Misija pomirenja

Pavle i Slovenija

Mozda je neumesno koristiti pridev "istorijski" u vreme kad njegovo znacenje - zbog preobilnog koristenja - podstice efekat "hladne supe"; u slucaju patrijarhove posete Ljubljani (14. i 15. marta), medjutim, jedini pravi atribut jeste bas - istorijska. Razlog je jednostavan; ne samo da je to prvo gostovanje patrijarha Pavla u drzavi Sloveniji, vec je to i prvi dolazak jednog patrijarha SPC - ukoliko se izuzme kratko proputovanje patrijarha Germana, davne 1963. godine - od zavrsetka Drugog svetskog rata.

LJUBLJANA, 17.03.1999. Kako program patrijarhove posete nije ukljucivao samo crkvene obrede i obracanje pravoslavnim vernicima, vec i susret sa ljubljanskim nadbiskupom i mitropolitom Rimokatolicke crkve (RKC) dr France Rodeom, kao i prijem i razgovore kod predsednika Slovenije Milana Kucana, predsednika Drzavnog veca Janeza Podobnika i predsednika vlade Janeza Drnovseka, ceo dogadjaj poprima sire konotacije i u "dosije" srpsko-slovenackih odnosa unosi nove, doskora nezamislive momente. Prvi od njih je zasigurno zacudio i njegovu svetost, posto je najveci uspeh celog poduhvata da je do posete uopste doslo. Ne tako davno, maja 1995. godine, vlada Slovenije odlucila je da je tadasnja (najavljena) poseta patrijarha Pavla neprihvatljiva, stoga sto bi mogla imati "naglaseno politicke posledice".

Tako je zvanicna Ljubljana pre nepune cetiri godine najvisem dostojanstveniku SPC uskratila gostoprimstvo i onemogucila da osvesta obnovljeni i jedini pravoslavni hram u Sloveniji, crkvu sv. Cirila i Metodija u centru prestonice; receni sluzbeni stav usledio je posle visenedeljnih upozorenja da srpski patrijarh predstavlja opasnost po politicko-bezbednosnu situaciju te javni red i mir, kao i nakon medijskih "odjeka i reagovanja" u kojima je g. Pavle "cascavan" epitetima poput "genocidni patrijarh" Srpske pravoslavne crkve, koja je "bastion srpskog ultra-nacionalizma, koga agresivno raspiruje na Balkanu".

Ovoga puta vlada, na celu sa istim premijerom (Janez Drnovsek), bez ikakve prethodne javne obznane i "sondiranja" javnog mnjenja pozitivno odgovara na novu molbu SPC da se u okviru patrijarhovog obilaska eparhije zagrebacko-ljubljanske i Italije omoguci i poseta Ljubljani. Stavise, Drnovsekov kabinet ne samo da dijametralno menja stav, nego patrijarhu daje do znanja da je toliko zeljen gost, da moze da iskoristi odredjene prednosti, koje inace ne vaze za drzavljane SR Jugoslavije. Tako patrijarh sa petoclanom pratnjom nije morao, poput ostalih vlasnika pasosa sa dvoglavim orlom, da moli za vizu u slovenackom konzulatu u Budimpesti ili Skoplju, vec mu je viza data na slovenacko-hrvatskoj granici. Moglo bi se govoriti o formalnosti, da je vizu izdao pogranicni policajac, medjutim, u tu svrhu je na granicni prelaz Obrezje dosao slovenacki konzul iz Zagreba, licno. Tako je delegacija SPC-a dobila vize ne samo bez posebnih birokratskih zapleta, vec i - besplatno.

Ovim gestom je Ljubljana pokazala kako promena odnosa prema patrijarhovom hodocascu ne menja cinjenicu da se radi o poseti sa "naglasenim politickim posledicama"; patrijarhov prelazak granice je utoliko imao i simbolican karakter, kao i sama "misija", organizovana na poziv mitropolita zagrebacko-ljubljanskog i cele Italije Jovana - da u vreme obnove duhovnog zivota u eparhijama SPC u Sloveniji i Hrvatskoj njegova svetost pruzi "duhovno i moralno ohrabrenje vernicima". Sto se slovenackih zvanicnika tice, oni su poseti poglavara SPC dali naglaseno politicki karakter, koji je vec na formalnom nivou nadmasio najoptimistickija ocekivanja u ljubljanskoj parohiji, s obzirom da je patrijarh dobio priliku da se u istom dopodnevu sastane sa predsednikom drzave, predsednikom parlamenta i premijerom, Sto nije uspelo niti mnogim visokim stranim drzavnicima, poput sefova diplomatija ili premijera iz nekih zemalja EU.

Ovdasnji drzavni i politicki vrh dopustio je da sustina razgovora sa patrijarhom ostane zamagljena, tako sto je u domacoj javnosti potencirana formalna strana prijema, pri cemu je od sadrzinskih pitanja iskoristena dnevno-politicka aktuelnost Kosova. Primenjen je medijski recept foto-termina dopunjenih kabinetskim saopstenjima, sto je jedan od komentatora dnevnika "Delo" oznacio kao "konspirativnost i ponizavajuce bezobraznu manipulaciju". Pitajuci se da li se to slovenacki politicki lideri pred svojom publikom stide patrijarhove posete, "Delo" ocenjuje kako su se "patrijarhovi sagovornici bojali da razotkriju svoju uskogrudost, slabost i ogranicenost", posebno zato sto je patrijarh pominjan samo u kontekstu "saglasavanja sa sagovornicima".

Tekstovi saopstenja postali su meta profesionalnih "citaca izmedju redova"; bez mnogo muke moze se zakljuciti da je okosnica patrijarhovih razgovora sa slovenackim drzavnim vrhom bio polozaj SPC i njenih vernika u Sloveniji, odnosi izmedju srpskog i slovenackog naroda te kriza na Kosovu, u vezi koje je izrazeno nepodeljeno misljenje o mirnom i dogovornom putu za njeno resavanje. U saopstenju iz kabineta predsednika parlamenta Janeza Podobnika pise da su se sagovornici slozili kako "produbljivanjem zajednickog poverenja i uvazavanja slovenacki i srpski narod mogu doprineti jacanju mira u svetu", iz premijerovog kabineta je faksirano da je tema razgovora bilo "nastojanje za mirno resenje krize na Kosovu, te polozaj i ocekivanja srpskog naroda", dok je Kucanova kancelarija istakla patrijarhovo zadovoljstvo zbog verske slobode i postovanja razlicitih vera u Sloveniji. Nezapazeno je prosla Kucanova ocena da izmedju slovenackog i srpskog naroda nije bilo mrznje, dok je nesto vise medijske obrade zasluzilo Drnovsekovo priznanje da je SPC najvisi moralni autoritet u srpskom narodu, pri cemu je kao najvise politicko postignuce patrijarhovih razgovora zvucalo obecanje da ce "Vlada Slovenije i dalje slovenackim drzavljanima srpske narodnosti garantovati ravnopravan i bezbedan zivot u Sloveniji".

Reklo bi se da je prvi boravak srpskog patrijarha u Sloveniji nadaleko prevazisla osnovni (verski) cilj posete i osim ohrabrenja pastve "isposlovao" i izvesne politicke garancije slovenackih vlasti ne samo za pravoslavce vec i ostale Srbe koji zive u Sloveniji. Ukoliko se tome doda Drnovsekova opaska da ce patrijarhova poseta dodatno ohrabriti drzavne organe da sto pre urede diplomatske odnose na relaciji Ljubljana-Beograd, pa izrazena zelja nadbiskupa Rodea da se "svestrana saradnja izmedju Jugoslavije i Slovenije poboljsa i na drzavnom nivou" - ne iznenadjuju pozitivne ocene o politickom i diplomatskom karakteru crkvene "misije". Arhijerejski namesnik u Ljubljani, protojerej stavrofor Peran Boskovic, pratio je patrijarha tokom svih kontakata u Ljubljani; specijalno za AIM ocenjuje da ce samit patrijarh - slovenacka drzava imati "veoma pozitivne rezultate, prevashodno u jacanju polozaja SPC u Sloveniji", koja sa pet svestenika (u devet parohija, gde zivi 45.000 do 50.000 Srba) u Sloveniji ostaje oslonac za vezu sa tradicijom i narodnim identitetom.

Protojerej Boskovic istice kako su vodece licnosti slovenacke drzave bile "dobri domacini u svakom pogledu", dok je impresija sa sva tri polucasovna razgovora "da se u sedamdesetak godina zajednickog zivota srpskog i slovenackog naroda nije desilo nista sto bi ugrozilo ili pokvarilo odnose"; sa slovenacke strane je cak eksplicitno receno da vlast ne cini nista protiv srpskog naroda. Na pitanje na kom jeziku su razgovori vodjeni, protojerej Boskovic uz osmeh primecuje kako prevodioci nisu bili potrebni.

Bez obzira na sve "politicke implikacije", teziste patrijarhovog dvodnevnog boravka u Ljubljani ipak je u verskom, hriscanskom aspektu i porukama koje je culo nekoliko hiljada Srba ispred pravoslavne crkve ali kasnije i gledaoci drzavne televizije - da treba biti odlucan u veri i dobrotom pobedjivati zlo. Njegov savet, upucen pre osam godina vernicima u Sloveniji da se mire sa prijateljima, jer sto pre se pomire, pre ce naci mir i sebi i svojoj deci, protojerej Boskovic na liturgiji pretace u zahvalu, recima kako srpska deca sledeci taj put danas podjednako vole i otadzbinu Jugoslaviju, ali i domovinu Sloveniju. Nije tesko pretpostaviti kako je na ljude, razapete izmedju zemlje otaca i zemlje gde im je dom, delovalo prisustvo njegove svetosti; atmosferu ushicenja i "ucvrscivanja u veri" mozda najbolje ilustruje detalj sa samog kraja liturgije, kad se jedna devojcica, koja u gunguli nije stigla da celiva ruku njegove svetosti, izmigoljila izmedju momaka iz obezbedjenja i poljubila staklo "pasata" kojim se patrijarh odvezao.

Patrijarh nije opcinio samo vernike. Na veceri, kojoj su prisustvovali i predstavnici RKC, protestantske crkve, papski nuncij, hrvatski ambasador u Sloveniji Ivica Mastruko, slovenacki ministar za kulturu Jozef Skolc i ostale zvanice, bilo je vidno iznenadjenje zbog spokojnosti, skromnosti i vitalnosti 85-godisnjeg patrijarha. Uprkos celodnevnim naporima i putovanju iz Trsta u Ljubljanu, patrijarh je uz obrok od povrca kuvanog na vodi, pola dinje i napicima od caja delovao sveze i mirno, pozirajuci fotografima sa crkvenim donatorima, a vec narednog dana je ustao u zoru i pre zvanicnih razgovora, koji su poceli u devet sati, oko sedam izjutra izasao iz hotela "Slon" u centru grada, u kome je odseo, i pesice otisao u crkvu na jutrenje. Skupljacima kurioziteta nije promakla ni zbunjenost policajaca u civilu, (koji su po sluzbenoj duznosti pratili patrijarha), kada im je ponudjeno da i oni veceraju, sto je u kasnijem caskanju protumaceno kao nenaviknutost na srpske obicaje.

Uz naglaseno pastoralni karakter, poseta je hriscanske plodove pobrala na ekumenskom podrucju, s obzirom da su predstavnici SPC i RKC postigli nacelan dogovor da obnove ekumenske simpozijume koje su ranijih decenija organizovali teoloski fakulteti iz Beograda, Zagreba i Ljubljane. Nadbiskup Rode je prozborio o "gradjenju mostova medjusobne povezanosti i prijateljstva" i dobrim odnosima dve crkve u Sloveniji, a u pozdravnom govoru podsetio na "vekovne istorijske veze i duboke simpatije koje povezuju slovenacki i srpski narod", posebno isticuci primer srpskog majora Svabica, koji je krajem Prvog svetskog rata sprecio italijansku vojsku da dodje do Ljubljane, te gostoprimstvo srpskog zivlja koje je u Drugom svetskom ratu prihvatilo slovenacke prognanike. Da je javno pominjanje "svetlih tacaka" nekadasnjeg srpsko-slovenackog prijateljstva, (koje se poput balasta tokom poslednjih godina brise iz slovenackog kolektivnog pamcenja), mnogo vise od obicne kurtoazije, kazuje i primedba protojereja da je "nadbiskup Rode velik prijatelj Srba".

To sto su u sadasnjoj srpsko-slovenackoj relaciji vekovne veze razlabavljene a "duboke simpatije" u plicaku dnevno-politickih arsina, verovatno ide u kontekst "politike mirenja sa prijateljima", koja je u slucaju SPC vise nego overena patrijarhovom "misijom dobre volje". Sto je sasvim dovoljno za kvalitativno prevazilazenje puke formalnosti njenog "istorijskog znacaja".

Stevan Sicarov (AIM Ljubljana)