Problematicna podrska

Slovenija i intervencija NATO-a

Iako oko dve trecine slovenackog javnog mnenja podrzava intervenciju NATO pakta protiv SRJ, sve vise se cuju i neprijatna pitanja

AIM Ljubljana, 30.03.1999-09.04.1999

Napadi NATO pakta na SRJ bili su u Sloveniji dugo iscekivani i najavljivani u stilu "evo, samo sto nije", jos od oktobra prosle godine. Slovenacka drzavna televizija (Prvi program) pratila je, u pocetku do pola noci, specijalnim informativnim emisijama (svakih sat vremena), zbivanja u SRJ i prenosila reagovanja iz sveta. Medjutim, vremenom je i vest o bombardovanjima razlicitih ciljeva postala manje zanimljiva, pa se urednistvo nacionalne TV odlucilo da uvede samo jos jednu dodatnu informativnu emisiju, na kraju programa (obicno oko ponoci).

Ukratko, 24. marta je i Slovenija na specifican nacin uvucena u ratni konflikt, mada niskog intenziteta - tokom noci je, naime, izgoreo jedan kiosk (vlasnik - Albanac) u Sempetru. Policija je u specijalnim vestima obznanila da je to jedini slucaj, a da inace stvari drzi pod kontrolom. Sluzbena Ljubljana se pridruzila NATO alijansi i konkretnom akcijom otvorila je svoj vazdusni prostor za prelete bombardera iz italijanskog Aviana, na putu ka SRJ.

Podrska i kritike

Adria Airways je vec na pocetku sukoba izvestila da je vazdusni saobracaj smanjen (otkazani su redovni letovi prema Makedoniji, Tirani I Splitu) i da je saobracaj civilnih letilica iznad juzne Slovenije zabranjen, zbog udovoljavanja potrebama NATO pakta. Zanimljivo je da je Austrija odbila isti zahtev NATO-a (otvoranje svog dela neba za prelete aviona Severozapadne alijanse). Prvih dana je zabelezen samo jedan incident, kada su se gradjani Zasavja prepali kada su avioni koji lete prema ciljevima u SRJ probili zvucni zid. Nastala je citava strka, a u Centru za uzbunjivanje su linije dovedene do usijanja, posto su
stanovnici mislili da je neko bacio bombu.

U trenutku kada je objavljeno da je napad na SRJ poceo i da su prvi projektili pogodili cilj, vrh slovenacke drzave i vecina politickih prvaka nalazili su se na proslavi 50-godisnjice Instituta Jozef Stefan (nesto poput Vince, kod Beograda). Primeceno je da su se sa banketa vrlo brzo povukli predsednik drzave Milan Kucan i ostale najvise politicke licnosti. Kucan je medju prvima dao i izjavu za javnost, rekavsi kako duboko zali sto je doslo da takvog raspleta, ali da "se desilo ono sto se desiti moralo" zbog "agresivne nacionalisticke srpske politike", koja "vec nekoliko godina ugrozava mir u jugozapadnoj Evropi, uzrokuje humanitarnu katastrofu I izaziva sav demokratski svet". Kucan je uz to garantovao da sadasnje vojne mere protiv SRJ "nisu neprijateljski uperene protiv srpskog naroda". (Voditelj slovenacke televizije je opazio da je Kucanov govor cista parafraza Klintonove izjave, date iste veceri povodom najave pocetka napada). Kucan se kasnije u svojim izjavama nije korigovao, bez obzira na civilne zrtve i "tehnickih gresaka" u navodjenju projektila NATO-a, koje su izazvale razaranje nevojnih postrojenja.

U istom duhu su i izvestaji na slovenackoj televiziji, kako nacionalnoj, tako i privatnim kanalima, koji govore samo o "napadima na vojne ciljeve", uglavnom prenose mnenja zapadnih vlada i prikazuju dramaticne slike albanskih izbeglica u prihvatnim centrima na makedonskoj i albanskoj granici.

I vecina komentatora u stampi pozdravila je intervenciju; zbog intervencije NATO-a, kome Slovenija vec duze vreme pokusva (neuspesno) da se priblizi, iako je uspela da udje u Partnerstvo za mir, zasedao je i slovenacki Savet za nacionalnu bezbednost i ocenio da Slovenija nije ugrozena. U medijima se, naime, odmah posle prvih razaranja u SRJ pojavilo pitanje da li bi Slovenija, zbog otvaranja svog vazdusnog prostora za teske bombardere NATO-a, mogla da postane objekt srpske odmazde.

Uprkos gladijatorski raspolozenim novinarima i javnosti, ovoga puta su nesto kriticniji tonovi stigli samo od strane strucne javnosti. U studiju TV=20 Slovenije gostovao je Jurij Gustincic, koji je popravio ocenu izrecenu prethodne sedmice (na pitanje voditeljke: "Sta ce biti ako NATO napadne Srbiju?", odgovorio je: "Srbija ce biti porazena, naravno!") izrazivsi cudjenje zato sto su gadjani i ciljevi u Podgorici, sto ce imati za posledicu da sada "cak i oni koji nezele, moraju da podrze Milosevica". Pukovnik Milan Gorjanc, takodje gost u studiju, a inace dobar poznavalac prilika u Jugoslovenskoj vojsci (bivsi kadar JNA), komentarisao je dogadjanje s vojnog aspekta i izrazio veliku sumnju da bi NATO ovakvim vazdusnim napadima mogao da unisti jugoslovensku vojsku, a posebno kolone tenkova i manje jedinice, kako je Pentagon najavio, predvidjajuci nastavak bombardovanja na sve manje i manje ciljeve, sve dok Milosevic ne popusti i potpise sporazum sa OVK.

Novinar Radovan Kozmos u uvodniku ljubljanskog dnevnika Delo je dan posle prvog napada postavio dilemu hoce li "dosledna harmonizacija slovenacke spoljne politike sa americkom biti vezana trgovina ili je posredi samo servilnost bez premca, za koju nikada nece biti nagrade?". Na pravne nedoumice oko celog poduhvata Zapada upozorava jos jedan clanak u Delu pod naslovom "Trazi se pravna osnova": "U Saveznistvu se veoma trude da nadju pravno pokrice za vojnu akciju, ali je ona, strogo legalisticki, ipak nezakonita. U skladu sa osnivackim aktom, clanice NATO-a su se obavezale da ce braniti jedna drugu u slucaju strane agresije. Za napad na suverenu drzavu, koja nije ugrozila nijednu drugu drzavu, a posebno ne neku drzavu NATO-a, Saveznistvo jednostavno nema mandat. Mandat bi mogao da mu da samo Savet bezbednosti OUN". U tom smislu Bohte kao nedovoljno ocenjuje i pozivanje na Konvenciju o genocidu, jer ta konvencija ne predvidja sankciju intervencijama. "I druge interpretacije, ukljucujuci i onu o intervenciji na humanitarnoj osnovi, udaraju u zid cinjenice da ni u tom slucaju nije moguce zaobici Savet bezbednosti... A pravni propisi vaze sve dok nisu promenjeni, iako su zastareli i ne odrazavaju realno stanje," smatra Gorazd Bohte.

Mnogi komentatori, koji su ocekivali brz slom onoga sto jos uvek rado nazivaju JNA, zacudjeni su nad razvojem dogadjaja. Ispocetka su bili sigurni u nekakav "blic-krig", ocekujuci potpisivanje nekakvog "kompromisa", pa je tako Delo prednjapcilo u naslovima poput "Srbi moraju da kleknu", "Moraju da popuste" i glorifikaciji snage NATO pakta... Retki disonantni tonovi pokusali su da registruju cinjenicu da je, s aspekta medjunarodnog prava, SRJ u pravu. Pomenuta cinjenica nije omela zvanicnu politiku da i dalje zdusno podrzava NATO, a rezimski novinari nude nadri-pravna opravdanja za akciju. Prema sondazi javnog mnenja, oko 58 odsto ispitanika podrzava ovakve napade na SRJ, oko 30 odsto je protiv, a ostali ne znaju sta da misle. Sve vreme su, naravno, u prvom planu izbeglice. Njima se opravdava akcija NATO-a i zaboravlja sta je bio "causus belli" za rat. Najglasniji su bas oni, koji ni prstom nisu mrdnuli kada su Srbi bezali iz Krajine. Prve kriticke rekcije dogodile su se, paradoksalno, u pismima citaoca, koji otvoreno osudjuju slovenacko ponasanje kao "nato-ritoliznistvo", kao nevidjenu bruku, servilnost, itd.

Evo primera: "SAD i Nato napadima na Jugoslaviju krse medjunarodno pravo i ljudska prava jer su pokrenuli rat bez saglasnosti Saveta bezbednosti. Svoje zahteve zele da ostvare kroz prisilu nad nejakima. Slovenacka vlada neka opozove slovenacke vojnike iz inostranstva, da ne bi umirali za interese tudjinaca na stranom terenu," pise Franc Rado Jelercic iz Cankarjeve 17, Nova Gorica. Drugi citalac je bio jos ljuci: "Poludeli natovski silnici u sumanutim naletima bacaju bombe na gradove sa zivim ljudima a istovremeno uveravaju javnost da su te bombe dobronamerne, da nisu namenjene srpskom narodu. A ja mislim da se radi o agresiji i nedobronamernom uveravanju," protestvuje Mihalj Merzelj iz Teslove 1, Ljubljana, i naglasava da sporazum iz Rambujea nije bio nikakav "sporazum" nego akt o kapitulaciji i da je stoga razumljivo da Srbija takav papir nije mogla da potpise.

Zanimljivo je da se posle par dana bombardovanja, kada je postalo jasno da SRJ nece kapitulirati zbog dotadasnjih bombardovanja, u javnosti prikazalo jos nekoliko vojnih strucnjaka koji su se otvoreno divili I hvalili srpsko vojnicko umece. Posebno se istakao magistar iz nekog od slovenackih vojnih instituta koji je skoro u desetercima izlagao da su Srbi jedan hrabar, "inventivan" narod, da su u NATO-u pogresili u izradi "psihograma" i slicno. Na kraju je citirao srpske udzbenike. Ukratko, toliko lepih reci o SRJ i Srbima u Sloveniji nije se culo jos od vremena kada je Smole plesao sa Radom Lambadom.

Podele su ocigledne i medju novinarima. Pored onih koji orkestriraju za NATO, sve je vise drugih koji pisu da je napad bio pravno neosnovan (Gorazd Bohte, Delo), i da slovenacki politicari, kojima na pamet ne pada da daju pola Piranskog zaliva, ne mogu ocekivati da ce "nesto jos strasnije uciniti Milosevic". I da je groteksno kada Albrightova kaze da akcija nije usmerena protiv srpskog naroda. "Smesno" pise Radovan Kozmos u Delu. A u ljubljanskom Dnevniku Miha Kovac, iako kritikuje srpsku zvanicnu politiku prema Albanacima, zakljucuje da Srbi imaju pravo na odbranu I da se treba "upitati - ko nas vodi?" ako NATO tako lose planira.

Manipulacije i precutkivanja

Medijska bitka, koja se u vezi rata u Jugoslaviji vodi u slovenackom medijskom prostoru, pokazuje neocekivan refleks publike. "Istina je= uvek prva zrtva rata," parafrazira misao senatora Hirama Johnsona Darka Zvonar Predan u mariborskom Veceru i navodi da je slovenacka javnost razapeta izmedju dve istine "obe neposredno umesane strane -americke CNN-ovske i srpske". Sto je rezultat cinjenice da je mreza kablovskih televizija u Sloveniji dosta dobro razvijena i da se na listi
raspolozivih kanala obavezno nalazi i srpska nacionalna televizija, preko satelita.

Iako slovenacka javnost vec tradicionalno iskazuje nepoverenje prema "srpskoj istini", u poslednje vreme upravo taj pogled na rat postaje nekakva "kontrolna slika" za izvestavanje nacionalnih medija.

A neistina, koje se svakodnevno plasiraju, ima dosta. CNN je, recimo, bez ustrucavanja preneo vest "komodora Davida Wilbya" da je petorica albanskih politickih prvaka likvidirana od strane srba. Slovenacki mediji su istu vest preneli, Delo, npr. sa pripisom "ubijen" ispod fotografije Aganija. Dva dana kasnije Reuters prenosi demanti te vesti, a neki od mrtvih se iznenada pojavljuju i pred kamerama. U vezi toga International Herald Tribune u clanku Briana Knowltona od 2. Aprila ove godine citira C. Kennetha Allarda, strucnjaka Centra za strateske studije, da "prenaduvana retorika steti kredibilitetu saveza NATO".

Slican slucaj ponovio se prilikom unistenja dva jugoslovenska Miga 29 koji su pali u Bosni. Predstavnici NATO pakta su tvrdili da je njihova namera bila napad na ciljeve na tlu, ali je ekspertiza pokazala da su avioni nosili samo protivvazdusno oruzje. Slovenacka javnost preko zvanicnih medija nikada nije saznala za te demantije.

Jos vise paznje zasluzuje cinjenica da su neke informacije veoma skucene, "filtrirane", kao da je i Slovenija u ratnom stanju. Centralni mediji (Delo, Dnevnik, Vecer, televizija) uglavnom slede medijsku sliku koju propagiraju americki, ali i austrijski mediji. Za F-117 koji je srusen od strane jugoslovenske RV i PVO se na naslovnicama slovenacke stampe moglo procitati da je "pao" i to najverovartnije zbog "tehnicke greske". Zato je pojavljivanje Ibrahima Rugove i Slobodana Milosevica na zajednickom snimku izazvalo pravi sok. Dugo su analizirani detalji sa snimka (polozaj fotelja, Miloseviceva kravata, ko gde sedi, Rugovina duzina kose i takodje kravata) pa su pojedini analiticari u prvi mah zakljucili da je posredi cist falsifikat. Slicne analize je sprovela i Hrvatska TV u emisiji Motrista, spekulisuci mogucnoscu da je iskoriscen snimak susreta Rugova-Milosevic od prosle godine.

Neverovatno je da Delo bez kriticke distance i intervencije stampa informacije svojih dopisnika iz inostranstva, koji ocigledno ne mogu niti pokusavaju da provere neke informacije. Tako na primer Veso Stojanov, dopisnik iz SAD, cFak i sada tvrdi u Delu da je susret Milosevica i Rugove najverovatnije izreziran pod pritiskom, jer zasto bi Rugova isao u Moskvu a ne u "Washington, Pariz i Bon, odakle je jos ranije dobio poziv za posetu". Danas, 07.04.1999, u Sloveniji jos uvek niko ne zna za cinjenicu da je Rugova vec boravio u Parizu. Ali je zato primeceno da James Rubin, Bil Klinton i jos neki glasnogovornici Pentagona i americke administracije cesto i bez imalo grize savesti mesaju "Federal Republic of Yugoslavia" sa "Former Republic of Yugoslavia".

Naravno, interesantno je pogledati sta je ono sto je prikriveno od ociju slovenacke javnosti. Ne zna se, na primer, da je RV i PVO srusila jos koji avion Zapadne alijanse. Niti naculo se nije o mrtvim americkim vojnicima, palim helikopterima pa cak ni o ostrijim izjavama Borisa Jeljcina (npr. da je napad na SRJ "velika greska Kintona") ili podrsci koju Jugoslavija dobija od drugih drzava. U komentarima se opravdava intervencija kao pocetak novog "obicajnog prava". Tu, medjutim, dopisnici nisu od velike pomoci - Bozo Masanovic izvestava iz Brisela da je "Nato prvi put priznao da je jedna od raketa, upucena na 203. mesovitu toplicku brigadu promasila cilj i izazvala smrtne zrtve u kuci udaljenoj 600 metara". Da je srusen ceo centar Aleksinca nikome se nije cinilo posebno vaznim. Sliku delimicno koriguju dopisnici iz SRJ, mada i tu izbija u prvi plan zelja da se pise u skladu sa ukusom i ocekivanjima slovenacke publike.

"Natove rakete sada vec mnogo preciznije pogadjaju ciljeve po Srbiji i sve redje padaju na nevazne prigradske objekte i njive. Sada je jasno da je faza upozoravanja Slobodana Milosevica prosla i da se zapadni vojni savez ne sali," pise Branko Jokic u Delu na dan kada je srusen centar Aleksinca.

Ipak, nije sve bas sasvim crno-belo. Cetvrtina Slovenaca izjasnjava se da je veoma protiv intervencije, a u nekim komentarima autori ipak provlace priiznaje da je intervencije u osnovi nelegalna. Sreca je da pored 24 sata raspolozivog kanala RTS, kontrola svih informacija moze da se obavi i kroz sve ostale strane medije. I kakva je pouka? Setimo se Georga Orwela: "Jos u mladosti sam video da novinari ni o jednom dogadjaju ne izvestavaju precizno, dok sam u Spaniji prvi put video izvestaje koji nisu imali nikakve veze sa cinjenicama, cak ni toliko veze, koliko bi je u
vezi sa cinjenicom imala najobicnija laz," seca se u uspomenama na Spanski rat Orwel. Ovo, izgleda, posebno vazi za vreme u kome zivimo.

Igor Mekina (AIM Ljubljana)