NE FEDERACIJI, DA FEDERACIJI?!

U diskusiji 16. februara 1999. na Medjunarodnom seminaru pod nazivim "Demokratska bezbednost i stabilnost u regionu", organizovanog od albanskog Instituta za medjunarodne studije odraznog u Tirani 15.- 16. februara, Janusz Bugajski, jedan od najpoznatijih americkih analiticara za region Istocne Evrope, izmedju ostalog je izneo i jednu interesanstnu ideju: "... Kosovo, Albanija, Makedonija i Crna Gora treba da se okupe oko jednog regionalnog sporazuma koji bi garantovao nove granice i koji bi promovisao slobodno kretanje, slobodnu trgovinu i sve oblike medjudrzavne saradnje". Ova ideja je u skladu sa najnaprednijim intelektualnim razmisljanjima koja se polako kristalizuju i u Albaniji, iako njen zacetak opet pripada Americi. Nezvanicne americke sugestije o nekoj konfederaciji drzava Zapadnog Balkana gleda se sa simpatijama, kako u Tirani tako i u Pirstini. Ova konfederacija bi ujedinila Albaniju, Kosovo, Makedoniju i Crnu Goru oko ili u jednoj jedinstvenoj veoma liberalnoj administraciji belezeci tako znacajan korak za mir, stabilnost i prosperitet u regionu.

Prvo pitanje koje se postavlja u ovakavim okolnostima je: Dok je jos uvek veoma sveza propast jugoslovesnke federacije, otkud hrabrost da se predlozi jedna slicna varijanta?

Odgovor na ovo prirodno pitanje, koje se s pravom postavlja ako se na problem gleda formalno, pokusacemo da damo od kraja: Zar su slicne jugoslovenska federacija i predlozena Konfederacija Zapadnog Balkana?

Ovde je trenutak da se otvori jedna paranteza - izmedju Sovjetskog Saveza, Jugoslavije, pa cak i Cehoslovacke s jedne strane i recimo SAD ili EU s druge strane, bilo je sustinskih razlika. Prve su bile nasilne unije koje su se podvrgavale jednom svemocnom partneru koji je diktirao svoju neogranicenu volju bez ikakvih zakonskih skrupula, dok su druge

• unije slobodnih drzava koje uvazavaju jedna drugu i koje saradjuju medjusobno na politickom, vojnom, ekonomskom, socijalnom i kulturnom polju bez ikakvih senki straha da bi neko mogao da pokusa da nekoga potcini. Tako se, van svake sumnje, vrsi projekcija i buduce konfederacije Zapadnog Balkana.

Koje su prednosti takve opcije iz ugla podrzavaoca ove ideje medju Albancima?

Prvo, najostriji problem prevazilazenja bolnog rasparcavanja albanske nacije u cetiri - pet drzava resio bi se meko. Izbegava se svaka vrsta "hirurske" intervencije koja bi izazvala na desetine hiljada zrtava i posle koje bi u najboljem slucaju usledilo stanje stalnog zaostravanja izmedju suseda zapadnog Balkana u periodu "postWar".

Drugo, evropska mora o "nemenjanju granica" bi se primirila posto Crna Gora i Kosovo imaju svoje granice sa Srbijom. Albanija i Makedonija su nezavisni entiteti, dakle razumljivo sa medjunarodno priznatim granicama.

Trece, ujedinjavanje albanskog elementa u jednu drzavu plasilo je Evropu posto na svim teritorijama gde zive Albanci posebno na severu i severoistoku dominira muslimanski elemenat. Ovaj elemenat se smatra od lose informisanih evropskih politickih analiticara kao potencijalni nosilac "islamskog fundamentalizma". Svakako, ujedinjavanjem Crne Gore i Makedonije sa ovom formacijom evropski strah bi pao, jer se verski odnosi populacije omeksavaju u prilog hriscanskog elementa.

Cetvrto, strah, posebno SAD da bi stalno rasparcavanje Balkana u brojne male drzave osetno povecavao opasnosti od konfrontacija i otezalo menadziranje situacije, isto tako bi opao. Konfederacija od 84 hiljade kilometara kvadratnih i sa oko 8 miliona stanovnika predstavljala bi administrativnu celinu takoreci istu sa Srbijom, Bugarskom i Grckom. U ovakvim uslovima, kada snage postaju takoreci jednake, i regionalna ravnoteza postaje mnogo stabilnija, mir i stabilnost imaju vece garancije.

Peto, Crna Gora iz razloga koji ne zavise od nje, lisena je vec vise decenija od skadarskog trzista. Konfederacija bi ponovo uspostavila stare tradicionalne i prirodne veze izmedju Skadra i Podgorice, uz veliku ekonomsku dobit obeju strana. Veze Crne Gore sa Srbijom su nekako bile isforsirane zbog relativne geografske udaljenosti i raznih prirodnih prepreka (visoke planine) koje dele dve zemlje. S druge strane, treba istaci da ako Crnogorce sa Srbima zblizava jezik i nacin razmisljanja, sa Albancima ih zblizavaju obicaji, tradicija i daleko zajednicko poreklo. I na kraju, u okviru Konfederacije, Makedonija bi dobila izlazak na more sa svim nemerljivim ekonomskim prednostima koje proizilaze iz toga. Medjuetnicki odnosi u Makedoniji su aktuelno osetno ublazeni. Medjutim, ako bi se formirao takav savez drzava postoje velike mogucnosti da ne ostanu ni tragovi nekadasnjih zategnutosti i da harmonija izmedju Albanaca i Makedonica postane potpuna.

Ovo su prednosti. Ali, razume se ima i problema.

Koji bi bio glavni grad Konfederacije, koji bi bio zvanicni jezik, da li bi ostale nacionalne zastave ili bi to bila neka nova - zajednicka, kako bi se zvala moneta, kako bi se strukturirala vojska i policija, kakav oblik bi imao buduci parlament, kako bi se formirala centralna Vlada Konfederacije? Ima mnogo pitanja koja zahtevaju racionalne odgovore. Ipak, ako se stave na kantar prednosti i mane ovakve opcije, definitav odgovor bi bio veoma jasan:

NE, totalitarnoj federaciji, DA liberalnoj i demokratskoj konfederaiji.

To bi bio prvi znacajaniji korak prema clanstvu u EU.

To je veoma privlacan model koji ce mozda dokazati da se jedna Evropa u minijaturi moze izgraditi i na uzburkanom Balkanu.

Skender SHKUPI