STRAH OD MIKROFONA

AIM JUNIOR Pristina

(Za AIM Podgoricu pise novinar iz Pristine)

Poslednjih meseci u prilici smo da gledamo razne ankete na TV ili slusamo ih na radiju. Gradjanima se postavljaju razna pitanja, najcesce o aktuelnostima u politickom zivotu. Ako se prenebegne pitanje koliko prikazane ankete odrazavaju pravo misljenje vecine, jer su uglavnom u sklopu interesa vladajucih krugova, sto znaci da se ili vrsi selekcija odgovora ili oni koji drugacije misle ne zele da iznose stajalista javno. Ponekada se desi da anketirani jednostavno zacuti pred mikrofonom, sto se moze manifestovati i kao dvostruka blokada. Sociolog kulture na pristinskom Univerzitetu, docent Djokica Jovanovic smatra da u takvim slucajevima, osim sebe, sagovornik moze da blokira i novinara kojem je misljenje potrebno. Strah do mikrofona manifestuje se iz vise razloga. Prvi je taj sto se nasi sugradjani jos uvek plase svega sto je vezano za tehniku, odnosno tehnologiju, sto je pitanje opste kulture i ova kategoirija u ovom kontekstu nije toliko bitna.

U ovakvim tmurnim, nejasnim, nesigurnim vremenima, ljudi se plase. Pojedinac je automatizovan, beznacajan mali i nezasticen i u vremenima opste nesigurnosti jedan od nacina njegove samoodbrane je da javno ne kaze svoje misljenje. "Ne treba osudjivati one koji se boje da javno kazu sta misle, naravno pod uslovom da zaista nesto misle. Covek ne samo da zeli da izbegne probleme, ovde problemi nisu problemi u uobicajenom smislu, ovde problemi znaci i gubitak glave", objasnjava profesor Jovanovic.

Balkan je podrucje kolektiviteta, gde se zivi kolektivno za razliku od Zapadne Evrope, gde su ljudi po svojoj kulturi - kulturnom bicu individualci. Mogu slobodno da se uclanjuju u razne organizacije u skladu sa svojim interesima. Kolektiv ima svoj interes (jasan i nejasan), ima ideologju, stav. Ako iznesete svoje misljenje koje se ne slaze sa misljenjem kolektiva, ceka vas sankcija izopstenja iz drustva. Balkan je podrucje klasnog i nacionalnog kolektiviteta, gde nije preporucljivo misliti svojom glavom i gde je izbegavanje govora u svoje ime jedan od modela zastite, a sa druge strane jedan od modela integracije u kolektiv. Ljudi su clanovi tog kolektiva, i to pokazuju upravo ceste promene kolektivnog (partijskog) misljenja koje prihvataju bez pogovora. Gospodin Jovanovic to objasava ovako: "Ljudi nisu glupi, oni su svesni, ali to su pravila igre na Balkanu. Otuda i strah od mikrofona, jer kada se osoba nadje pred mikrofonom, on mora da govori u svoje ime. Ako ne govori u svoje ime, on uvek ima jedan mali strah da ce oni koja ga slusaju reci da ne govori istinu, ne govori ono sto misli, tj, da laze".

Sto se anketa tice, istrazivaci znaju da ne postoji potpuno anonimna anketa. Posteni istrazivac nece otkriti anketiranog, ako poseduje profesionalnu etiku. Ljudi ne vole, narocito obican svet, da javno iznose svoje misljenje. Tu se ne radi samo o ocuvanju privatnosti, vec dubokom nepoverenju koje je deo nase kulture. Na Kosovu je izrazavanje svog misljenja najveci problem. Kosovo je ratno podrucje gde imamo dve sukobljene strane i dva oprecna interesa. Najveci je problem sto ljudi zive izmesano, u jednom kako Jovanovic kaze postmodernistickom prikazu, gde s jedne strane imate kafanu punu raspolozenih i raspevanih ljudi, a dva bloka dalje pucnjavu i ubijanje. Ljudi pokusavaju da utonu u namerno sivilo (bezliclnost), kako bi bili sto manje vidljivi kao pojedinci, verujuci da ce tako biti manja meta. Na Kosovu je ljudski strah isprovociran ratnim stanjem. I to je sasvim racionalno, strah izvire iz potrebe da ocuvamo svoj status, zivot i td.

Albanci su ipak spremniji da govore. Njihovo drustvo se kaze Jovanovic karakterise kao zajednica koja zivi arhaicnim nacinom zivota. "Ako su tradicionalni zakoni jaci od zakona, to nije drustvo vec zajednica". Ipak, to nije problem samo kod Albanaca, vec i kod svih ostalih balkanskih naroda, koji predstavljaju zakasnele nacije. Zato se javljaju sukobi sa Zapadom, ako nizbog cega drugog onda zbog jezika. "Kada nas covek kaze sloboda, on misli na slobodu od spoljnog neprijatelja, a kada covek sa Zapada kaze sloboda - on misli na slobodu od svoje drzave".

Ako se s druge strane novinar na Kosovu postavi kao objektivno, nepristrasano, nezavisano, poseduje izvesnu drskost i upornost, vrlo lako moze da se predje i granica eticnog i neetickog, ali to je rizik koji nosi svaki posao. "Ne prihvatam nacelo cilj ne bira sredstvo. Ja kazem kakva su vam sredstva takav vam je i cilj. Treba da ponudite sagovorniku da cete njegove reci, misljenje verno preneti, bez sopstvenog novinarskog komentara. Ako vas i tada sagovornik odbije, vama ostaje da napisete jednu noticu da nije hteo da razgovara sa vama".

No, takva "ponuda" ne garantuje da ce osoba prekoputa zeleti da zaista iznese svoje misljenje, ili ce pak oni biti izneto po onoj Milosa Formana: "Ne govoriti javno ono sto se misli, govoriti javno ono sto se ocekuje".

AIM Pristina Olgica POPOVIC