POLICIJA I VOJSKA NA KOSOVU

(Za AIM Podgoricu pise dopisnik iz Pristine)

Kosovsko tik-tak nije obicno odbrojavanje. Na ovom prostoru ono je trka izmedju rata i mira. Mnogo sta nije jasno, jer jaki argumenati mogu se izneti u prilog jednog ili drugog pravca razvoja situacije. Mada ne treba iskljuciti mogucnost sredine, necega sto bi bila mesavina crnog i belog, iako je za sada malo onih koji veruje u takvu mogucnost. Kosovska iskustva i dosadasnji tokovi ne daju uverljive argumenate za sredinu, kao moguci oblik izbegavanja najgoreg.

Od izbijanja rata pre godinu dana, nikada nisu stvorene ozbiljne pretpostavke za moguci zaokret. Nakon visemesecne jalove letece diplomatije zracak nade u zaokret donelo je primirje koje su sredinom oktobra prosle godine u Beogradu dogovorili Milosevic i Holbruk. U odnosu na raniju situaciju ona je donela ogromna poboljsanja. Pre svega, smanjila je broj zrtava i zaustavila sasvim izvesnu humanitarnu katastrofu. Medjutim, od prvih dana se naslucivalo da ce biti kratkog daha. Nije se znalo i jos se ne zna sta su i da li su Milosevic i Holbruk uopste nesto potpisali i da li su uopste dogovorili bilo kakva pravila za sprovodjenje primirja na terenu. Najzad, svakako treba imati u vidu cinjenicu da jedna od strana u sukobu, albanski oruzani pokret ne samo sto nije bio ukljucen u taj proces i nije bio informisan o tome, nego je namerno zadrzavan po strani.

Tok dogadjaja je potvrdio pretpostavke da je u stvari primirje bilo zamisljeno kao privremeno prisilno zamrzavanje stanja kako bi se stvorio prostor za diplomatiju. Medjutim, uprkos mnogih najava brzih i efikasnih akcija, cak sa nekim fiksiranim rokovima, stanje na terenu je ostalo zakovano. U takvoj situaciji bilo je samo pitanje vremena kada ce primirje konacno pretrpeti neuspeh i opet postati aktuelniji i izvesniji nastavak oruzanih neprijateljstava. Kao sto je poznato, nakon vise takozvanih incidenata, brojnih ljudskih zrtava, neprikrivenih koncentracija i priprema srpskih trupa za rat, naravno, za to se pripremala i druga strana, poslednjih dana decembra prosle godine doslo je do visednevnih teskih oruzanih sukoba u podujevskoj regiji. Pod firmom tzv. zimskih vojnih vezbi usledilo je ubrzano dovodjenje sve vecih vojnih i policijskih pojacanja i potpuno pokrivanje Kosova jakom mrezom vojnih koncentracija. Ovaj put pojacanja su bila poslata i u delovima Kosova koja prosle godine nisu bila zahvacena ratom.

Tako je stvorena situacija u kojoj je umnozavanje sukoba bilo je neizbezno. Nakon podujevskih, hronicni su postali i sukobi u regionu izmedju Mitrovice i Vucitrna i u sirim prostorima dela magistralne saobracajnice Pristina - Prizren izmedju Stimja i Suve Reke. Do povremenih visednevnih ili kracih sukoba dolazilo je i u zapadnom Kosovu na prostorima izmedju Decana i Djakovice i izmedju Djakovice i Prizrena. To je siri ili uzi pojas granice sa Albanijom. Medjutim, poslednjih nedelja sukobi ili napetosti zabalezeni su i uz granicu sa Makedonijom. U toku su obimni sukobi u kacanickoj regiji, gotovo uz samu granicu, a znacajne koncentracije i zauzimanja ratnih pozicija beleze se i u gnjilanskoj regiji, gde su nedavno odrzane vojne vezbe i izvrsena mobilizacija dela srpskog stanovnistva. Inace, elemente mobilizacije civilnog stanovnistva albanski izvori primecuju i u mnogim drugim delovima Kosova. Pre nekoliko dana javnost je prvi put saznala da UCK (Ushtria Clirimtare e Kosovës-Oslobodilacka vojska Kosova) ima svoju operativnu komandu i za region Karadaka koja treba da pokriva gnjilansku regiju.

Treba zabeleziti da su se koncentracije, vezbe, napetosti i sukobi uz granicu sa Makedonijom poklopili sa pretnjama Zapada i NATO-a kao i njihovim naporima za dovodjenje novih snaga u Makedoniji i u ovom delu Balkana. Izgledalo je kao da su srpske, odnosno jugoslovenske koncentracije i vezbe pre svega demonstracija za odvracanje Zapada. U tom vreme vrlo govorljivi u tom smislu, pored politicara, postali su i visoki jugoslovenski vojni duznosnici. Ova pretpostavka se ne moze odbaciti, ali iz kosovske perspektive izgleda kao da su odnosi sa Zapadom zapravo vesto iskorisceni za dovodjenje novih snaga u cilju jacanja pozicija na Kosovu. Sagledavajuci situaciju u sirem kontekstu moze se zakljuciti da su nove snage u toj regiji dovedene u cilju ostvarivanja i jedne i druge funkcije.

Nakon neuspeha diplomatije da iskoristi relativno primirje koje je trajalo nesto vise od dva meseca stekao se utisak da je primirje zapravo dogovoreno u cilju davanja predaha velikim silama da razmisljaju o mogucnostima i modalitetima resavanja kosovske krize. Potvrdilo se da, ako nisu potpuno jedinstvene, one nisu sposobne da deluju preventivno i da njihovo angazovanje u krizama nesto sto je iznudjeno. Pri ovakvom nacinu angazovanja improvizacije su neizbezne. U konkretnom slucaju to vidimo kao preteranu upotrebu teskih reci sa sumnjivim pokricem, na vrat na nos organizovane pregovore, nerealnost zahteva i rokova zbog cega dolazi do iznudjivanja obecanja i potpisa na nekim dokumentima kojima mogu faliti neke osnove za njihovo sprovodjenje. To ne znaci da se to ne cini u najboljoj nameri, nego o tome da lek ne postane gori od bolesti. Naravno, kod ovakvih i drugih kritika koje se upucuju velikim ili pojedinim silama ne treba nikada izgubiti iz vida da one nisu neposredno krive za sukobe u kojima ne ucestvuju i ne podsticu na bilo koji nacin. Ali, zbog velike isprepletenosti interesa u savremenom svetu one se ne mogu odreci odgovornosti za njihovo resavanje.

Kosovska kriza je vrlo slozena i teska. Istorijski ona doseze do veoma udaljene proslosti, a trenutni interesi i ambicije suprotstavljenih strana su potpuno iskljucivi. U ovakvim situacijama diplomatama nije lako. Uglavnom zbog toga oni ne vole istoriju. Medjutim, koncentracija na sadasnjost ili kako oni kazu na prestanak ubijanja, ma koliko bila humana, ne doseze do korena problema koji stalno proizvode nemire i sukobe. Zapravo ovo izaziva najvise strahovanja kada je rec o poslednjim diplomatskim procesima oko Kosova. Po prirodi stvari, predlozeni dokument iz Rambujea je kompromis, a kompromisi nikada ne zadovoljavaju obe strane. Po javnoj retorici koja ne mora realno da odrazi izbalansiranost kompromisa izgleda kao da je srpska strana nezadovoljnija od albanske. Medjutim, spremnost albanske strane da

1. marta potpise predlozeni dogovor nije odraz njenog manjeg nezadovoljstva.

Ako se ne desi nesto nepredvidjeno, albanska delegacija potpisace predlozeni dogovor iz Rambujea. To je shvatljivo obzirom na pretrpljene ratne patnje i utiska da vecina Albanaca, uprkos verbalnog diskursa, ne zeli da ucestvuje ili nije spremna da ulaze sve ono sto zahtevaju ratni napori. Veliku, mozda presudnu ulogu u stvaranju raspolozenja u prilog konacnog prihvatanja dogovora 15. marta imaju Amerikanci. U njihovom nastupu ima i uveravanja i pritisaka koji se iznose i u obliku veoma ozbiljnih pretnji. Pritisnuti sa svih strana, predstavnici Albanaca gotovo ne nalaze prostor za manevrisanje u bilo kom pravcu, osim da potpisu ono sto im je predlozeno.

Siroko raspolozenje za prihvatanje dogovora je uglavnom utisak koji stvaraju vecina albanskih medija. Ispod povrsine ima i drugacijih misljenja koja se, kako izgleda, selekcionisu kako ne bi doprle do javnosti. U vecini, ova misljenja su u korist potpisivanja, ali iznose brojne dileme i teskoce u sprovodjenju dogovora kao i potrebu angazovanja svih u njihovom razresavanju kako ne bi na kraju ispalo da Albanci moraju opet iz pocetka. Naravno, ima i takvih koji predlozeni dogovor smatraju sasvim nedovoljnim za ostvarivanje krajnjih albanskih ciljeva i odbacuju ga. Koliko je poznato, od vidjenijih licnosti javno tako nastupa samo Adem Demaci. Ocenjujuci Rambuje pozitivno poslednjih dana Glavni stab UCK-a izrazava volju da se taj proces nastavi. Indirektno to znaci i spremnost za potpisivanje dogovora u ime UCK-a. Medjutim, jos se ne moze reci da takav stav izrazava sva raspolozenja unutar heterogene strukture UCK-a. U vezi s tim veoma zanimljivo je primetiti da se jos nije cuo glas ili stav Glavnog komandata UCK-a - Sylejmana Selimija.

AIM Pristina Fehim REXHEPI