DOBRI LJUDI U VREMENU ZLA

Sarajevo Mar 4, 1999

Intervju: Svetlana Broz

Banjaluka, 4. mart 1999. (AIM)

U Banjaluci je ovih dana promovisana knjiga Svetlane Broz "Dobri ljudi u vremenu zla", ciji je izdavac banjalucki "Prelom". Svetlana Broz, internista-kardiolog, najmladja kcerka Titovog sina Zarka i dr Zlate Jelinek, ostavila je buducim generacijama potresna svjedocanstva o ljudskoj dobroti. Razgovor koji slijedi je jos jedna prica o ljudskoj dobroti.

AIM: Gospodjo Broz, kako je nastala knjiga?

Knjiga je nastala kao moja reakcija na indiferentnost, prvo Beograda, gde sam rodjena i provela gotovo ceo zivot, na rat koji se dogadjao na samo 100, 150 kilometara od mog grada. Od prvog dana rata svi mediji u Beogradu i Srbiji izvestavali su samo o strahotama rata, koje zaista jesu bile velike, koje su se morale zabeleziti da se nikada ne bi ponovile, ali se niko nije bavio nicim drugim osim tim zlom. Moja profesionalna vokacija lekara humaniste i moja ljudska vokacija da ne pristanem na takvo zlo, pokrenule su me da krenem na ratom zahvacene terene i pokusam da pomognem makar jednom ratom unesrecenom pacijentu. Svaki svoj slobodan dan, svaki vikend koristila sam za odlazak u RS.

Iz tih susreta u kardioloskoj oridinaciji shvatila sam da ljudi svih konfesija sa kojima sam dolazila u kontakt imaju potrebu da govore i o onome sto im se dogadjalo u toku samog rata, a ne samo o svojoj osnovnoj bolesti. Iz tih njihovih kratkih, isprekidanih racenica, ponekad nepovezanih do kraja, ja sam osetila da oni imaju jedan rafiniran osecaj za nijanse, za boje. Bilo je tu, naravno, mnogo strasnog, ali su umeli da prepuznaju svaki ljudski gest dobre volje. Iz nekoliko razgovora sa njima, u kojima su oni imali iskustvo dobrote dozivljene od strane nekoga ko nije pripadao njihovoj konfesiji ili narodu, ja sam dosla na ideju da sistematicno prikupim dozivljaje i da to objavim kao knjigu.

AIM: Profesija Vam je, ocigledno, pomogla da otkrijete nevidljivu stranu duse i udjete u vode literature...

Ja se cetvrt veka bavim medicinom. Nikada nisam odvajala dusu i telo. Cesto znam da kazem da telo treba negovati i cuvati da bi sluzilo dusi. Iz tog mog odnosa prema dusi i prema tom ljudskom je rezultirala i ova knjiga. Pomogla mi je profesija sasvim sigurno, jer sam vec imala veliko profesionalno iskustvo.

Ja sam se bavila zurnalistikom od rane mladosti, tako da mi pisana rec nikad nije bila strana i daleka. Zapostavila sam je ovih cetvrt veka, o kojima govorim, zbog struke, ali sam joj se, na svoju radost, vratila.

AIM: Zasto ste napustili zurnalistiku?

Morala sam da se odredim izmedju dve potpuno razlicite profesije. Novinarstvo zahteva celog coveka. Zurnalistikom sam se bavila u vreme skolovanja i to iz ljubavi. To su bili razgovori sa umetnicima, jer me interesovao taj svet i volela sam ga. Ali sam, verovatno zbog mladosti, krajnje ozbiljno pristupila tom poslu, pa sam, da bih napravila intervju sa jednim knjizevnikom morala prje toga da procitam sve sto je on napisao; za intervju sa slikarom, da vidim sve njegove slike; s kompozitorom, da cujem sve sto je komponovao. Dakle, to je zahtevalo mnogo vremena.

AIM: Vjerujem da vam je ostalo ponesto u divnom sjecanju. Ispricajte bar nesto.

Imala sam divnih razgovora sa, recimo, Duskom Radovicem, koji je bio jedan cudesan pesnik i cudesan covek, sa Mesom Selimovic, koji je bio veliki pisac i briljantan sagovornik.

AIM: Cuo sam da ste razgovarali i sa Dobricom Cosicem kada je pao u nemilost.

Kako ste to culi kada intervju nije nikada objavljen? Sa Dobricom sam radila intervju 1972. godine kada su objavljene prve dve knjige "Vremena smrti". Dakle, opet i samo o knjizevnosti. Nismo govorili o politici, jer mene politika nikad nije interesovala. Taj intervju je ostao neobjavljen jer je to bilo u periodu kada se on nije oglasavao u javnosti i bio je medju nama dogovor da ce to biti za moju dusu.

AIM: Da li ste ga bar sacuvali?

Jesam, naravno.

AIM: Sta mislite o ulozi medija u ratu?

Posle rata je, mozda, lakse govoriti o medijima u samom ratu nego za vreme rata. Bila sam u prilici da upoznam puno ljudi koji su se bavili tim poslom. I, onako usput, dok sam trazila sagovornike za svoju knjigu, posmatrala sam kako oni rade. Mislim da je to veoma tezak i odgovoran posao, naravno ako se radi posteno i savjesno. U svim vremenima, a pogotovo u ratnim, koja su sama po sebi vec preozbiljna i preteska. Ne mogu reci da mnogi od onih koji su se u toku rata bavili javnom recju, nisu na odredjeni nacin i zloupotrebili taj svoj rad, ali svi oni ljudi koji su ostali casni u tom poslu, zasluzuju svako postovanje. Bilo je, na zalost, mnogo i onih koji su bili na strani zla.

AIM: Da se vratimo knjizi. Kako biste je predstavili?

Knjiga se sastoji od 90 autenticnih prica pripadnika sve tri konfesije: pravoslavaca, katolika i Bosnjaka, koji su doziveli dobrotu od nekog pripadnika druge nacije ili vere. Metodoloski, moj pristup je bio takav da pricaju ljudi o tudjoj dobroti, a ne svojoj. Jer, ako govorimo o sopstvenoj dobroti uvek se stavlja pod znak pitanja koliko je to istinito, a koliko bismo samo zeleli da smo bili tako dobri. Jednostavno, niko ne bi imao ni razloga ni motiva da govori o tudjoj dobroti ako ona zaista nije dozivljena. U knjizi je po 30 prica pripadnika svih konfesija i ja nisam zelela da upadnem u gresku koju cini celi svet, koju na zalost cine mnogi na ovim prostorima, a to je da podelim tu knjigu po blokovima pripadnika nacija. Ta knjiga treba da prezentira javnosti da smo prvo ljudi, a da posle toga pripadamo nekoj naciji. Zbog toga sam smesala te price onako kako se i zivot na ovim prostorima vekovima mesao.

AIM: Na promiciji ste izjavili da je ljudska dobrota iznad i izvan zla. Sta Vas uvjerava u to?

Pokazalo se to u ovom ratu. U situaciji u kojoj je covek spreman da zrtvuje sopstveni zivot da bi ostao dosledan svojim moralnim i etickim normama, u kojoj odbija da pristane na zlo koje pripadnici njegovog naroda cine nekom inovercu, ja zaista ne mogu da kazem da dobrota nije iznad i izvan zla. Ti ljudi su ne samo dobri ljudi, oni su heroji. Njima nikada ni jedna vlast nece podici spomenik. Po njima se nikada ni jedna ulica nece zvati. Oni ce ostati u secanju samo onih ljudi kojima su pomogli da prezive i mozda u secanju dece tih ljudi. A ja sam zelela ovom knjigom da afirmisem tu dobrotu, koja je potpuno marginalizovana u vremenima zla, da je reafirmisem i buducim generacijama ostavim saznanje o tome. U strasnim vremenima, u kojima ljudski zivot ima cenu ispaljenog metka, ta dobrota dobija svoju pravu dimenziju, kristalise se i pojavljuje kao biser sa dna mora i ja sam to i u predgovoru knjige napisala: neko je morao da zaroni po te bisere da napravi tu ogrlicu. Dobrota je nastala na nacin kako nastaju biseri. Zato sam tu metaforu i upotrebila.

AIM: Ne cini li Vam se da u literaturi ima vise primjera zla?

Da. Dogodilo mi se da mi jedna koleginica, psihijatar, kaze 'knjige o dobroti su dosadne'. Moraju biti dosadne kada se uglavnom pisu knjige o zlu. To je bio jedan dodatni izazov za mene, moram priznati. Jos nisam imala priliku da se sa njom cujem i da joj pokazem knjigu, ali sasvim sam sigurna da ce promeniti misljenje kad je bude procitala.

AIM: Putovali ste mnogo po Bosni u vrijeme rata. Bilo je neprijatnosti, vjerovatno?

Dogadjale su mi se minorne neprijatnosti, na koje ja nisam obracala paznju i to u situacijama u kojima to nisam ocekivala i od ljudi od kojih to nisam ocekivala. Bila sam u prilici da jednom kolegi, koji je bio predsednik jedne opstine, objasnjavam ideju svog projekta i zasto sam na terenu njegove opstine. On je, za mene potpuno neocekivano, reagovao udarivsi pesnicom o sto, vicuci: "Zasto ne pisete o zlu? Zasto pisete o dobrom"? Na moju reakciju da mora neko da pise i o dobroti, a da se svi drugi bave zlom, on je nastavio jos zesce: "Dobar Hrvat je mrtav Hrvat, dobar musliman je mrtav musliman". Rekla sam mu: "Kolega, to znaci prvo da vi nikome niste pomogli u toku ovog rata i ja se nadam da to nece jos dugo trajati i dalje sa vama nemam o cemu da razgovaram". Napustila sam njegovu kancelariju a on je od poslao telegram svim policijskim stanicama u RS da me sprece da radim i uhapse. Pose toga mi je jedan nacelnik policije, koji je dobio taj telegram, rekao: "Doktorka, idite i radite, svakakvih budala ima medju nama".

Na samom terenu nikada nisam dozivela ni jednu neprijatnost od bilo kog coveka. Niko me nije odbio, nikada niko nije rekao - ja ne zelim da govorim.

AIM:Da nli je bilo prijatelja koje ste izgubili zbog ovog rata?

Nazalost, mnogi su me rezocarali. Ja sam to u uvodu knjige napisala na indirektan nacin. Previse ljudi je u Beogradu napravilo neke svoje kosnice, u koje je umesto meda unosilo samo mrznju prema drugima. Mnoge pokidane relacije sa ljudima koji nisu imali razumevanja za druge upravo su me isterale iz udobnosti beogradske fotelje i dovela na podrucje gde se stradalo. Da se ovaj rat nije dogodio, verovatno bih umrla u iluzijama.

AIM: Ima li Vasih prijatelja razocaranih knjigom?

Medju pravim prijateljima nema, ali ce svakako biti medju onima koji su ostali u svojim jednonacionalnim rovovima. Ja ih spremno cekam i to ce biti jos jedna potvrda mojih uverenja.

AIM: Da li Vam se ponekad cini da su i ljudi u Bosni jos uvijek u svojim nacionalnim rovovima?

Ne da mi se ponekad cini, nego je to opsti utisak iz cele BiH, koji mene veoma boli. Ali, ljudi su dovedeni u situaciju da tako zive i to nije njihova slobodna volja. Kretala sam se po celoj BiH i osetila puls tog zivljenja. On zaista jeste rovovski, ali na moju veliku radost ima mnogo zdravih i normalnih ljudi koji ne pristaju na tu vrstu deoba. Ovo je samo trenutak u istoriji. Bosna ce ponovo biti riznica razlicitosti. Mnogo ljudi mi je dalo uverenje za takvu tvrdnju, priznajuci da ovo sto se dogodilo nije njihov izbor.

AIM: Da li su Vam postavljali neprijatna pitanja zbog toga sto ste unuka Josipa Broza?

Nikad mi se to nije dogodilo. Naprotiv, veoma cesto mi se dogadjalo da sagovornici pristanu da govore bas zbog prezimena koje nosim. To ih je vracalo u neka lepa vremena i oni su to najkrace formulisali govoreci da su ziveli u vreme dostojno coveka. To je bilo potpuno isto medju svim konfesijama. Cini mi se da su zbog toga otvarali dusu lakse nego sto bi to ucinili nekom drugom.

AIM: Vjerujem da ce biti citalaca koji ce traziti politicku nit u Vasoj knjizi. Sta cete im odgovoriti?

Ja sam lekar humanista i po mojoj vokaciji imam potrebu da ljude osetim samo kao ljude. Nikad se nisam bavila politikom. Knjiga nema nikakvu politicku poruku. Ona je iznad i izvan svake politike. Ko bude u njoj trazio politicke poruke, bice razocaran. Znam da ce ih biti mnogo.

AIM: U vremenu zla bilo je mnogo napada na Vaseg dedu Josipa Broza. Neki su ga proglasavali krivim za rat. Postavljaju li Vama slicna pitanja i sta mislite o tim napadima?

Svaka javna, a posebno politicka, licnost je izlozena napadima i kritikama. Ne vidim zasto to ne bi bio i moj deda. Jedino je pitanje koliko se to koristi u dnevnopoliticke svrhe. Istorija ce to pokazati i ja se za njegovo mesto u istoriji ne bojim. Oni koji ga napadaju, na nacin na koji to cine, morali bi da se zapitaju gdje je njihovo mesto u istoriji.

AIM: U Sarajevu ste bili nekoliko puta. Kako ste dozivjeli taj grad i kako su Vas ljudi prihvatali?

Bila sam skoro dva meseca u Sarajevu. Sarajevo je grad koji sam oduvek volela. Tu su i moji porodicni koreni. Porodica moje majke je iz Hadzica. Jos uvijek cuvam uspomene iz ranog detinjstva. Tragedija Sarajeva je ogromna i ja sam zbog toga veoma patila. Jedan dio moje familije je prezivio tu tragediju. Prvi moj ulazak u grad je bio strasan. Kad sam kolima ulazila u grad ja sam pocela da placem. Svako ostecenje na zgradama me je bolelo. Razmisljala sam o tome kako su to preziveli ljudi koji su tu ziveli.

Sarajlije su imale pravo na svoju zatvorenost. Razumela sam ih kad su govorili: "Sta vrijedi da o tome govorimo, kada to ne moze razumjeti onaj ko to nije dozieo". Poredim sudbinu Sarajeva sa sudbinom Lenjingrada u vreme II svetskog rata. Velicanstveno je bilo to izdrzati i preziveti. Zahvalna sam svakom sagovorniku Sarajliji, koji je imao snage da se vrati u ta vremena i da o njima govori.

AIM: Na kraju, otkrijte nam Vas novi projekt.

Ni o ovoj knjizi nisam govorila dok nije izasla iz stampe. Nikad za javnost ne govorim unapred. Postoji projekt u fazi realizacije. Ne znam koliko cu imati snage da ga zavrsim i to je jedini razlog zbog kog vam necu otkriti o kakvom projektu se radi. Jedino cu vam reci da se odnosi na Bosnu. Pilot-studija je uradjena, jedan dio projekta takodje i sad cu moci da mu se vratim.

Branko Peric (AIM)