DIPLOMATIJA NA DVE STOLICE

Andrej Kozirev o ulozi Rusije u resavanju jugoslovenskih konflikata

MOSKVA, 9. 3. 1999.

Od prvog cina jugoslovenske drame, koja je pocela raspadom SFRJ 1991. godine, ruski politicari i diplomate bili su uvuceni u resavanje drzavnih i etnickih sukoba, koji su jedan za drugim izbijali na teritoriji bivse Jugoslavije. Uvek zauzimajuci osobenu, prosrpsku poziciju, Rusija je, kako su smatrali njeni politicari, ispunjavala svoju istorijsku misiju podrske prijateljskom narodu Srbije i sluzila kao kontrateza poziciji Zapada, koji je isto tako postojano za sve jugoslovenske nesrece okrivljavao Beograd i srpskog lidera Milosevica. U podrsci Milosevicu, Rusija je postigla malo: pritisak Zapada nagonio je Milosevica da odstupa korak po korak, a Rusiju su, vec iskompromitovanu podrskom Beogradu, jednostavno potisnuli iz finalne faze regulacije konflikata, kao 1995. godine u Dejtonu. Za rusku diplomatiju resavanje kosovskog problema mozda je poslednja sansa za revans.

Andrej Kozirev, ministar inostranih poslova Rusije od

1. do 1996. godine, bio je jedan medju malobrojnim ruskim politicarima koji se trudio da sacuva balansiranu poziciju u pristupu jugoslovenskim problemima. Ali, kako i sam priznaje, u tome nije bio mnogo uspesan. Podneo je ostavku pod pritiskom politickih snaga koje su ga optuzivale za "prozapadnu orijentaciju", posebno za nedovoljno aktivnu zastitu interesa Srbije u regulisanju jugoslovenskih sukoba.

• Kako ocenjujete rezultate pregovora u Rambujeu? - Prilicno dobro. U Rambujeu se po prvi put od takmicenja u umecima demagogije preslo na ozbiljan, konkretan razgovor i to je glavno dostignuce pregovora.

• Kakva je, po vasem misljenju, uloga Rusije u resavanju kosovskog problema?

• Ja bih tu ulogu oznacio kao dvostruku. Postoji diplomatska uloga koju Rusija igra u pregovorima o Kosovu. Ona je vrlo korisna i sadasnji ruski posrednik u pregovorima Boris Majorski, koji je iskusan i vest diplomata, dobro je obavlja. Postoji i politicka uloga Rusije. Kod mene licno ona izaziva samo zaljenje. Spoljna politika zemlje, koja prozivljava tako slozen period kao sto je to slucaj sa nasom, ima vrlo veliki uticaj na unutrasnju politiku, koja je sada mnogo vaznija nego ovakvo i li onakvo istupanje na medjunarodnoj sceni. Od politike koju mi vodimo prema Jugoslaviji, ovde, u zemlji, korist imaju samo Zjuganov, Makasov i njima slicni. Ona osnazuje antizapadno, nacionalisticko raspolozenje u Rusiji. Sa svoje strane, ova raspolozenja otezavaju resavanje glavnog zadatka koji stoji pred Rusijom: privlacenje zapadnih investicija. Umesto da u zemlji stvaramo posebnu klimu koja ce pogodovati investitorima, u ponecemu i odstupajuci od svojih ambicija, mi produzavamo da od Zapada krojimo lik neprijatelja.

Moramo ipak biti svesni svog polozaja: Rusija je danas na medjunarodnoj sceni poput siromasnog rodjaka, koga delikatni bogati rodjaci nastoje, po mogucnosti, da ne uvrede, da ga trpe, ali ga u sustini ignorisu. U resavanju pitanja nanositi ili ne nanositi udare Srbiji, ruski prigovori, ma kako odlucnim tonom se iznosili, uveren sam, nisu imali nikakvu ulogu. Tim pre sto je ruski pacifizam, koji se pojavljuje cim zapocne rec o Beogradu ili Bagdadu, davno sam sebe iskompromitovao. Zasto ta ideologija tolstojeve vestine i gandizma nikada nije rukovodila nase politicare kada je u pitanju bilo resavanje unutrasnjih problema

• na primer, u Ceceniji?

• Vratimo se periodu vaseg ucesca u regulaciji konflikata u bivsoj Jugoslaviji. Da li vam je uspevalo da realizujete svoj pristup ovim problemima?

• Nikada mi nije uspevalo da ostvarim svoj pristup u odnosu na Jugoslaviju. Druga je stvar sto se procenat tog neuspeha povecavao po meri rasta antizapadnih i velikodrzavnih raspolozenja medju ruskom politickom elitom. Ja sam uvek polazio od toga da u jugoslovenskoj drami nema jednoznacno krivih i jednoznacno nevinih. Na svakoj strani uvek lezi njen deo krivice. Ali vazna je jos jedna okolnost: u svim konfliktima u bivsoj Jugoslaviji uvek je postojala ona najjaca strana, od koje se najvise i ocekuje. A ta najjaca strana je Beograd, Srbija. Tragedija je u tome sto se najjaca strana tradicionalno priklanja

• ne diplomatskom resenju konflikta, vec diktatu, potkrepljenom sopstvenom vojnom silom. Pri tome, ona ne tezi samo vojnoj pobedi, nego je propraca etnickim ciscenjem, genocidom. Zato se, ranije ili kasnije, regulisanje konflikta svodi na zadatak da se najjaca strana urazumi.

Razlog internacionalizacije jugoslovenskog konflikta ne lezi u borbi Amerike ili Nemacke ili Francuske za hegemoniju na Balkanu. Razlog je u tome sto Evropa ne moze sebi da dozvoli da trpi gotovo srednjevekovni genocid i nasilje na svojoj teritoriji, u centru Evrope. Kod nas u Rusiji niko, a posebno vladajuca klasa, ne moze to da shvati.

Kada se Rusija na samom pocetku - to je bilo 1992. godine - ukljucila u regulaciju jugoslovenskih konflikata, nase politicko rukovodstvo bilo je jedinstveno u shvatanju glavnog zadatka: urazumiti Beograd, koristeci razne metode, pre sega nase tradicionalne veze sa Srbijom i uticaj na Balkanu. Secam se kako sam se tada, ostavivsi sve druge probleme, za Rusiju daleko aktuelnije - na vrhuncu je bio konflikt u Pridnjestrovlju, motao celu nedelju i po po bivsim jugoslovenskim republikama. Milosevic mi je licno dao rec da ce prekinuti artiljerijske napade po Bosni. Tri meseca smo mi u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija blokirali uvodjenje sankcija protiv Beograda, uveravajuci ostale da ce nasa diplomatija, nasi posebni odnosi sa Srbima, dati zeljeni rezultat. Secam se kako sam licno ubedjivao zapadne kolege, Bejkera, Kinkela, Djuma (koji je, uzgred, bio vrlo dobronamerno nastrojen prema Jugoslaviji): sacekajte sa sankcijama, Milosevic je vas obmanuo, ali nas nece. Odrzace rec koju je nama dao. I st a se desilo? Obmanuo nas je. Cim sam se vratio u Moskvu, posle uobicajene runde igre macke i misa u Beogradu, Jeljcin mi je sam prvi rekao: gotovo, Andreje Vladmirovicu, dosta je bilo dozvoljavanja da nas prave budalama, glasacemo za sankcije. I glasali smo. Smatram da je to bilo pravilno, principijelno. Ubrzo posle toga poceo je da raste pritisak na vlast od strane takozvanih patriotskih krugova, a imunitet vlasti prema njihovom uticaju je slabio. Svih poslednjih godina jugoslovenske drame, do samog mog odlaska iz Minis tarstva inostranih poslova, ja sam se vrteo u krugu, pravio kompromise, nisam vodio koliko-toliko doslednu, meni blisku liniju.

Sada je nasa diplomatija potpuno zasela na dve stolice, s jedne strane stiteci Milosevica, a sa druge, trudeci se pred Zapadom da sacuva privid objektivnosti. Ovim pokroviteljstvom mi, u stvari, Milosevicu cinimo medvedju uslugu. Po mom misljenju, za problem Kosova danas ne postoji cisto politicko resenje; kriza je doterana u corsokak i uvodjenje mirovnih snaga za razdvajanje sukobljenih strana se vise ne moze izbeci. Toliko je daleko otisao konflikt izmedju centralne vlasti i kosovskih Albanaca. Ali samo nekoliko godina ranije sve je bilo moguce resiti politickim putem, ustanovivsi na Kosovu autonomiju koju je imalo u vreme Tita. Jos 1994. godine o tome sam govorio Milosevicu. Vec tada je svakome bilo jasno da je, posle Hrvatske i Bosne, na redu Kosovo.

Leonid Velehov (AIM)