Na Zapadu nista novo?

"Naravno, nas problem nije u Vasingtonu vec na Dedinju. Ne znam zasto su se onda sa svom tom svemirskom tehnologijom obrusili na nas, kad su celu stvar mogli da zavrse s jednim jedinim kursumom? Ovako su nam poslali 400 aviona i ucvrstili ga na vlasti za jos dugo, dugo vremena... Ali, sad tu vise nije ni vazan samo Milosevic. Sad je u pitanju drzava, svi mi. Nemaju nikakvo pravo da od nas traze da se odreknemo Kosova. I necemo se odreci..." Otprilike takvo objasnjenje se posle pocetka bombardovanja najcesce culo i od najliberalnijih zitelja glavnog grada SR Jugoslavije. Ako je plan NATO saveza uopste imao ikakav racionalan cilj, onda neprekidno bombardovanje SRJ svakim danom sve vise pokazuje svoju apsolutnu besmislenost.

Prolece u Beogradu, 1999

"Gdje idete?"

"Kod prijatelja."

"Prijatelja? Nisam znao da tamo ima i prijatelja," kiselo se nasmesio policajac na hrvatsko-jugoslovenskoj granici, vracajuci nam pasose.

Put ka Beogradu uoci napada NATO snaga na Jugoslaviju nije obecavao nista dobro. Kasno istog popodneva nad Slovenijom se cuo tezak zvuk aviona koji su poleteli iz italijanskog Aviana. Ljubljanski mediji su se hvalili cinjenicom da je domaci vazdusni prostor zatvoren iznad visine od 6.000 metara, kako bi se omogucio slobodan prolaz bombardera prema ciljevima u SRJ.

Ulice Beograda bile su te noci sablasno prazne i mracne; ali ne i sasvim puste. Oni koji nisu otisli u sklonista (nisu hteli ili sklonisa nema, svejedno) setaju ulicama ili stoje, stisnuti, po haustorima. Prijatelj Misa objasnjava da vecina prigradskih naselja i starijih zgrada uopste nema sklonista. "Zato su neki ostali u stanovima, svejedno im je da li su tamo ili u prljavim, sklepanim podrumima, koji ih sigurno nece zastiti od tzv. pametnih bombi..." Retki imaju sa sobom spremljene torbe. Male, plasticne, one za pijacu. Cebence, malo vode u plasticnoj flasi, cist ves... Nesto za grickanje, ratluk, keks. Zaustavljamo se uz onizu, limenu birtiju, u naselju Brace Jerkovic. Sa radija odzvanja upozorenje da jos traje vazdusna opasnost, da oni koji su se zatekli u automobilima treba iste sto pre da parkiraju tako da ne smetaju drugima na kolovozu i odu do najblizeg sklonista. "E, ovde su ti se u deo sklonista odavno uselili Cigani, deo su pre par godina otkrile izbeglice iz Krajine a deo je neki privatnik pretvorio u magacin pica... I tako; nema sklonista. 'Ajde da popijemo nesto, isto nam se hvata." Zbunjeni vlasnik ugostiteljskog objekta kaze da je bas hteo da zakljuca; iznutra. Misa odbija svoje omiljeno pice (koka-kola) i razmatra ostale bezalkoholne opcije. Prizor je nadrealan. TV voditeljka dramaticnim glasom upozorava da je u toku agresija NATO pakta na Jugoslaviju. Novinari iz razlicitih krajeva drzave javljaju da je pogodjeno priblizno 40 ciljeva, dok General stab Vojske Jugoslavije javlja da su "vojne snage Severnoatlantskog saveza po diktatu i radi interesa svetskog policajca SAD i za racun siptarskih separatista i terorista brutalno ugrozile zivote njenih drzavljana".

Iako su sirene oznacile kraj napada iz vazduha, ulice ostaju pune. Malo je onih koji su prvu noc mirno prespavali. Malo je onih, koji veruju da ce sve to trajati samo jednu noc. I zato sad koriste "dnevno zatisje" za malo ulicne debate. Proglaseno je vanredno stanje. U narucju nekih oceva I majki, koji tumaraju plocnicima, opazim usnulu decu.

Moj domacin Sasa je bio sve do nedavno dobrodusan momak; njegove analize su uvek bile duhovite i zanimljive. Uvek je bio protiv Milosevica ("...i njegove kamarile"), izbegao je sve dosadasnje mobilizacije, nije bio pristalica promena republickih granica posle raspada bivse SFRJ, podrzavao je cFak i celovitost Bosne, pri pominjanju Seselja bi mu se smrklo pred ocima, 100 dana demonstracija protiv Milosevica smrzavao se na ulicama Beograda i odolevao, zajedno sa sugradjanima, vodenim topovima na zimskoj hladnoci; i sve vreme, vec osam godina, sanjao samo o tome da i Srbija postane normalna evropska drzava.

Predostroznosti radi je kcer jos odmalena upisao u francuski vrtic, potom i poseban tecaj francuskog jezika ("...nikad ne znas, zlu ne trebalo, ova zemlja, sada, ne obecava mnogo..."). Sada ga gotovo ne prepoznajem. "Naravno, nas problem nije u Vasingtonu vec na Dedinju. Ne znam zasto su se onda sa svom tom svemirskom tehnologijom obrusili na nas, kad su celu stvar mogli da zavrse s jednim jedinim kursumom? Ovako su nam poslali 400 aviona i ucvrstili ga na vlasti za jos dugo, dugo vremena... Ali, sad tu vise nije ni vazan samo Milosevic. Sad je u pitanju drzava, svi mi .Nemaju nikakvo pravo da od nas traze da se odreknemo osova. I necemo se odreci," vatreno objasnjava svom sagovorniku preko telefona. On, koji je do nedavno lamentirao nad krsenjem prava Albanaca na Kosovu.

"Sta se cudis? Ko se od njih (Albanaca - prim.aut.) sada ili ikada zauzeo za nas, za nasu decu? Kada smo ih tokom poslednjih deset godina ubedjivali da treba da uzmu ucesca na izborima, odbijali su. I njima je odgovarao Milosevic. Gajili su ga za svoje ciljeve. Samo smo se mi, tu u Beogradu, igrali nekog kosmopolitizma. Saosecanje, razumevanje? Nema toga na svetu. Sve je samo prljava politika."

Podsecam ga kako sam usred Beograda 1991. godine gledao lokale pune ljudi koji su se veselo zabavljali, dok je samo nekolo desetina kilometara dalje jugoslovenska vojska sravnila Vukovar. Danas je obratno. I da je to verovatno razlog sto se mnogi, izvan Srbije, upravo zlobno raduju bombama koje padaju po Beogradu. Medjutim, podseca on, mnogi u Beogradu se i sada, kao i onda, slazu da je Vukovar bio teska svinjarija. I dodaju da "sadasnji napadi NATO-vih bombardera na civilno stanovnistvo sirom Srbije i Jugoslavije ne mogu da odigraju ulogu Haskog suda".

"Ni ovako grubo krsenje svih normi medjunarodnog prava nece ubediti Milosevica u prednosti takve 'bomba demokratije'. Pored toga, u ono doba sam se i sam krio od mobilizacija. A sta su uradili, recimo, Slovenci? Za razliku od Austrijanaca, koji nisu dozvolili da NATO-vi avioni udju u njihov vazdusni prostor, Drnovsekova vlada je dozvolila da preko slovenacke teritorije prelecu bombarderi, koji ce mozda ubiti nekoga od mojih. I to opravdava 'brigom za ljudska prava, zeljom za ulaskom u NATO, Evropu' i slicnim bedastocama. A kakva su to prava, ako niko vise ne postuje medjunarodno pravo?" optuzujuce pita jedno od prvih pera srpskog nezavisnog novinarstva. Onda se izvinjava. Kaze - gubi zivce. "Vise nista ne znam. Sve za sta sam se u tekstovima zalagao - sve ispada lazno, sve vrednosti, sve u sta sam verovao. Zapad? Cinizam. Sad nas Rusi vade iz nesrece. S jedne strane imamo najgoru mogucu vlast, a s druge kauboje, koji su izgubili kompas..."

Jutra po napadu izgledaju gotovo istovetno. Posto se oglase sirene za prekid vazdusne opasnosti, vecina odlazi na pocinak. Toliko potreban (miran) san, na sat, dva. Mada se cini da su mnogi vremenom naprosto otupeli. Vecina vise niti ne odlazi u sklonista. Tokom dana su otvorene radnje (uglavnom drzavne samoposluge). Nasuprot panici iz prvih dana, kada su prvog jutra mnogi ostali bez hleba, ponuda i potraznja su se polako stabilizovale. Izuzev ponude cigareta. Vera i Ljuba, strasni pusaci koji uniste po dve-tri kutije Kim-a dnevno (ponaosob) kazu da im teze pada nestasica cigareta nego ista drugo. Ionako im nije do jela. Ni do cucanja u podrumu. Vesna je radila u prestiznom beogradskom (privatnom) export-import preduzecu, kao prevodilac sa engleskog jezika. Uvek se zalila da je sefovi ni na odmor ne pustaju, a onda je drugog dana napada firma ugasena i Vesna je dobila otkaz. Ni Ljuba nije bolje prosao. Doduse, on je suvlasnik galerije. A ko ce sada, i, uopste, dugorocno, kupovati umetnine. "Od cega cemo ziveti?" ponavlja Vesna, pazeci da je osmogodisnja Nina ne cuje.

Uputim se ka Vozdovcu, eh, sad je car onaj ko u ovom gradu ima bicikl. Prekinuta je prodaja benzina, a ljudi se ionako boje da se suvise udalje od kuce. "Da me ne zatekne na nezgodnom mestu," kaze profesor sa Fakulteta politickih nauka, "radije sedim u kuci. A bas sam imao poziv za Ameriku, ironija. Umesto ja kod njih, eto njih kod nas, nepozvanih. Izgleda da cu pod stare dane morati Ruski da ucim..." Odvraca me od tumaranja Vozdovcem, kaze da su nocas pogodili u prazno. "Jeste bilo vatre i dima, ali kakva je to njihova 'intelidzens' kad gadjaju ispraznjene barake. Pa jos januara su ih ispraznili i sklonili tenkove. Nego, je= si li cuo sta se desava u Makedoniji?"

Par molotovljevih koktela i ucvrscena je, za dugo, dugo vremena istorijska veza izmedju Srba i Makedonaca, Srba i Grka, Srba i Rusa... "Fasisticke ambasade su zapalili. Bacili su molotovljevku i na nekog francuskog generala u Kumanovu, ali je uspeo da se izvuce, steta Preziveo sam bombardovanje Beograda 6. aprila 1941, nisam mislio da cu to jos ikada doziveti," kaze vremesni taksista, koji koristi poslednje kapi "corbe" da zaradi sta se jos zaraditi da. Cena? Sitnica, za iste pare bih se pre odvezao do Novog Sada, a ne Novog Beograda. "Budi sretan dok su jos mostovi celi, inace ces da plivas da se vratis," odgovara, pomirljivo, na moje gundjanje. Nece da primi marke. Kaze, sad su mu potrebniji dinari, do njih se tesko dolazi, a jos nema znakova da ce sva trgovina teci u nemackim markama, kao u vreme najzesceg embarga.

Sasa me je docekao iznerviran. Ne moze da dozove ni zenu koja je otisla do majke, u centar, ni kuma, niti ikoga od prijatelja. Linije su, ocigledno, pregrejane. Ne samo prema unutrasnjosti Srbije, ne samo prema inostranstvu, nego i u samom gradu. "Ni do komsije ne mogu da dobacim," ljuti se Sasa i pominje svoju zenu, koja je zaposlena u Telekomu i bas juce tvrdila da su na vreme sve zice "prevezane" i da, u slucaju da NATO pocne da gadja infrastrukturu, telekomunikacije sigurno nece, "posto vecinski deo ionako drze Italijani". I mobilni je mrtav. Cini se da smo odseceni. A onda, konacno, ponovo zazvoni telefon. Javlja se rodjaka iz Londona. Cujem Misu kako je tesi: "Ne boj se, izdrzi tamo, trebace nam vasa snaga dok ovo prodje..."

Drzavna televizija izvestava o civilnim zrtvama, materijalnoj steti, demonstracijama u svetu... Nizu se novi i novi spotovi, polako preuzima recnik sa press konferencija u Pentagonu i NATO-ovom sedistu, ali u obrnutom smeru, pa se Klinton poistovecuje sa Hitlerom, preti da ce od madam Olbrajt nadalje svima biti sudjeno za ratne zlocine... Pojavio se I beogradski Muftija koji je opomenuo Klintona "da ne pokusava da sakrije svoju sramotu nevinim zrtvama" i upozorava bracu Muslimane da im Amerikanci nisu prijatelji: "Sta su sve radili po Somaliji, Ruandi?" Oglasio se i Petar Handke, "austrijski pisac, koji zivi u Parizu", osudom Pape i clanova NATO-a, koje je nazvao "Marsovcima". Obavezni su izvestaji iz Kremlja, Jelcinove opomene Bilu Klintonu, diplomatske inicijative Ivanova...

Kako medju poslenicima sedme sile, tako i medju obicnim smrtnicima glavno je pitanje ima li jugoslovenska vojska ruske rakete tipa "tacka", rusku verziju patriota, koju pojedini vojni strucnjaci smatraju cak i boljim od americkih, posto su ruske rakete konstruisane tako da se u slucaju kvara jedne nosece rakete automatski ukljucuje druga.

Moje domacine zaticem u cudnom poslu. Ne obaziru se na prodorne zvukove sirena, vec nesto petljaju s sestarom po papiru. "Radimo 'targete'", kaze Sasa, prepricavajuci mi najnovije vesti koliko je aviona I raketa srusila jugoslovenska vazdusna odbrana. "Neka je trecina toga tacna, pa smo im pokazali da nisu ni invizibl, niti da je ovde simulacija kompjuterske igrice," glasno razmislja Sasin tata, penzionisani visoki oficir bivse JNA.

Za trenutak nestane i vode i struje. Mala Ana se zali na slab program na TV. "Samo nesto pricaju. Pisacu TV da hocu crtace." Crta avion. Brzo je naucila razliku izmedju civilnih i bombardera. Izvucem "Diplomatiju" Henrija Kisindzera. Poucno stivo. Recimo o tome kako je Cemberlen, zahvaljujuci jakoj zelji da s Hitlerom po svaku cenu postigne mir, uvukao svet u rat. I obrnuto - kako je pretnja silom pomagala da se uspostavi mir. Dobar dokaz kako je ponekad, paradoksalno, moguce postici mir upotrebom sile ili ga izgubiti mirovnjastvom. Znaci li to da imaju Amerikanci pravo? Mozda. Ali, na 544. strani nalecem na zanimljiv pasus: "Nije moguce imati mir bez zakona - i ne moze biti zakona, ako budemo upotrebljavali jedna pravila medjunarodnog ponasanja za one, koji nam se suprotstavljaju, i druga za nase prijatelje".

Bombe padaju i nista ne ukazuje na to da ce Srbi popustiti. Ovo je odlucujuca bitka. Polako ponestaje vojnih ciljeva, sve je vise civilnih zrtava, izbeglicka kriza od pocetka intervencije snaga Severnoatlantske alijanse - narasta. Strasan rat je pred nama. Gledam ulicna svetla i cujem Sasin sapat, vise konstataciju, nego pitanje: "Izgleda da ce se ovo polako pretvoriti u novo Sarajevo. Bombardovace nas i bombardovati, postacemo dosadna vest u medijima, a oni iz Brisela i Pentagona koristice nas za male ratne igrice i testiranje najnovijih oruzja. Jesmo li mi vise ikome vazni?"

Igor Mekina (AIM, Ljubljana)