MRAK, STRAH I PARTRIOTSKA ODORA
Zapis iz Beograda
BEOGRAD, 1.04.99. U Beogradu nocu, pod bombama NATO-a, vlada sablasna tisina i muk. Na zvuk sirena koje najavljuju vazdusnu opasnost gase se ulicna svetla i ono malo zagora sto je postojalo zanemi. Danju se odvija prividan zivot, ljudi odlaze na posao tramvajima i trolejbusima koji u reduciranom broju glavnom rade, dok je zbog nestasice goriva automobilski saobracaj gotovo zamro, uz retke izuzetke onih koji jos imaju neke zalihe i basnoslovno skupe taksije.
Zabrinutost i gnev zbog "agresije" na Srbiju vlada citavim gradom. Izuzimajuci sirene, najglasnije je oko podneva kada se u centru grada odrzava koncert i NATO-u tako pokazuje otpor. Tim osecanjem ujedinjeni grad, koji je pre dve godine na istom ovom mestu demonstrirao protiv izborne kradje i samovolje srbijanskih vlasti, danas jednoglasno u horu trazi obustavljanje bombardovanja.
Niko vise ne pita zasto je do njega doslo i da li je moglo biti spreceno. Niko se vise ni ne seca Rambujea, Pariza i pregovora. O Kosovu se govori samo jednim jezikom - srpskim. Jedinstveno javno mnjenje, brizljivo podgrejavano drzavnim medijima, cija retorika prevazilazi sve dosad vidjeno, samo trazi kraj bombardovanja. Nije se cuditi ljudima na cije glave se obrusava najsavremeije svetsko oruzje, da se plase i traze kraj. Tesko je i ocekivati drugacija osecanja. Tesko je, medjutim saznanje da je u jedinstvenom otpotru okupatoru zamrlo i ono malo demokratskog i drugacijeg sto je i dosad tesko nalazilo prostora u "nebeskoj Srbiji".
Niko uostalom i ne zna sta se zbiva okolo. Samo se nagadja da, ako danas bombe ne padaju na Beograd, moguce je da tuku Kosovo. O tome da se na Kosovu i nesto strasno desava tesko da iko razmislja. Informacija odatle gotovo da i nema, a pitanje je i ko ih zeli cuti. Nema ni podataka o zrtvama da se ne bi stvarala panika. Glavna je briga prosecnog gradjanina "koliko smo im aviona srusili". Te cifre se prepricavaju i preuvielicavaju i na njima se leci nemoc "pred mnogo snaznijim neprijateljem".
Narod je zaboravio na stranacke rasprave, drugacija misljenja, neslaganja sa vlastima. Nema vise velikih razlika medju radikalima, vukovcima, espseesovcima. Saopstenja stranaka su po sadrzaju ista: zaustaviti napad na Srbiju i odbraniti zemlju. Razlikuju se samo po retorici.
Uvdeno ratno stanje obavezuje uostalom sve da se ponasaju patriotski. Ono malo preostalih nezavisnih medija upozoreno je kako treba da se ponasa u takvim uslovima. Oni koji su pokusali da se ogluse o zahteve ministarstva za informisanje i prenesu i neka druga misljenja brzo su privedeni na saslusanje. Zemlja se brani i nema mesta nikakvim objasnjavanjima.
Slobodan Milosevic u Srbiji nikada nije bio jaci. Iako se, sem jednom, oglasava iskljucivo putem saopstenja, niko vise ne dovodi u pitanje njegovu volju, pa i sposobnost da spasi otadzbinu. To je uostalom i jedini cilj Srba u ovom trenutku. Sta ce biti posle vise niko ne mari.
Na pomen moguceg ulaska kopnenih trupa NATO-a, bar na recima, svi su spremni da brane Kosovo. Nije, medjutim, mali broj onih koji se kriju, nastojeci da izbegnu mobilizaciju. To ih, medjutim, ne sprecava da mrze Amerikance i citav zapadni svet, polazu nadu u Rusiju i bozju pravdu. Nije mali broj ni Beogradjana koji prelaze u susedne zemlje .
Tesko je prognozirati sta ce biti najstrasnije posledice vazdusnih akcija NATO-a. Sada su izvesne ljudske zrtve, reke izbeglica, ogromne materijalne stete i nadjacala nacionalna homogenizacija. Neizvesno je hoce li biti resenja za Kosovo, hoce li biti mira na Balkanu, koji je pravi cilj NATO-a i dokle su Amerikanci spremni da idu.
Prvi proklamovani cilj o zastiti albanskog zivlja pretvorio se, vec se pokazalo, u svoju surovu suprotnost. Reke albanskih izbeglica slile su se u susedne zemlje. Drugi cilj, krsenje vojne moci beogradskih vlasti, delimicno ce mozda i biti ostvaren. Ali, vlast, sama po sebi, olicena u Milosevicevom liku zadugo ce biti osnazena i mocna. Uostalom i Amerika jos od njega ocekuje odgovor.
Mrak koji se spustio u Srbiji, mrznja prema dosad cenjenom Zapadu i odsustvo bilo kakve zelje za demokratijom i saradnjom sa "mrskim neprijateljem" dugorocno bice najstrasnije posledice i stalna pretnja stabilnosti ovog regiona. Sve ukazuje da je na pomolu jedna evropska Kuba.
Zato se odmah i pribeglo gusenju (gasenju) nezavisnih medija, jedinog preostalog zracka nade da tako nece biti i jedinog moguceg glasa razuma. I ono malo sto je dosad tolerisano sada je zabranjeno, i sve se opravdava borbom za Kosovo i spas Srbije. Po nekim podacima, rijetki printani mediji koji se stampaju na samnjenom broju strana moraju svakodnevno, prije odlaska u stampariju, svoj sadrzaj predociti republickom Ministarstvu za informacije na odobravanje, dok TV programi prikazuju istovjetne sadrzaje.
Za represiju nad Albancima, i za dugorocno izoliranje Srbije - krivci nece biti samo na Balkanu. Za one koji su se u Srbiji do skora nadali da ce se izboriti za civilozovani svet - Zapad vise nece biti ovde. (kraj)
Jelena SIMIC