ZIVI SU ALI NE POSTOJE!?

AIM Skopje, 01.04.1999

" Ja sam spasen ali ne postojim!", govori preplaseni mladic ispred mikrofona stranog novinara. "Zbog cega?! Sta se dogadja s one strane granice?!" "Jure nas iz domova! Oduzeli su mi auto, unistili su mi svu licnu dokumentaciju! Oni pale arhive, lisavaju nas mogucnosti da bilo kad dokazemo ko smo i odakle smo dosli. Ne mogu dokazati da sam ziv! Zele da se nikad ne sazna tko su ubijeni a tko je napustio Kosovo!" Novinarske beleznice i TV kamere beleze jos jednu pricu izbeglice sa Kosova. A reka takvih, slicni mladicu koji je uzasnut cinjenicom da ja spasen "a ne postoji", neprekidno tece i ulazi u Makedoniji. S one strane dolaze oni koji ne znaju gde ce i kako ce, a sa ove strane cekaju Albanci iz Makedonije da spase ono sto se spasiti moze i mora. I svedoce, da je kolona onih koji cekaju da udju u Makedoniju duga od granicnog prelaza do Urosevca (oko 35 kilometara - dok nastaje ovaj tekst granicu prelaze oni sto su stigli pre tri dana) i da se srpska policija sada ne zadovoljava samo nemackim markama vec da im oduzima i auta, i sve sto se oduzeti moze. Svakako, tu su i novinari koji zure da "ulove" sto dramaticniju pricu, da ulove istinu o jednom dosad nevidjenom egzodusu na tlu Evrope od drugog svetskog rata. Pri tome, ne znajuci da se uzas ne moze preneti, da se ne moze prepricati - on, kao i sve drugo sto se registruje u ljudskoj dusi, ostaje kao i zig od utisnutog vrelog zeleza, rana koja se nikada vise ne moze do kraja zaleciti i koja se uvek jasno ocrtava svim svojim konturama.

Dok kolona izbeglica ulazi u Makedoniju, pada u oci cinjenica da su morali napustiti domove u zurbi: nista ne nose sa sobom osim licne tragedije i price o onome da im je srpska policija i vojska dala na raspolaganje nekoliko minuta da napuste rodno ognjiste. Da se Pristina prazni od strane srpske soldateske kvart po kvart: tovareci ljude u vagone, slepere i dovezavsi ih do granice. Svi su sokirani, kao da jos ne znaju sta se desilo i sta se dogadja. Pricaju o masakriranim, zapaljenim gradovima i selima. O novcu koji su morali platiti putem da bi stigli zivi tu gde se nalaze sada, a gde pocinje nova neizvesnost: kuda ce dalje. Jer, cini se da to ne zna ni zvanicna Makedonija koja se ovih dana ponassla kao da nije obavestena sta se dogadja na njenoj granici. A granica Makedonije po prvi put je vidljivo "obelezana": bibljiskim scenama grupa rasplakanih deca i majki sto danima cekaju da se makedonska vlast smiluje i pusti ih da pronadju spas. Vec se javno govori o dvoje novorodjencadi i staraca koji nisu mogli podneti glad i hladnocu i umrli su na granici. Sire se spekulacije da va vlast namerno stvara ovaj haos na granici da bi bolje "unovcila" ovaj uzas i da bi naglasila opasnost pred kojim se nalazi kako bi ubedila svetsku javnost da po kratkom postupku Makedonija bude primljena u NATO.

Ukratko, ponekad se stice utisak da vladini ljudi nista ne znaju oko egzodusa sta se dogadja na granici. I zato, na pitanja novinara da li je sa makedonske granice vracen voz sa hiljadu dece, zena i nemocnih staraca, ministar za informisanje daje kratak odgovor - ne! Novinarima naravno, ostaje izbor: da veruju njemu ili svojim ocima - vidjenom uzasu na licima onih koji su morali natrag jer makedonska policija nije pustila da voz sa prepunim vagonima izbeglica udje u Makedoniju.

I dok izbeglice svedoce da cekaju po tri-cetri dana da bi usli u Makedoniju, zvanicnici saopstavaju da je granica otvorena i da izbeglice ulaze bez problema. Postpisnik ovog teksta video je i moze da svedoci o sledecem: nijedan od izbeglih koji prelaze granicu nije cekao manje od dva dana i intenzitet ulaska u Makedoniju je ravan onome koji se odvija u normalnim uslovima - dogadja se da i satima niko ne bude pusten da predje na teritoriju Makedonije. Cime se namece zakljucak da vlada Makedonije igra "ping - pong"-a sa kolonama koje cekaju na prelazima i u sumama do granicnog pojasa. Ta igra otslikava i trenutno raspolozenje vladajucih koalicionih partnera - dok bi albanski partner u vladi (Demokratska partija Albanaca) pustio izbeglice sto brze i bez posebne granicne procedure, makedonski partneri u vladi bi rado sve te ljude vratili natrag ili u najboljem slucju deportirali u trecu zemlju. Rastrgnuta izmedju ovih krajnosti, cini se da vlada primenjuje "srednju" varijantu: izbeglice kroz granicu prolaze takvim tempom kao da se radi o turistima koji su posli na godisnji odmor i kod kojih se treba dobro proveriti da mozda ne svercuju neki kasetofon ili steku cigareta. I svima pada u oci to da se koristi svaka mogucnost kako bi se kolona onih koji ulaze u Makedoniju bar na cas zaustavila: govori se da je obicno nocu granica zatvorena, da se procedura registrovanja namerno usporava. Niko ne zna da objasni takav postupak zvanicnog Skopja: mozda postoji nada da ce se u medjuvremenu nesto iznenada promeniti i da ce se kolona okrenuti u pravcu odakle dolazi!? Pri cemu se zaboravlaja da ljudi danima gladuju, da spavaju pod otvorenim nebom i da jednostavno - bezeci od noza srpskih koljaca, naisli su na neke cudne standarde prihvatanja izbeglice.

"Dva dana cekam da bi usla u Makedoniji!" prica zena sa bebom u narucju. "Dali vas Srbi zadrzavaju s one strane granice?!" "Ne kaze ona! Njima se zuri da sto pre i sto vise Albanaca proteraju iz Kosovo!" I tako, dok se jednima sa one strane Sar - planine zuri da sto efikasnije i sto pre isprazne Kosovo od Albanaca, ovi sa ove strane traze sve mogucnosti da sprece ili uspore njihov dolazak u Makedoniju. A i oni, koji uzurbano proteruju Albance sa Kosova kao i ovi koji nastoje da uspore ulazak izbeglica, predvodjeni su skoro istim ciljem. Jedni zato, da bi na Kosovu ostalo sto manje Albanaca a drugi da se u Makedoniji ne poveca procenat stanovnistva sa ovim etnickim predznakom! U takvoj situaciji raste napetost u Makedoniji i kod etnickih Makedonaca i kod Albanaca. Prvi se "uzasavaju" od straha da ce se poremeniti medjuetnicka ravnoteza, a ovi drugi da ce Makedonija izbeglice deportovati u neku trecu zemlju kako bi ih udaljila sa Kosova i tako im otezala vracanje kuci. Zato, na oko stotinu metara od granicnog prelaza Blace (tako je i u ostalim mestima) cekaju kolone automobila Albanaca iz Makedonije da bi prihvatili svoje sunarodnike sa Kosova i da bi ih zadrzali u svojim kucama kako bi bili sto blize mestu odakle su pobegli.

"Zasto se drzava buni, kada ona uopste ne brine o njima!", kaze Albanac iz Skopja. "Njoj je vec pristigla velika pomoc iz zapadnih zemalja a svi su oni smesteni u nasim kucama i zasad ih mi izdrzavamo!" nastavlja on objssnjavajuci stranim novinarima da ima albanskih porodica koje su primile i po cetrdesetak izbeglica sa Kosova.

Makedonija je vec odavno obznanila svoj limit-da je spremna primiti samo 20 hiljada izbeglica. Ta cifra je odavno udvostrucena. Govori se da broj onih koji cekaju da udju u Makedoniju krece do vise desetina hiljada. Obrazlozila je i koji su razlozi: ekonomska nemoc zemlje da njima pruzi odgovarajucu zastitu, pri cemu se ne krije i strah da ce deo njih zauvek ostati u Makedoniji cime bi bila promenjena etnicka karta zemlje. Bez razlike koliki je sadasnji broj Albanaca koji su usli u Makedoniji bezzeci od kosovskog ratnog uzasa, ostaje cinjenica da ova mala drzava polaze svoj najtezi test od osamostaljivanja do danas. Nezvanicno se govori da je Arben Xhaferi (lider Demokratske partije Albanaca) zapretio da ce napustiti vladinu koliciju ako se policija ovako ponasa prema izbeglicama. Opet nezvanicno, saznaje se da deo vladinog kabineta (ministri Vasila Tupurkovskog i neki iz dominantne partie VMRO-DPMNE Ljubceta Georgievskog) uporno insistrira da se ili zatvori granica ili otvore "koridiori" za transport izbeglica u trece zemlje, sto posebno iritira ovdasnje Albance. I opet nezvanicno, saznaje se da premijer sve teze i teze uspeva da uspostavi ravnotezu u svom kabinetu i da situaciju zadrzi pod kontrolom.

Ukratko, situacija u Makedoniji je alarmantna. Tu sve postaje "nezvanicno" i neizvesno. Ako je Milosevicu bio cilj da sa izbeglicama destabilizira susedne zemlje, u Makedoniji taj cilj je skoro u celini realizovan. Ako ne zbog iceg drugog, onda zato sto se neizvesnost i zebnja od toga sta ce doneti sledeci dan, uselila kod svakog stanovnika. Ovdasnji Albanci su sokirani onim sso se dogadja isto onoliko koliko i Kosovski Albanci kojima se taj uzas desio. "Ako Milosevic uspe da realizuje svoj koncept da ovim ljudima onemoguci povratak u svoje domove, ovo nece biti najveca tragedija Albanskog naroda vec najveca tragedija Balkana: mi nemamo drugi izbor osim postati "balkanski palestinci!" - izjavljuje stranim novinarami jedan poznati albanski intelektualac iz Makedonije. Ako je do Rambujea bio na dnevnom redu status Kosova, od sada je rec o opstanku nekoliko balkanskih malih drzava, dodaje on za AIM.

Sta ce biti sa ovim prostorima u buducnosti, niko ne moze prognozirati. Reka izbeglica sa Kosova vec je pretvorila ovdasnje skole na albanskom jeziku u prihvatilista. I dok kod albanskog dela stanovnistva Mkaedonije vlada vanredno stanje, deo etnickih Makedonaca bune se sto im zvanicnici zabranjuju da organizuju antinato proteste. Gradske ulice se prazne nakon prvog sumraka a kafane vec danima nisu ono sto su nekad bile. Dok veci broj Albanaca noc provodi na granici gde cekaju svoje prognane sunarodnike s Kosova da predju sa ove strane Sar-planine, etnicki Makedonci zatvaraju se u svojim kucama i osluskuju buku aviona koji prelecu ovaj prostor. Pre neku noc su se cule jake detonacije za koje je vladin zvanicnik objasnio da su eksplodirale s one strane granice da bi se kasnije ispostavilo da je to projektil koji je pao (po nekim ispaljen) sa NATO aviona u blizni jednog makedonskog sela. Mediji i novinari nastavljaju svoj inforamtivni "rat": neki sa teznjom da profesionalno obave svoj deo posla a drugi kao "glasnogovornici" one ili ove struje. Pri ovome nije beznacajan ni udeo onih koji primenjuju princip "sto gore to bolje", a koji se ovde identifikuju kao prosrpski. Pri cemu se moze izvuci opsti zakljucak da, trenutno Makedoniju moze da spase samo strane sile i strana pomoc. Cini se da su to shvatili i potencijalni "spasioci": najavljuje se optvaranje kancelarije NATO-a u Skopje kao i dolazak visokih oficira ove vojne alijanse. Kao i finansiska pomoc da bi se izbegla izbeglicka katastrofa koju je srpski rezim vesto prebacio na Makedoniju, Albaniju i Crnu Goru. I kad je rec o ovim zermljama, novinari stranih agencija tvrde da, ako se iskljuci Albanija (koja se smatra prirodno duznim da prihvati izbeglice) Crna Gora je bila najkorektnija: otvorila je granice i primila ljude a da ih nije izlozila maltretiranju poput ovih na makedonskoj granici. Tko zna o cemu je rec, kada se ima u vidu da Crnoj Gori preti veca opasnost od narusavanja "etnicke ravnoteze" nego li Makedoniji. Mozda je rec o jednostavnom junastvu i cojstvu, kojom se toliko hvale svi balkanski narodi.

Kim MEHMETI (AIM)