KONACAN ODLAZAK FENIKSA?

(Za AIM Podgorica pise dopisnik iz Pristine)

Ademu Demaciju (Adem Demaci) je poslednjih godina nekoliko puta predskazana politicka sahrana. Ali, njegovi oponenti i konkurenti smatraju i uvereni su da je ostavka na funkciji glavnog predstavnika UCK-a koju je preko medija dao zapravo albanskoj javnosti, politicki akt njegovog konacnog odlaska sa albanske politicke scene. Najuticajniji albanski mediji pokusavaju da stvaraju utisak da tako misle svi Albanci. Nakon nekoliko kritika, usledio je medijski koncert o tome kako su Albanci gotovo odusevljeni predlozenim dokumentom iz Rambujea o resavanju kosovske krize. Ipak, neko se dosetio da neukusne kritike mogu postati kontraproduktivne, zbog cega je u zaglusujucoj buci u prilog potpisivanja dokumenta iz Rambujea, njegovo ime bilo uglavnom izostavljeno kao negativan, odnosno suprotan primer. Ali, znalo se ko je protiv. Nije bilo potrebe da se bas poimenicno ukaze da je on sumnja u dolazak NATO trupa, da je protiv mira, protiv Amerike i Zapada, a za Rusiju, Kinu i Kubu.

Lakoca kojom se tu i tamo izricu negativni sudovi o njemu licno i njegovim politickim stavovima gotovo neprikriveno pokazuju da je ova, kako ju je nazvao Rexhep Qosja, anti-Demaci kampanja, u znacajnoj meri motivisana i zauzimanjem sto boljih startnih pozicija u buducoj trci borbe za vlast. Medjutim, kao sto Demaci, kako izgleda nije "uhvatio i shvatio" mozda sudbinski znacaj "diplomatskog trenutka" tako ni njegovi protivnici nisu razumeli da im Demaci ni po koju cenu nece biti konkurencija za vlast u "diplomatski skrojenom, polovicnom ili delimicnom Kosovu". Zbog svojih licnih moralnih i politickih opredeljenja o albanskom, odnosno kosovskom problemu i surovosti koje zbog toga pretrpeo kroz decenije, Demaci nije mogao da pristane i potpise diplomatski kompromis niti da se prihvati trke za premijera ili predsednika takvog Kosova.

Beskrajne razgovore o politici koje pocinju sa jutarnjim budjenjem, Albanci bi sve cesce trebalo da zapocnu sa, u njihovom jeziku veoma lepo rimovanom izrekom: interes mirëmënjges. Interesu dobro jutro. Lako razumljivo za sve. Ali, u ovim sredinama i javna ili drzavna vlast zamislja se u velikoj meri i kao licna svojina, bogatsvo ili bolje reci sredstvo za sticanje bogatstva. Pogled oko kosovskog susedstva pokazuje kako albanski politicari u tome ne bi bili usamljeni.

Verovatno je da u borbi za vlast ni Demaci ne bi se ponasao kao jagnje. Na zapazanje o krutosti njegovih nacela, Demaci bi odgovorio: ja sam beskompromisan i prema sebi i prema drugima, ali uvek nastojim da budem strogo pravedan. Zbog toga u politickoj borbi Demaci nije stedeo druge kao sto ni od drugih nije ocekivao da bude postedjen. Ipak, njemu je strano ponasanje u duhu: interesu-dobro jutro. U svim oblicima javnog komuniciranja on je uvek direktan, iskren, bez zadrske i bez rezervnih varijanti. To nisu pogodna licna obelezja coveka koji bi zeleo da postane uspesan politicar. U tome treba traziti deo uzroka njegovih povremenih zaleta, iskakanja iz uobicajenih politickih koloseka i nesporazuma sa albanskom javnoscu i ljudima iz politicke branse.

Uprkos krutosti njegovih licnih i moralnih nacela i sklonosti ka vizionarstvu ne bi se moglo reci da je Demaci politicka sanjalica. Ume da pravi razliku izmedju moralnih nacela politike i gradjenja politickih stavova u skladu sa postojecim okolnostima. Jednom prilikom, na pitanje novinara kako se desilo da promeni neke svoje politicke stavove, otprilike je odgovorio: U politici se ne ponasam po izreci - "pravi muskarac govori samo jedanput". Menjaju se okolnosti, pa se moraju promeniti i neki raniji politicki stavovi. Uprkos tome, Demaci nikada nije prelomio osecaj da kod albanskog pitanja moze biti nekog kompromisa. Tako nesto za njega je bilo i ostace samo "trulo kompromiserstvo".

Rodjen je u selu Donje Ljupce kod Podujeva, ali je u godinama detinjstva i decastva ziveo u Pristini. Na drugoj godini studija, 1958. godine, u 22 godini uhapsen je i osudjen na 5 godina robije (izdrzao tri) zbog antidrzavne nacionalisticke politicke delatnosti. Tako je gotovo od pocetka bilo prekinuto normalno sazrevanje buntovnicki raspolozenog mladica sa ozbiljnim knjizevnim ambicijama. Medjutim, izgleda da mu je sudbina presudila da postane totalni politicki covek, a knjizevnost neostvarena prva mladalacka ljubav. Za malobrojne koji su ga znali ili bilo sta culi o njemu, Demaci je bio i ostao poznat kao disident, politicki zatvorenik i najopasniji neprijatelj socijalizma. Kao takav bio je osudjen i na strogo precutkivanje njegovog imena. Zbog toga su i unutar zidina svojih domova poznanici i ostali njegovo ime pominjali samo sapatom. Javno se pominjao samo prilikom objavljivanja sudskih presuda. Drugi put, 1964. godine osudjen je na 15 godina robije -izdrzao 10, a treci put, 1975. godine dobio je takodje 15 godina i izdrzao gotovo sve. Ukupno: 27 godina i 7 meseci robije. Cesto ponavlja da njegovo robijanje jos nije okoncano. Objasnjava kako je aprila 1990. godine dospeo u mnogo veci, kosovski zatvor.

U njegovoj nevidjenoj upornosti skriva se verovatno i zelja da se makar i delimicno nadoknadi toliko mnogo propusteno. Ali, osetio je da prethodno mora neke stvari da rascisti sa samim sobom. Odbacio je levicarsku inspiraciju borbe za slobodu Albanaca i odustao od ujedinjavanja Albanaca u jednu drzavu. Ali, zadrzao je beskompromisni stav prema slobodi i nezavisnosti Kosova. Prihvata kao ustupak privremeno resenje, ali ne kao neodredjeno stanje koje cak moze da zatvori perspektivu kosovske nezavisnosti. Zbog toga nije otisao za Rambuje.

U godinama van zatvorskih zidina Demaci je prosao kroz sve mene politicke taktike, ali, uvek je bio medju onima koji su bili manje strpljivi, odnosno i najaktivistickiji raspolozeni. U prvih nekoliko godina podrzavao je Rugovu i njegov Demokratski savez Kosova (DSK). Smatrao je da treba podrzati DSK kao narodni pokret oko koga ce se okupiti svi albanski potencijali. Partijsku rascepkanost albanskog pokreta u uslovima srpske vladavine ocenjivao je nesrecom koju treba prevazici bilo preko DSK-a, bilo u obliku udruzivanja u relativno cvrsti jedinstveni organizam svih partija i udruzenja.

Medjutim, uprkos brojnih pokusaja, nikada nije uspeo da ostvari svoje zamisli o jedinstvu albanskog pokreta. Shvatio je ogranicenost pojedinacnog delovanja i zbog toga je krajem 1996 preuzeo vodjstvo Parlamentarne partije Kosova (PPK). Isprobao je i solo i timsko politicko delovanje, pa i kombinaciju oba ta oblika, ali bez uspeha. Albanski politicki prostor bio je pokriven i zauzet od strane DSK-a, prve autenticne albanske organizacije kosovskih Albanaca u novijoj istoriji.

Demaci je prvi javno kritikovao jalovost politike pasivnog otpora. Kao zamenu ponudio je politiku aktivnog nenasilnog otpora pod geslom: ni rat ni kapitulacija. Obrazlagao je da ce pasivni otpor neminovno voditi opasnoj radikalizaciji, cak do oruzanih sukoba. Smatrao je da jaki pokret aktivnog nenasilnog otpora moze uspostaviti kontrolu i usmeravati i najradikalnije zahteve. Medjutim, nije bilo snage koja je mogla da pomeri narodnog dzina kakav je bio DSK sa Rugovom na celu, koji se oslanjao na nesigurnosti vecine i strahu od jos gore kosovske situacije. Tokom jeseni i zime 1997. godine Demaci je stao na strani studentskog bunta protiv brutalnosti srpske vladavine i dotadasnje ustajale albanske politike, a zatim je, nakon sto je od pocetka podrzao politicke ciljeve UCK-a, u avgustu prosle godine postao njen glavni politicki pretstavnik. Tokom februara ove godine, zbog poznatih neslaganja oko diplomatskog procesa vezanog za Rambuje, razisao se i sa Glavnim stabom UCK-a i drugog marta podneo ostavku na tu funkciju.

Demacijeva ideja vodilja bila i ostala je kako je i sam rekao u svom poslednjem susretu sa novinarima - sloboda Albanaca i Kosova. U cilju ostvarivanja te ideje on je ulozio gotovo 30 godina svog zivota. Kaze da je to njegov izbor, rado bi dao sve i nikada nece prestati da se angazuje za ono sto, verovatno, smatra odlukom njegove sudbine. Kao politicar trebalo bi da bude nesto slabiji od svojih rivala. Ali, istovremeno, bliski poznavaoci Adema Demacija tvrde da on ima takvih prednosti koje njegovi rivali nemaju. Na kraju krajeva, ma sta bilo sa njim kao politicarem, u javnom zivotu kosovskih, pa i drugih Albanaca, Demaci ce uvek ostati Demaci, sa svim svijim manama i vrlinama.

AIM Pristina Fehim REXHEPI