SANKCIJE ZBIJAJU REDOVE

Podgorica Mar 10, 1999

Srbija i medjunarodna zajednica

Izolacija, kojom je medjunarodna zajednica poslednjih godina kaznjavala Milosevica za njegovu politiku u jugoslovenskoj krizi, se pokazala se kontraproduktivnom. Pogodovala upravo onima koji su odgovorni za njeno uspostavljanje, a pogadjala je obicne gradjane, stvarajuci alibi aktuelnom rezimu da su za katastrofalno stanje u zemlji iskljucivi krivci nepravedni svetski mocnici i domaci izdajnike

AIM, PODGORICA, 10. 3. 1999. (Od dopisnika AIM iz Beograda)

Pred gradjanima Srbije je jos jedan u nizu "istorijskih dogadjaja i istorijskih Ne". Od silne istorije i uzvisenih ciljeva nikako da se pocne govoriti o prizemnim svakodnevnim stvarima kao sto je poboljsanje zivotnih uslova ili normalizacija odnosa sa svetom. Lose stanje gradjana i odnosa Srbije i SRJ sa svetom upravo je "rezultat borbe za uzvisene ciljeve, a kada se oni ostvare i sve ostalo ce doci na svoje mesto", ubedjuju nas politicki kormilari. Srbija i SR Jugoslavija su danas, iako geografski u Evropi, institucionalno i politicki izvan nje.

Da bi bio skinut takozvani "spoljni zid sankcija", koji SRJ razdvaja od Evrope, Srbija i SRJ ce morati da ispune neke zahteve medjunarodne zajednice medju kojima su saradnja sa Haskim tribunalom, kooperativnost u procesu sukcesije i normalizacija odnosa sa susedima, demokratizacija politickog zivota, privatizacija i uopste razvoj trzisane privrede, institucionalno prilagodjavanje evropskim normama u svim oblastima, a prioritetno u oblasti zastite ljudskih i manjinskih prava, liberalizacije medija i zakona o univerzitetu... Resavanje kosovskog problema je na vrhu liste uslova medjunarodne zajednice za povratak Jugoslavije u Evropu i medjunarodne organizacije.

Prema istrazivanju Javnog mnjenja Jugoslavije koje je sproveo Centar za politikoloska istrazivanja i javno mnjenje Instituta drustvenih nauka u leto 1998. godine, cak 78,6 odsto gradjana smatra da SR Jugoslavija treba da postane clan Evropske unije. Medjutim, istovremeno nekada veoma znacajnu evropsku, odnosno mondijalnu, pripadnost zamenila je pripadnost lokalnoj zajednici, koja je ranije bila najmanje izrazen osnov identifikacije. Razvoj jugoslovenske krize i narasli nacionalizam koji je cesto prelazio granice i poprimao obelezja sovinizma, uticao je na to da se naspram 53 odsto ispitanika koji su se

  1. godine prevashodno osecali pripadnicima Evrope, 1996. godine takvo osecanje posedovalo svega tri odsto. Taj procenat je, prema rezultatima istrazivanja iz 1998. povecan na 9,5 odsto ali jos uvek nije ni blizu one brojke iz 1990. godine.

Izolacija, kojom je medjunarodna zajednica poslednjih godina kaznjavala Milosevica za njegovu politiku u jugoslovenskoj krizi, pokusavajuci da na taj nacin za njegovo svrgavanje pridobije stanovnistvo, pokazala se kontraproduktivnom. Naime, nasuprot toj nameri, izolacija je pogodovala upravo onima koji su odgovorni za njeno uspostavljanje, a pogadjala je obicne gradjane. Tako su uvedene sankcije UN su posluzile Milosevicu i njegovim saradnicima da krivicu za katastrofalno stanje u zemlji prebace na nepravedni svetske mocnike i "domace izdajnike" tj. demokratski orijentisanu opoziciju. Sankcije su pogubno uticale na srednji sloj stanovnistva koji po pravilu predstavlja socijalni temelj demokratije. Srednji sloj se gotovo izgubio na talasu siromastva koji je zahvatio Srbiju, a jacanjem ekstremne Srpske radikalne stranke Vojislava Seselja jos jednom se potvrdilo da siromasenje stanovnistva jaca radikalne politicke projekte.

Dakle, uvedene sankcije su za posledicu imale potpuno drugacije rezultate od ocekivanih. Ocigledno je iz sadasnje perspektive, i "naknadne pameti" da je pritisak "medjunarodne zajednice" trebalo da bude selektivan, i usmeren ka vlasti. S druge strane, trebalo je jacati autonomnu ekonomsku sferu, liberalizovati kontakte naucne i kulturne elite, pa i obicnih ljudi sa svetom. Time bi se ti ljudi stimulisali da se distancirju ili odvoje od rezima. Umesto toga rezim je snaznom politickom manipulacijom i gusenjem nezavisnih medija odgovornost za ekonomske nedace prebacio na "medjunarodnu zajednicu" koju je predstavio kao zajednickog neprijatelja kome se treba suprotstaviti.

Posmatrano iz socijalno-psiholoskog ugla, kolektivna socijalna izolacija dovodi do jacanja grupne ksenofobije, etnicke distance i netolerancije, izrazene predrasudnosti, stereotipija i odbacivanja "tudjinskih" grupa. Drugim recima izolacija u sprezi sa nacionalizmom i hiperpatriotizmom dovodi do homogenizacije ciji je temelj nekriticki, ili kako ga ruski filozof Berdjajev naziva ZOOloski, nacionalizam. Prema istrazivanjima Centra za politikoloska istrazivanja i javno mnjenje Instituta drustvenih nauka, rasirenost "ksenofobije" krece se od 68 odsto oktobra

  1. do 76 odsto maja 1993.godine, iako je ranije ksenofobija registrovana kod jedva 10-15 odsto ispitanika.

Pod uticajem doskorasnjeg zvanicnog stava vladajuce SPS, javno mnjenje Srbije i SR Jugoslavije je prihvatalo stav da je za resavanje kosovskg problema najbolje da ima status kakav ima po trenutno vazecem Ustavu, koji je sustinski reducirao autonomiju iz 1974. godine. Prema istrazivanju javnog mnjenja Jugoslavije u leto 1998. godine 40 odsto ispitanika je smatralo da je institucionalni status quo najbolje resenje za Kosovo. Kad se, medjutim, izdvoje samo srpski ispitanici taj procenat raste na 49 procenata ispitanika. Cak 16 odsto Srba smatra da je ukidanje autonomije najbolje resenje, za "Specijalni status" je 9 odsto isspitanika, za autonomija iz 1974. godine 6 odsto, za podela Kosova 4 odsto, dok status Kosovo kao republike podrzava svega 1,4 odsto ispitanih gradjana.

Ispitivanje javnog mnjenja Jugoslavije iz 1996. godine pokazuje da je 40 odsto Srba za status quo, dok je za ukudanje autonomije cak 27 odsto. Godina 1996. bila je godina izbora i otud takvo raspolozenje. Naime, u predizbornoj kampanji te godine, kao uostalom i ranijih godina, dominirala su dva stava prema Kosovu: prvi koji se temelji na misljenju da je postojeca autonomija koju Albanci imaju sada, po vazecem ustavu, iznad svetskih standarda ali da oni ne zele da je koriste jer hoce otcepljenje od Srbije. Drugi rigidniji stav proizasao iz prethodnog, a ciji su zagovarnici istureni nacionalistizastupa misljenje da Albanci odbijajuci to sto im se nudi pokazuju da ne zele bilo kakvu autonomiju, i da je stoga potreban ostriji kurs i ukidanje bilo kakve autonomije.

Posle Rambujea linija srpske odbrane Kosova pomerena je ka "sirokoj autonomiji koju ne poznaje svet". Jedini su problem, kako se predstavlja, strane trupe, ali cini se ne zadugo. I pored jos jednog odlucnog Ne "relevantnih politickih stranaka", pouceni iskustvom proslogodisnjeg referenduma o stranom neposredovanju, (posle cega su na Kosovo stigli strani posmatraci) pitamo se samo kada ce strane trupe biti pozvane: bez vazdusnih udara ili posle njih, pod kojim imenom i kakvim mandatom.

Medjutim, nisu strane trupe glavni problem, kao sto to zeli da predstaviti aktuelni rezim, vec Prelazni sporazum koji nema gotovo niceg zajednickog sa predizbornim obecanjima stranaka na vlasti. Nece se suverenitet Srbije i SRJ sustinski narusti dolaskom stranih trupa: one ce samo na terenu sprovesti ogranicenje suvereniteta koje se predvidja prelaznim sporazumom. Oni koji ovih dana organizuju narod po mitinzima sirom Srbije to naravno ne govore, uzdajuci se verovatno u kratkocu narodnog pamcenja i izrazitu sklonost ka vodji.

Zoran Lutovac(AIM) (Autor je naucni saradnik u Institutu drustvenih nauka u Beogradu)