Rat protiv civila

(Od dopisnika AIM iz Beograda)

AIM Podgorica, 20 april 1999

Ucestala "izvinjenja" zbog civilnih zrtava NATO bombardovanja ne dopiru do vise od 500 mrtvih, niti ih moze primiti nekoliko hiljada ranjenih i oko tri miliona gradjana Jugoslavije koje je akcija "sprcavanja humanitarne katastrofe" za tri nedelje dovela do ivice egzistencijalnog beznadja.

U trecoj nedelji neobjavljenog rata NATO protiv Jugoslavije naglo je porastao broj poginulih i ranjenih civila. U sredu 14. Aprila, avioni Severnoatlanske alijanse bombardovali su i raketirali kolonu albanskih izbeglica, na putu Djakovica-Prizren, jugozapadnom podrucju Kosova blizu granice sa Albanijom. Prema izjavama svedoka, kolonu traktora sa prikolicama, zaprznih kola i automobila krcatih uglavnom starcima i decom, NATO avioni gadjali su u tri, cetiri navrata, izmedju 13 i 15:30 sati po lokalnom vremenu (11-13:30 GMT). Vreme je bilo vedro. Prvi izvestaji govorili su o najmanje 64 mrtva i 25 ranjenih; kasno uvece u sredu broj poginulih popeo se na 75, ranjenih na 43. Radio televizija Srbije (RTS) je emitovala stravicne slike izgorelih traktora, izvaljenih prikolica i leseva rasutih pored puta. Bile su to i prve slike o albanskim izbeglicama koje su gradjani Srbije videli od pocetka bombardovanja.

Dva dana ranije u juznoj Srbiji, na magistralnoj pruzi Beograd - Solun, juzno od Leskovca, raketama NATO aviona pogodjen je putnicki voz. Pouzdano se zna za 11 mrtvih. Identifikacija ugljenisanih ostataka jos je u toku, dok je zvanicno izrazen strah da je broj poginulih tri puta veci, jer je rasuta tela mogla odneti reka preko koje je voz u trenutku gadjanja prelazio. Broj poginulih u gradovima (Aleksinac, Cuprija, Pristina, Kursumlija ) I selima (Merdare kod Prokuplja, Nagovac na Kosovu ) sirom Jugoslavije vec se broji desetinama. Zabelezeni su prvi slucajevi stradanja vec ranjenih u naknadnim napadima cije su "kolateralne" zrtve bolnice i zdravstvene ustanove u Novom Sadu, Pristini, Aleksincu, Nisu, Leskovcu, Prizrenu, Djakovici i Beogradu.

Podaci o razaranjima i ostecenjima civilnih objekata i infrastrukture u prve tri nedelje NATO bombardovanja obuhvataju mostove, zeleznicke cvorove i drumske saobracajnice, aerodrome, stambena naselja i industrijske objekte iskljucivo civilne namene. Jedan od drasticnih primera je razaranje toplane u Novom Beogradu, stambenom bloku Beograda u kom zivi oko 350 hiljada stanovnika. NATO je taj "vojni" cilj pogodjen 4. Aprila, identifikovao kao "factory". Nespretna tumacenja i ocigledne kontradikcije u objasnjenjima "kolateralnih" zrtava rastu iz dana u dan, srazmerno eskalaciji bombardovanja.

U toku noci 14/15. aprila prve, kontraverzne, izjave zvanicnika NATO i Pentagona kojima je potvrdjeno da su avioni Alijanse krivi za masakar kolone albanskih izbeglica, ali da su razlog za bombardovanje bila navodna vojna vozila koja su pratila kolonu , primljene su u Srbiji sa ne malim iznenadjenjem. Beogradjani su bili u soku gledajuci snimke masakra, a srpska vlast je nastojala da tragediju upotrebi u sopstvenu politicku korist. Ponovo se obratila Albancima u cijem proterivanju, nesumnjivo I sama ucestvuje, ne bi li ih bar malo pridobila da se milom ili silom vrate na razruseno i opustoseno Kosovo.

Za sada, izmedju dve propagande traje neravnopravni rat. Koristeci bombe srpski rezim , preko zvanicnih medija, bodri narod da dalje gine i srlja u sopstvenu propast, a NATO, osim preko CNN-a, koji u Srbiji vidi mali broj ljudi, sa neba, pored bombi, salje poruke u vidu letaka. Da ironija bude veca, najvise letaka pada u visenacionalnu Vojvodinu koja je i najizlozenija bombardovanju. Na srpskom jeziku u lecima ispisanim cirilicom, NATO pokusava da saopsti Srbima kako ih svet koji ih bombarduje i unistavaim i ono malo preostale sirotinje zapravo "ne mrzi i nema nista protiv srpskog naroda vec protiv rezima". Kako srpskom estabilismentu u ovim danima, jacem nego ikada, ne fali ama bas nista, NATO poruke zvuce potpuno neprimereno i samo govore o neupucenosti u politicke prilike u Srbiji i Jugoslaviji.

Slobodan Milosevic, predsednik SR Jugoslavije, zbog koga navodno padaju bombe po Srbiji, prvim razornim projektilima, postao je zapravo neprikosnoveni vodja. Srbija je duboko zagazila u diktaturu - ugrozeni su svi nezavisni mediji kao i nevladine organizacije. U takvoj situaciji celnici drzava clanica NATO pokusavaju lecima da ubede srpski narod da ce im bombe doneti demokratiju. Cak i za Srbe sklone nerealnostima poput one da mogu da pobede NATO, to je tesko prihvatljiva varijanta.

U do sada neokrnjenom smislu za humor, Beogradjani prepricavaju najnovije ratne viceve. Po jednima od njih, u toku je velika nagradna igra skupljanja radio-lokatora za navodjenje aviona. Na pitanje :"Sta dobija onaj koji skupi 10 lokatora?" odgovor glasi: "Tomahawk - na kucnu adresu". Znatno ozbiljnije, iz beogradske perspektive posmatrano, CNN, BBC, Sky News i druge vodece TV mreze odavno su nadmasile svaku do sada zamislivu propagandu bilo kog totalitarnog rezima. Vrhunac je, verovatno, bilo NATO objasnjenje da ce RTS biti cilj napada ukoliko sest sati programa dnevno ne ustupi programima zemalja clanica alijanse. U jednom od retkih trenutaka kad pokazuje smisao za humor, RTS se sa zahtevom slozila, trazeci za sest sati NATO programa - sest minuta svog programa na TV mrezama zemalja clanica alijanse. NATO je odgovorio rusenjem vise tuceta repetitora RTS i gadjanjem zemaljske satelitske stanice u Ivanjici, koja obezbedjuje TV, radio i telefonsku komunikaciju Jugoslavije sa svetom.

Uprkos svesti o razmerama dosadasnjih i zastrasujucim mogucnostima daljih razaranja, javnost Jugoslavije - pocev od gradjana na svakodnevnom koncertima u velikom broju gradova ili u zivom stitu koji vise nego simbolicki brani preostale mostove - ne pokazuje smanjivanje volje za otpor i odbranu zemlje: Naprotiv, posto je NATO vec prvih dana razotkrio besmislenost "cistoga rata" pretvarajuci ga u neprikrivenu kaznenu ekspediciju, gnev zbog civilnih zrtava i razaranja naselja, mostova i mesta za koje su generacije bile vezane uspomenama dodatno pojacava raspolozenje za otpor. Na isti nacin, koliko god to izgledalo nelogicno analiticarima "zapada", svest o usamljenosti Jugoslavije u protekle tri nedelje samo pojacava volju za ultimativni otpor ultimatumu najvece vojne sile sveta. Na drzavnoj televiziji koja se sve teze vidi u provinciji Srbije zbog rusenja releja, emituju se patriotske i borbene pesme (24 casa dnevno), podrska iz sveta i stav :"NATO ima bombe, mi imamo srce". Van TV, narod je sve umorniji i svako ko ima priliku odlazi iz zemlje. Strah od opste mobilizacije je zahvatio i cetrnaestogodisnje decake koji po novim ratnim zakonima moraju izvaditi licnu kartu. Iz Srbije se medjutim tesko izlazi. Oni koji mogu to da ucine imaju izbor: Bosna ili Madjarska ili Rumunija.

Neplanirana (?) posledica dosadasnjeg rata "za sprecavanje humanitarne katastrofe" jeste cinjenica da je broj zivotno ugrozenih ljudi sa 230 hiljada izbeglica pred pocetak bombardovanja u medjuvremenu porastao ne samo za trostruki broj na Kosovu, u Makedoniji, Albaniji, Crnoj Gori i Srbiji, nego i za 500 hiljada ljudi koji su ostali bez posla, odnosno dva miliona gradjana Jugoslavije koji su rusenjem civilnih fabrika (na primer, Yugo automobila u Kragujevcu, usisivaca i kuhinjske tehnike u Cacku, cigareta u Nisu i Vranju, hemijskog kompleksa u Pancevu i Baricu) ostali i bez onog minimuma zarade - u proseku manje od 50 DEM mesecno - koji im je do sada obezbedjivao kakav takav zivot. Sa te tacke gledista NATO vodi rat iskljucivo protiv civila - "demokratski" utoliko sto civile pogadja ne osvrcuci se na njihovu nacionalnu pripadnost, veru, pol ili politicka uverenja.

Do sada potpuno zanemaren aspekt tog rata jeste cinjenica da je bivsa, socijalisticka Jugoslavija, podigla velike industrijske centre koji su danas meta bombardovanja; s druge strane, privatno preduzetnistvo ostalo je veoma jak privredni elemenat upravo u zaostalim delovima zemlje, juznoj Srbiji I na Kosovu. Utoliko je i "kolateralno" razaranje civilnih ciljeva NATO bombardovanja na Kosovu do sada najteze pogodilo upravo civilno stanovnistvo i privatno vlasnistvo. U Djakovici je, na primer,potpuno unisteno gotovo 300 privatnih radnji lokalnih stanovnika; isti slucaj bilo je I "slucajno" pogadjanje gradskog jezgra Pristine i Aleksinca.

Bez ikakvog preterivanja, NATO je dosadasnjim napadom na Jugoslaviju uzdrmao ne samo citav Balkan, vec i Evropu. Sasvim je neizvesno kada ce biti uspostavljen civilni i privredni saobracaj na Dunavu, potpuno prekinut rusenjem dva mosta u Novom Sadu i ostecenjima nekolicine drugih na ovoj "kicmi Evrope" I najvaznijem delu sistema Rajna-Majna-Dunav. U ovom trenutku cini se da malo ljudi o tome ozbiljno razmislja, kao i o neposrednoj ekonomskoj i politickoj buducnosti Makedonije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Bugarske i Rumunije, drzava koje za sada skupljaju samo "slucajne" rakete i bombe koje su zavrsile na njihovoj teritoriji. U medjuvremenu NATO pokazuje znake nervoze : pojacavanje "inteziteta", trazenje "dodatnih snaga" i zaboravljanja prvobitnih ciljeva napada na Jugoslaviju. Kao direktna posledica tih napada ocigledno je da je Beogradski rezim konsolidovao redove, Crnoj Gori preti gradjanski rat, u Srbiji je sve vise civilnih zrtava i straha od sopstvene humanitarne katastrofe. Sada je vec jasno da je NATO-vo "sprecavanje humanitarne katastrofe" izlozilo albanski zivalj Kosova tragediji nesagledivih razmera.
Spomenka Lazic