Pelene krive za rat

Slovenija i stereotipi

Resenje kosovskog problema je mozda blize nego sto izgleda; najpoznatiji slovenacki intelektualci otkrili su supertajni uzrok za nasilnistvo koje "odlikuje necivilizovane narode juzne i istocne Evrope". Otkrice je patentirala Alenka Puhar, jedna od najaktivnijih ucesnica slovenackog proleca, publicist, objavivsi esej o uticaju suvise stegnutih bebecih pelena na potonju agresivnost odraslih jedinki.

AIM, LJUBLJANA, 08.03.1999

Proteklih dana se i slovenacka diplomatija na neuobicajen nacin ukljucila u pregovore o resenju krize na Kosovu; u trenutku kada neizvesnost oko pregovora vodjenih u Rambujeu dostize kulminaciju, na ljubljanskom aerodromu Brnik su se pod pokroviteljstvom slovenacke vlade sreli Adem Demaci i Hasim Taci, sef albanske delegacije u Rambujeu, inace u Nemackoj osudjivan (u odsustvu) zbog subverzivne delatnosti. Ponosni domacini su na aerodromu uprilicili i konferenciju za stampu, na kojoj su predstavnici albanskog pregovarackog tima izjavili da su njihovi stavovi, uprkos drugacijim informacijama u medijima - izuzetno tvrdi, te da ni po koju cenu nece odustati od svojih zahteva. Albanski pregovaraci su na kraju ipak dodali da nikako ne zele rat, i da ce se boriti svim demokratskim sredstvima za mirno resenje spora.

Zvanicna Ljubljana je pomenuti sastanak predstavila kao izuzetan uspeh na medjunarodnom planu, uspeh koji je "moguc zahvaljujuci velikom poverenju" koje Slovenci uzivaju na albanskoj strani. Nikome se nije cinilo cudnim da je druga strana u sporu bila ne samo odsutna, vec Srbe niko nije ni pominjao. Slovenacki mediji su potom preneli i informaciju kosovske agencije "OVK Kosovo Press" da ce se radi pronalazenja resenja za kosovski problem u Ljubljani sastati Adem Demaci, tada politicki vodja OVK, americka drzavna sekretarka Madlen Olbrajt i generalni sekretar NATO pakta Ksavier Solana. Kasnije se ispostavilo da informacija nije tacna i da je za nju odgovoran predstavnik za stampu Adema Demacija Adem Kurti, koji je medijima namignuo da ce se "bas u Ljubljani Demaci sastati sa visokim predstavnicima medjunarodne zajednice". Bilo kako bilo, slovenacki MIP iskoristio je "dogadjaj" da naglasi napore sluzbene Ljubljane u sprecavanju rata u regionu i objavilo da "sto se tice dozvole za preletanje slovenacke teritorije od strane NATO-ovih letilica na putu ka SRJ - sve ostaje kao sto je bilo"; znaci - jos vazi odluka Drnovsekovog kabineta iz oktobra 1998. godine, kojom je otvoren slovenacki vazdusni prostor za avione NATO-a. Bio je to novi u nizu kontroverznih poteza, kojim slovenacka diplomatija pokusava da ostvari svoju zelju - aktivno ukljucenje u medjunarodnu raspravu o Kosovu. Konacno, Slovenija je i zvanicno poslala predlog vrhu NATO pakta da u redove "Kosfora" uvrsti i njene jedinice, pre svega u odeljenjima za kontakte sa medijima i u logistici.

A onda u Rambujeu nijedna strana nije podpisala sporazum i toliko ocekivano bombardovanje je u ovoj rundi propalo, sto je, cini se, demoralizovalo brojne ovdasnje komentatore. Neki od njih su svoj gnev naprasno preusmerili i obrusili se na Albance, optuzujuci ih za bespotrebnu opstrukciju vec najavljenog i prizeljkivanog ishoda.U opisanom (navijackom i jednostranom) duhu izvestavali su gotovo svi slovenacki dnevnici. Sa izuzetkom Jurija Gustincica, koji je u svojoj redovnoj rubrici upozorio citateljstvo da, bez obzira na srpsku represiju, i Albanci nose deo krivice za napetu situaciju na Kosovu. Gustincic se upitao kako je moguce da cak i Kinezi moraju da ogranicavaju natalitet, a da se pominjenje istog problema u Albanaca tretira kao najgora uvreda. Na kraju je primetio da bi Slovenci, koji su u proslosti gubili svoje teritorije na slican nacin kao danas Srbi - morali da razumeju strah kosovskih Srba... Svi ostali mediji insistirali su na pravednoj borbi OVK, objavljujuci velike fotografije "boraca OVK" na naslovnicama. Redovna je pojava i da se, na primer, zrtve na albanskoj strani nabrajaju kao "ubijeno (likvidirano, masakrirano) toliko i toliko Albanaca", a u slucaju kada su zrtve kakve druge nacionalnosti, pominju se "ubijene osobe", odnosno - "muskarci", "zene", bez pominjanja nacionalne pripadnosti. Transparentan je slucaj komercijalne stanice POP TV koja svakodnevno emituje izvestaje svog ôratnog dopisnikaö direktno iz "glavnog staba OVK". Tako POP TV, cak i kada izvestava o mrljama na borbi za nezavisnost i zlocinima pocinjenim nad ne-Albancima ili rezimu u Beogradu lojalnom albanskom zivlju, svu odgovornost za "gnusne zlocine" prebacuju na izdajnicke "seoske straze", kao "produzenoj ruci Srbije".

Takva ostrascenost izvestaca, bez obzira na ogromnu odgovornost srpskih vlasti za stanje na Kosovu, svakome ko ima predstavu o minimumu objektivnosti - izaziva mucninu. "Ne razumem sta je tim ljudima? Propagandno - to je gore od CNN-a. CNN je bar americki. A ovde se radi o nasoj televiziji, koja igra bestidnu, podguznu ulogu. Tragikomicno je da takvu politiku, poput one POP TV-a, vode jedan Perovic i jedan akarmis, obojica poreklom iz sadasnje Jugoslavije, " analizira opisanu drzu slovenackih medija pukovnik slovenacke vojske, inace zaduzen za jedan od najvaznijih resora u slovenackom ministarstvu odbrane. Tek poredjenjem sa izvestavanjem u stranim medijima (o istom dogadjaju) postaje jasno kolika je nasa pristrasnost; veci deo nase publike, medjutim, nema tu priliku, i tako je pod stoprocentnim uticajem ovdasnje propagandne masinerije.

Kljucnu ulogu u tom poslu igraju i dopisnici iz Srbije, koji u slovenackim medijima, ukoliko pisu u skladu sa zadanim smernicama, ponekad zavrse na pocasnom mestu, medju domacim uvodnicarima, komentatorima i na naslovnim stranama slovenackih dnevnika. Tako dopisnik Dela iz SRJ Branko Jokic u jednom od brojnih komentara na istu temu belezi da se "sukobi na Kosovu zaostravaju" i da Beograd (koga je "uhvatila panika" posle saopstenja da ce Albanci ipak potpisati sporazum iz Rambujea) uprkos svemu ônema ni najmanju nameru da odustane od sukoba i ponovo pocne pregovore", posebno sto protivnicka strana nece "bezuslovno da prihvati sve njene predloge". Sledi hamletovsko pitanje: "Sta ce uciniti Vedrin, Kuk, Olbrajtova ili Solana? Hoce li upotrebiti jedino preostalo sredstvo - bombe i ulazak trupa na Kosovo ili spremaju neki novi politicki udarac za Beograd? " Jasno je zasto se prilikom elektronskog glasanja na stranici slovenackog Telekoma vise od 70 odsto glasaca saglasilo s idejom da je bombardovanje ciljeva u Srbiji najbolje resenje kosovskog problema.

U medjuvremenu je Adem Demaci, koji u Sloveniji boravi i radi lecenja, od zvanicne Ljubljane zatrazio da prizna UK kao "zaracenu stranu". Slovenija je, kako saznajemo iz visokih diplomatskih krugova, tu prepoznala manevarski prostor za aktivnije ucesce u medjunarodnim naporima za saniranje kosovske krize; prvo je kod "saveznika" u Vasingtonu proverila kako sa tim priznanjem stoje stvari, ali je dobila mig "da jos nije zrelo vreme za slicna priznanja", pa je odlucila da taj posao dovrsi po okoncanju pregovora u Francuskoj. Sto joj ne smeta da i dalje nudi "dobre usluge", najcesce u vidu saveta partnerima u razgovoru, predstavljajuci se kao neutralan, ali odlican poznavalac situacije u regionu, posebno na tlu Savezne Republike Jugoslavije. Tako je, na primer, prilikom nedavne posete belgijskog ministra spoljnih poslova Erika Derika Ljubljani bilo govora i o Kosovu; belgijski ministar je doticne razgovore ocenio kao veoma korisne, posto "Slovenija bolje poznaje Srbe nego Belgija".

A kakvo je slovenacko poznavanje i raspolozenje prema Srbima ne svedoci samo solo albanski samit na Brniku, vec i na desetine clanaka, u kojima se pozdravljaju planovi NATO pakta za bombardovanje Srbije. Svu apsurdnost stereotipa mozda najbolje odslikava komentar Alenke Puhar, objavljen nedavno, na udarnoj strani dnevnika Delo. Ukratko, Alenka Puhar je zgrozena sto je Delo clanak o vestackom zacecu ilustrovalo fotografijom beba, umotanih u pelene na tradicionalan nacin, kao vekne hleba: "Slovenacka novorodjencad vec godinama nije utegnuta u pelene.U Sloveniji nijednoj bebi ne preti opasnost da udje u zivot kao ratni zarobljenik! " I tu je sustina problema - fotografija je, naime, ôpozajmljenaö iz beogradske Politike, iz broja koji je stampan aprila 1978. godine. Fotografija stara dvadeset godina, kada su, uostalom, i u slovenackim porodilistima bebe bile ufalcovane poput ôratnih zarobljenikaö, ne smeta Puharovoj da zakljuci kako se u primeru Srba radi o ôstaroverskom maltretiranju deceö, koje je svojstveno neprosvetljenim drzavama, pre svega Rusiji, Albaniji i Jugoslaviji.

"Gomila fotografija objavljenih cak i u ovoj deceniji, a ne samo pre dvadeset godina, svedoce da bebe u mnogim krajevima u Bosni, Srbiji i na Kosovu jos uvek utezu u pelene, odmah posle dolaska na svet. I onda ostaju povezane kao vekne, kao klade, jos nekoliko meseci zivota... Kada bi odrasli ljudi tako lezali - sa povezanim rukama i nogama, imobiliziranim glavama i brojevima na prsima - citaoci bi se verovatno zgrozili: Kakvo mucenje ljudi! Prepoznali bi u njima zarobljenike, koje je brutalni rezim surovo vezao i time ucinio nesto nehumano, neprihvatljivo, verovatno cak i kaznjivo. A posto se radi o malim, cak najmanjim ljudima - vecina uopste ne primecuje da se desava nesto strasno... " upozorava Alenka Puhar.

Najbolji je kraj ove nesrecne epizode, u kojoj se Puharova bavi sociolosko-antropoloskim posledicama takve prakse i povezuje - resavanje kosovskog problema sa postupanjem prema novorodjenim bebama. Puharova prosvetljuje citateljstvo saznanjem da je tretman novorodjencadi presudniji od "trauma zbog nekih davnih kosovskih bitki", te da je upravo deo tog tretmana i "mrznja, koja izbije na videlo u ratovima". I eto konacnog objasnjenja o pravim uzrocima i izvorima konflikta na Kosovu. Zato, ako ste pripadnik neprosvetljenog naroda i ako vas je tokom pominjanja analize gospodje Puhar uhvatio gnev, proverite - mozda ste u zivot usli sa cvrsto vezanim pelenama.

Svetlana Vasovic (AIM Ljubljana)