokumenata i sistematskoj pljacki, a onda o ponovnom vracanju istih vozova sa same granice, jer je Makedonija cesto odbijala da ih primi. Mucni zamori unesrecenih koji su nocima obavijali ceo grad. O medjusobnim dozivanjima gradjana srpske nacionalnosti i pretnjama "Siptarima" , nakon svake intervencije NATO i to usred noci, u gradu gde je struja iskljucivana prvim mrakom, a 90 odsto telefonskih linija (odnosno pretplatnicima Albancima) iskljuceno vec 25. Marta. O kolonama ljudi koje su prolazile i koji kao da nisu znali kuda idu - kao da su po inerciji isli prema stanicama ili najprostije prema granici sa Makedonijom. O novinarima, intelektualcima, vidjenijim ljudima koji su se u njima nasli - ponizeni i bespomocni, kao i oni koji iza zavese razmaknute samo nekoliko santimetara proviruju , jer su mozda u onoj zgradi preko puta, gde se smestila paravojska obucena u trenerke i crnim maskama na glavama, naoruzana nekim dugim i kratkim cevima - postavljeni snajperi ili posmatraju dvogledom. O glasinama koje nisu mogle da se provere, a bile su zastrasujuce. O psiholoskom rastrojstvu svakoga , pa i onih najracionalnijih. O necemu sto se zapravo recima ne moze ni " literarno docarati" , jer je svaki od prognanih jedna prica i jedan svedok zlocina. Upravo zbog takvih kojima je sve ovo pretesko za usi, cini se da je lako dati odgovor zbog cega medjunarodna zajednica nije mogla da spreci Slobodana Milosevica da sprovede svoj naum, kao sto je jos lakse dati odgovor onima koji ce pokusati da izjednace krivice Milosevica i NATO zbog desavanja na Kosovu , kao sto su to na kraju rata u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj manje vise izjavljivali i oni najookoreliji protivnici ovih ratova iz redova srpske inteligencije. Onima koji vec tvrde da je procentualno sa Kosova usled NATO udara vise pobeglo Srba, skoro iskjucivo zene i deca ( i to u Srbiju, reklo bi se pre zato sto ne zele da sede u mraku i cekaju u redovima za hleb, kada mogu negde kod rodjaka da bezbrizno sacekaju rasplet) nego Albanaca...

Zbog svega ovoga , sve je vise cak i umerenih albanskih intelektualaca koji su rado i bez kompleksa odrzavali kulturne, politicke pa i privatne kontakte sa kolegama u Beogradu, koji danas tvrde da su ti isti postali besmisleni. Poznati analiticar Shkelzen Maliqi je pre nekoliko dana izjavio: "Mislim da vise nikada necu otici u Beograd"!...

Ana Bardhi (AIM)