Slike iz ratnog Beograda

Podgorica Apr 2, 1999

"Sugradjani, dobro vam skloniste"

AIM Podgorica 2. april 1999

(od dopisnika AIM iz Beograda)

Deo prestonicke populacije ne izlazi na svetlost dana ni kad nema vazdusne uzbune, deo bezi u Budimpestu, neki se ne odvajaju od satelitske TV, ostali na Trgu republike sa Borom Corbom pevaju "Avionu, slomicu ti krila".

Jasna je izasla iz porodilista 23. marta, dan pre nego sto je pocelo NATO bombardovanje Jugoslavije. Prvo sto je uradila kad je stigla kuci je da odnese krevetac u podrum. Ponela je i igracke za petogodisnju cerku. Prva kupovina za bebu bio je plinski reso - da moze da prokuva vodu i flasice ako ne bude struje. Samohrana majka Nina radi u drzavnoj ustanovi koja je uvela dezurstva od po 12 sati. Ne zna da li da ostavlja decu (cerka 14, sin 7 godina) kod komsinice dok je na poslu, da bez nje u slucaju sirene za vazdusnu opasnost beze u skloniste - ili da ne ide na posao i dobije otkaz, pa da onda nemaju od cega da zive (Skole u Beogradu ne rade od kad je pocelo bombardovanje, a situaciju u vrticima opisje "Glas javnosti" 1. aprila:. "Posle oglasavanja sirena, vaspitacice se sa klincima premeste u sklonista, gde nastavljaju sa normalnim aktivnostima". Mira, takodje majka dvoje dece pobegla je iz porodicne kuce u Rakovici u neuslovnu vikendicu negde kod Ljiga zato sto vise nije mogla da podnese ni detonacije ni sirene. Zvala je kumu da joj kaze da u tu kucu u normalnim uslovima nikad nikog ne bi pozvala, ali ako u Beogradu postane nepodnosljivo - da dodje sa decom u bilo koje doba dana ili noci.

RAVNODUSNOST

Ove i hiljadu drugih slika ratnog Beograda tesko da ce ikad prodreti u svet. Americki predsednik, britanski premijer, celnici NATO do u beskraj govore o unistavanju "Miloseviceve ratne masinerije", "Miloseviceve masine za klanje" i slicno - odnosno, Vojske Jugoslavije i MUP Srbije. Izbezumljeno stanovnistvo - oni sto se u drugim prilikama nazivaju "nevini civili" ne pominje se skoro nigde. Verovatno se nece pominjati ni ako pocnu masovno da ginu. Naom Comski, jedan od najzescih kritižara americke spoljne politike, je u analizi NATO bombardovanja Jugoslavije podsetio na komentar drzavnog sekretara Medlin Olbrajt kad je 1996. godine na nacionalnoj TV upitana za smrt pola miliona iracke dece tokom pet godina bioloskog rata SAD protiv te drzave. "To je bio vrlo tezak izbor", rekla je, "ali mislimo da se cena isplati". Comski kaze da u Iraku i dalje umire 5000 dece godisnje - ali da se to i dalje "isplati".

U Iraku za oficijelnu propagandu onih koji ih bombarduju, pa samim tim i u percepciji veceg dela svetske javnosti, postoji samo Sadam Husein - upravo kao sto se predstavlja da u Jugoslaviji postoji samo Slobodan Milosevic. A ako i postoje neki ljudi, bolje nisu zasluzili jer im je predsednik - Milosevic. U nedavnoj emisiji BBC posvecenoj udarima na Jugoslaviji "Talking point", jedna Amerikanka hrvatskog porekla objasnjavala je da se stradanja civila ne mogu izbeci, jer Srbi glasaju za Milosevica, a Milosevic je prouzrokovao Srebrenicu i druge uzase.

PSIHOZA

Beogradjani, uglavnom svesni da se njihova sudbina nikog ne tice, reaguju na vise nacina. Jedna, ne tako mala grupa sasvim je podlegla ratnoj psihozi. Jedan komsija se pre nekoliko dana pozalio drugom negde kod Autokomande: "Imam ozbiljan problem. Ne mogu familiju da isteram iz podruma". Majka cetvorogodisnjeg decaka iz jedne cestospratnice na Vidikovcu vise nije htela da izadje iz sklonista ni kad se zacuje sirena za prestanak vazdusne opasnosti. Nije htela ni na obroke da dolazi, ona i dete jeli su hleb i slaninu u sklonistu dok se sira familija nije skupila iz raznih delova grada da ih odatle izvuku.

Gradjani u sklonistima vec uveliko imaju "svoja" mesta, ostavljaju svoju cebad i druge potrepstine. Jedino je maloj deci tu zabavno: skupe se svi klnici iz kraja, igraju se do kad hoce, nema odredjenog vremena za spavanje. Odrasli pate zbog straha, zbog smrada,prljavstine, zbog glasina. U sklonistu u jednoj osnovnoj skoli na Banovom brdu, jedna "obavectena" individua prvo je negde oko cetiri ujutro saputala neko vreme u motorolu, a onda je polubudnim sugradjanima vazno saopstila da je americki ambasador uhvacen kako sa drveta u blizini Sportskog centra Kosutnjak navodi NATO avione, a kad je video da je otkriven - izvrsio je samoubistvo. U sklonistu u dorcolskom naselju na Dunavu, jedan radio amater pitao je drugog - u trenucima kad je Gradski stab za civilnu zastitu javljao da su se posle eksplozija toksicni oblaci podigli nad Sremcicom i Batajnicom (periferija Beograda) - "je li bilo nuklearnih dejstava". Jedna sugradjanka u istom sklonistu pitala je posle snazne detonacije - je l' to "otisao" Brankov most. Drugarica pored nje ju je polusaljivo pitala zna li da je zabranjeno siriti paniku, na sta je ova sasvim ozbiljno odgovorila - to nije panika , to su informacije.

Kako je iz dubine duse rekao jedan polupijani sugradjanin ispred prodavnice u blizini "Zvezdinog stadiona": "Ako me ne ubije NATO, ubice me Opijeva keva. Sine, ima sedamdeset godina, a razume se u raketno gorivo"!

SATELITSKA INFUZIJA

Oni koji nisu u sklonistima po ceo dan (vazdusna opasnost traje od nekih dva sata, sto je retko, do 10-12 sati) dele se na nekoliko pod-grupa. Neki su prikaceni na TV i radio kao na infuziju. Najekstremniji zavisnici prate i satelitsku televiziju (uglavnom CNN, BBC, SKY) i domace medije, nista od toga ne iskljucuju ni nocu, pa se istovremeno izlazu i beskonacnim izjavama Robina Kuka i Havijera Solane i maskoti Gradskog centra za obavestavanje, Avramu Izraelu ("Dobro vam skloniste, Beogradjani", "Oni koji su sebi dozvolili luksuz da ne odu u skloniste, neka ipak tamo podju, neprijatelj dejstvuje po Beogradu iz vise pravaca"). Jedan otac nije dozvolio trogodisnjem Nemanji da gleda "Malu sirenu" da ne bi slucajno propustio nesto vazno na satelitskoj TV.

Druga grupa povremeno prati vesti, a redovno odlazi na podnevne koncerte na Trgu republike - gde se svakodnevno skupi nekoliko desetina hiljada ljudi da peva sa poznatim estradnim imenima iz svih muzickih pravaca (od Bore Corbe sa "Avionu, slomicu ti krila" i Bajage, preko zvezda densa do Cece Raznatovic i Ere Ojdanica). Prvog dana koncerata je po prvi put u Beogradu zapaljena americka zastava.

SNEVANJE

Apsolutni hit dosadasnjih koncerata pod zajednickim imenom "Pesma nas je odrzala" je Ciganski hit "Za Beograd" iz filma "Ko to tamo peva" (to je ona harmonikaska pesma sa refrenom "Da se ovo samo sneva, da se ovo samo sneva"). Posto je u vreme odrzavanja koncerata uglavnom na snazi vazdusna opasnost, prisutni negde na sebe okace crno-bele mete i nose najraznovrsnije parole - od dosad najpopularnije "Izvinite, nismo znali da je nevidljiv" (povodom obaranja cuvenog F-117) do vrlo zastupljenih vulgarnih, vezanih za aferu Klinton- Levinska.

Mada na samim koncertima vlada pozitivna energija koja "podigne" ljude iz ocaja na nekoliko sati, oni imaju i svoju mracniju stranu. Majka osmogodisnje Varje bila je bleda od straha kad se - izlazeci iz gradskog autobusa u ulici Kneza Milosa - suocila sa gomilom razularenih mladica koji su, vracajuci se s koncerta, kamenovali ambasade koje su tu poredjane jedna do druge: americka, nemacka, hrvatska, albanska, kanadska... Srca je letela na sve strane, ljudi su navijali iz autobusa i automobila... U centru Beograda demolirani su britanski, americki i francuski kulturni centri, po celom gradu su porazbijana stakla na do juce tako popularnim Mekdonalds restoranima. Uglavnom izvan paznje beogradske javnosti - verovatno zbog cinjenice da je tu rec o uzem segmentu populacije sa nesto vise novca i boljim medjunarodnim kontaktima - ostali su autobusi za Budimpestu, puni uglavnom zena i dece. A u jednom trenutku, novinarka sa Dorcola zvala je koleginicu sa Topciderskog brda sa sledecom informacijom: "Imam za tebe dobru i losu vest. Dobra je sto sam u danasnjoj americkoj stampi procitala da su izgleda definitivno odustali od gadjanja one kuce u tvom komsiluku (Belog dvora, prim. aut). Kazu da u dvoru nema nikog, a da je osim toga to kulturni spomenik u kome ima i jedan Rembrandt. Losa vest je - sto ti nemas Rembrandta". Poruku je ostavila na telefonskoj sekretarici, jer je koleginica iskoristila znak za prestanak vazdusne opasnosti da izvede decu u park da voze rolsue.

Deveti dan bombardovanja Beogradjani docekuju izmedju euforije i depresije. Prva je vezana za vesti o unistavanju aviona NATO-a, niko ne zeli da sumnja u tacnost ovih podataka koji se saopstavaju preko zvanicnih medija iz prostog razloga sto treba preciveti. Depresija krece vec u ranim popodnevnim casovima, kada grad sablasno opusti a izbor je avione cekati u kuci, sto inace cini dobar deo Beogradjana ili u skonistu. Sve vise ljudi napusta Beograd a jedini izlaz je Budimpesta, ili Bosna, ili nesigurna provincija Srbije.

Vesna VUKIC (AIM)