KO U RIM KO NA ROBIJU

Mediji u Srbiji

AIM, PODGORICA, 9. 3. 1999. (Od dopisnika AIM iz Beograda)

Otkako je u oktobru 1998. u Srbiji stupio na snagu novi, izrazito represivni i sa osnovnim nacelima prava i principima pravde posvadjani republicki Zakon o informisanju, ne stisavaju se strasti oko tog (para)pravnog dokumenta. Steta koju je ucinio nezavisnim medijima, ali takodje i ostacima ugleda Srbije u svetu, nemerljiva je. Kada su predstavnici Srpskog pokreta obnove nedavno usli u Saveznu vladu Momira Bulatovica (koja ima krajnje sumnjiv legitimitet, jer je ne priznaju zvanicne vlasti u Crnoj Gori, jedini preostali federalni partner Beograda) i u njoj, izmedu ostalog, dobili resor informisanja, jedno od prvih njihovih obecanja bilo je da ce uciniti sve sto budu mogli da se donese novi Savezni zakon o informisanju, koji bi - kao nadredjen srbijanskom - makar ublazio, ako ne sasvim anulirao, devastirajuce posledice "radikalskog" zakona.

Ovih dana, federalni ministar za informisanje Milan Komnenic konacno je obznanio da ce pustiti u redovnu skupstinsku proceduru predlog novog saveznog zakona, i da ce - kada se ovaj akt usvoji - republicki organi biti duzni da ga postuju. Na te izjave burno je reagovao srpski ministar informacija, Seseljev radikal Aleksandar Vucic, rekavsi da su to "gluposti", da su mediji u nadleznosti Srbije i da se nikakav federalni propis, uostalom, ne moze usvojiti bez radikalskih glasova u Saveznoj skupstini. A cak i da takav Zakon nekim cudom prodje - ko bi ga primenjivao, pita se Vucic? Mozda samo Bozidar Jaredic (njegov crnogorski ministarski kolega) ili Milo Djukanovic?

I tu je Vucic, de facto, sasvim u pravu. Crna Gora vise ne priznaje i ne primenjuje nikakve zakone i druge akte koje donosi Savezna skupstina u sadasnjem, sa Dedinja "oktroisanom" sastavu (prakticno bez predstavnika vladajucih struktura u Crnoj Gori), a Bulatovicevu vladu drzi tek bizarnom "grupom gradjana" kojoj je benevolentno dopusteno da se useli u izvestan broj kabineta u Palati federacije na Novom Beogradu. Aktuelna pravna regulativa u Crnoj Gori, kada su mediji u pitanju, znatno je liberalnija od srpske, i njoj zato - cak i da nema kontroverzi oko legitimnosti saveznog kabineta - nikakve korekcije s federalnog nivoa u tom smislu nisu potrebne.

U Srbiji, pak, socijalisticko-radikalsko-julovska vecina ne bi ni izglasavala onakav represivan zakon da ne smatra da joj je on nasusno potreban. Zato se ne vidi kako bi troma i realno sasvim marginalna Savezna skupstina (sastaje se u proseku desetak dana u godini!) uopste mogla da izglasa neki "bolji" zakon, a jos manje kako bi se on mogao primenjivati. Zasto, bi oni koji to mogu, uostalom, Vucicu i ostalim radikalskim entuzijastima oduzeli njihovu najdrazu igracku, Zakon o informisanju bas sada kada Miolosevica cekaju kudikamo ozbiljniji i opasniji poslovi oko Kosova, a tu ce mu podrska i cuvanje ledja od patriotski nadahnutih radikala itekako biti potrebni. Zato je tesko izbeci utisak da ce inicijativa Milana Komnenica, odnosno SPO, do daljeg biti tek puka kabinetska zanimacija koja se pusta u proceduru samo zato da se makar pro forme odrzi dato obecanje. To, pak, znaci da ce nad svim novinarima u Srbiji i dalje visiti Damoklov mac represivnog i drakonskog srpskog Zakona o informisanju.

U poslednje vreme, doduse, s prakticnom primenom Zakona je malo "spustena lopta": nakon prvog talasa silovite represije - pre svega prema "Dnevnom telegrafu" i "Evropljaninu", ali i prema nekim lokalnim listovima i podgorickom "Monitoru" koji vise ne moze legalno na srpsko trziste - stvari su usle u kolotecinu, i vise gotovo da nema onih neverovatnih presuda s kraja prosle godine. Verovatno je negde u vrhu procenjeno da je zastrasujuci efekat zakona postignut, a da je sada bolje - zbog ogromne stete koju je proizveo Srbiji u medjunarodnoj javnosti - odloziti batinu negde u stranu. Naravno, ne teba zaboraviti da je ta batina i dalje pri ruci antimedijskih batinasa: stvar je njihove "dobre volje" kada, gde i na kome ce primeniti taj svoj suptilan "pravni" mehanizam za legalno unistavanje slobodne javnosti.

Slavko Curuvija, vlasnik DT-a i "Evropljanina" i covek koji je daleko najgore prosao zbog najnovijeg Zakona o informisanju - toliko lose da ce vam mnogi ozbiljni analiticari u Beogradu reci da je taj zakon i donesen samo zato da se rezim osveti "otpadniku" Curuviji - ovog je ponedeljka (8.3.1999) znacajno uvecao svoju kolekciju nevolja: redovni sud u Beogradu osudio je njega i dvojicu novinara "Dnevnog telegrafa" na po pet meseci zatvora (bezuslovno!) zbog teksta u kojem se Milovan Bojic, direktor Klinicko-bolnickog centra "Dedinje", potpredsednik Vlade Srbije i jedan od prvaka JUL-a, indirektno povezuje s ubistvom jednog lekara koji je bio zaposlen u instituciji ciji je Bojic direktor. Lekar je nedavno ubijen pred svojom kucom, a zvanicna verzija kaze da ga je ubio covek koji je godinama bio patoloski ljubomoran i opsednut lekarevom suprugom, koju zna od rane mladosti. Cinjenica da je u tekstu o ubistvu istaknuto da je ubijeni javno kritikovao Bojicev direktorski angazman i spominjao navodne zloupotrebe bila je dovoljna da se novinarima ovako presudi.

U novinarskim krugovima u Beogradu - barem onima koji nisu naklonjeni rezimu - nepodeljeno je misljenje da je ovo samo zgodan povod za eskalaciju obracuna s Curuvijom. Ako visi sud ne usvoji zalbu odbrane, i ako ova trojka ode u zatvor, to ce najvecu stetu proizvesti kod nezavisnih medija u Srbiji: strah ce dramaticno narasti i postace opipljiv kao zatvorska resetka. Na to bas i racunaju oni koji vuku ovakve poteze. Ne treba zaboraviti da tek dolazi vrhunac kosovske krize, i rezimu su neophodnu "glajhsaltovani" mediji. Previse razbaruseni, a uticajni i citani (gledani, slusani) mediji bi mogli da u ime gradjana postave neka krajnje nezgodna pitanja o Kosovu na primer, a rezim je jako svestan cinjenice da nije u stanju da ponudi nikakve suvisle odgovore.

U isto vreme, kolekcija svakovrsnih zurnalisticko-politickih nastranosti u Srbiji raste geometrijskom progresijom. Krajem februara, zvanicna drzavna agencija "Tanjug" poslala je svog novog stalnog dopisnika u Rim: radi se o Dragosu Kalajicu, cuvenom beogradskom dendiju, snobu i salonskom fasisti, obozavatelju Musolinijevog "korporativnog drustva", simpatizeru izvesnih "rasnih teorija" i ekstremno desnicarskih pokreta sirom Evrope, ljubitelju "revizionisticke" literature o Drugom svetskom ratu, Radovana Karadzica, Le Pena ...

Ovaj slikoviti lik, u mirna vremena drugorazredni slikar i "mislilac", tretiran je tek kao jedan od bezbrojnih likova te vrste kakve ima svaki veliki grad. U medjuvremenu, kolektivna psiholoska slika Miloseviceve Srbije toliko se priblizila onoj Kalajicevoj da se malo ko (javno) zgrozio nad ovim "kadrovskim resenjem" drzavne novinske agencije. Jedino ce se Kalajic zgroziti sto "dekadentni" Rim 1999. tako malo lici na onaj "zdravi, spartanski" iz 1939.

Ako nista drugo, ovaj posveceni ljubitelj svih totalitarnih doktrina nece biti u opasnosti ako Srbija bude izlozena vojnoj intervenciji NATO. A jedna lokalna beogradska radio-stanica, ciji vlasnik funkcioner vladajuce SPS, ovih dana vrti zanimljiv dzingl na pocetku svojih vesti: "Sponzor informativnog programa je Javno preduzece za sklonista Srbije". Adekvatno, bez sumnje. Jer, bas ovakvi "informativni programi" su Srbiju i oterali u sklonista.

Teofil Pancic (AIM)