DREKOM PROTIV NATO-a

**U Srbiji ponovo mitinzi

Zvanicna propaganda, koja ovih dana terorise nezasticene gradjane i zagadjuje mentalni prostor Srbije zestinom kakva nije valjda vidjena ni 1991, ne pokazuje ni najmanje znake, mogucnosti i nagovestaje popustanja; visoki drzavni i partijski zvanicnici u svojim izjavama eksplicitno odbacuju "spasonosnu" ideju dolaska trupa pod okriljem UN ili OEBS, koja je, za sada, jedino bliska Vuku Draskovicu, slabasnom partneru SPS-a u federalnoj vladi.

AIM, PODGORICA, 2. 3 1999. (Od dopisnika AIM iz Beograda)

Uz zvuke kafanske borbene pesme "Sprem'te se, sprem'te, cetnici" ("silna ce borba da bude"...), koju dobro pamte svi pasionirani gledaoci zivopisnih filmova Veljka Bulajica diljem bivse SFRJ, prosle subote je poceo "spektakularni" miting Srpske radikalne stranke u sportskoj dvorani "Pinki" u Zemunu (u kojem radikali drze opstinsku vlast), a sve pod geslom "Ne damo Kosovo i Metohiju ni po koju cenu". Pred oko tri hiljade patriota - koji su u Zemun dovezeni autobusima iz desetina palanki sirom Srbije - na skupu je govorio predsednik SRS i potpredsednik Vlade Srbije Vojislav Seselj, a takode i dvostruki potpredsednik (stranke i republicke vlade) Tomislav Nikolic, kao i visoki stranacki i drzavni funkcioneri Aleksandar Vucic, Maja Gojkovic i Dragan Todorovic.

Istog dana, u sportskom centru "Zdravlje" u Leskovcu ("glavnom gradu" tzv. juzne pruge, siromasnog regiona koji je tradicionalno uporiste vladajuce stranke) odrzan je nista manje patriotski "Miting za odbranu Srbije" u organizaciji Opstinskog odbora Socijalisticke partije Srbije. Muzicki lajtmotiv ovog skupa bila je pesma "Srpska se truba s Kosova cuje". Pred oko cetiri hiljade gradjana govorio je portparol vladajuce SPS Ivica Dacic; organizovanim rodoljubima se (u ime "mladih socijalista") obratila i Natasa Gacesa, a toplu patriotsku rec pred masom su izustili i popularni lokalni glumci Bata Dosa i Tika Apic, i pevac niske grupe "Galija" Nesa Milosavljevic, omladinci i poljoprivredni proizvodjaci leskovackog kraja, te predstavnica Roma Leskovca Jasmina Demic, koja je bahatoj prekookeanskoj sili porucila na svom materinjem jeziku: "Amerika nane sukar! (Amerika nije dobra)"; da cela stvar bude sasvim u duhu mesta i vremena, za veselo raspolozenje pobrinuo se trubacki orkestar Bozidara Nikolica iz Grdelice. Zli jezici tvrde da je NATO tako doveden u veliku nepriliku: ako i dodje nepozvan, oduvace ga grdelicke trube.

Ova dva skupa, uprilicena na dva kraja Srbije, odgovor su "leve" i "desne" polutke vladajuce koalicije u Srbiji na pritiske kojima je zvanicni Beograd izlozen proteklih nedelja, pre svega na insistiranje veceg dela medjunarodne zajednice da rezim prihvati da na Kosovo dodju medjunarodne vojne trupe (koje bi, kako god se formalno zvale, u praksi bile pod vodjstvom NATO). Pregovori o kosovskom pitanju u francuskom zamku Rambuje zavrseni su bez pravog rezultata zbog srpskog odbijanja ovog zahteva, kao i zbog odbijanja delegacije kosovskih Albanaca da potpise politicki plan resenja koji daruje Kosovu veoma visoku autonomiju, ali ga ipak ostavlja u granicama Srbije i SRJ, bez izgleda za legalno otcepljenje nakon isteka trogodisnjeg "prelaznog perioda". Sada postoje neke - jos uvek diskutabilne - indicije da ce Albanci tokom nastavka pregovora ipak potpisati mirovni plan; ako se to dogodi, Srbija ce biti sama na svetu: njena vlast ce se suociti s resenoscu Amerike i zapadne Evrope - i tek slabim, gotovo ritualnim protivljenjem Rusije - da sprovede u delo odluku o medjunarodnom vojnom prisustvu kao vaznoj karici u pacifikaciji Kosova.

Vecina posmatraca u zemlji i izvan nje smatra da ce Milosevic ponovo postupiti onako kako to uvek cini: zaostrice odnose s medjunarodnom zajednicom do dramaticnih razmera gledajuci da izvuce sto vise za sebe, a onda ce, "u minut do dvanaest" ipak popustiti. Istina je da je to bio tipican Milosevicev sablon tokom ratova u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, ali Kosovo je nesto drugo: poslednje sto rezim u Beogradu zeli jesu trupe NATO u Srbiji. Ne, doduse, zbog "narusavanja suverenosti i podrivanja teritorijalnog integriteta zemlje" nego zbog toga sto Milosevic zna da bi za njega i njegovu vlast moglo da bude pogubno prisustvo i delovanje makar i samo u jednom delu njegove drzave bilo kakve naoruzane sile koja nije pod njegovom kontrolom, a najmanje jedne tako opasne i mocne formacije kakva je NATO. Zato je brzopleto donesen zakljucak o tome da ce Milosevic obavezno "popustiti na kraju": analogije sa Bosnom ovde su sasvim deplasirane.

Zvanicna propaganda, koja ovih dana terorise nezasticene gradjane i zagadjuje mentalni prostor Srbije zestinom kakva nije valjda vidjena ni 1991, ne pokazuje ni najmanje znake, mogucnosti i nagovestaje popustanja; visoki drzavni i partijski zvanicnici u svojim izjavama eksplicitno odbacuju "spasonosnu" ideju dolaska trupa pod okriljem UN ili OEBS (koja je, inace, bliska Vuku Draskovicu, slabasnom partneru SPS-a u federalnoj vladi). Stvari su, dakle, previse zategnute da bi mogle preko noci da se okrenu za 180 stepeni, te se tako cini da su rezim i njegovi ekstremno desnicarski saveznici reseni da igraju do kraja, pa ako treba i da zarate sa NATO. Sto rece general Dragoljub Ojdanic, prvi covek Vojske Jugoslavije: "Na silu cemo uzvratiti silom, pa sta bude".

A sta moze da bude? Cak je i ovdasnjim politikantskim bukacima jasno da Srbija ne moze da pobedi NATO - a i remi je iskljucen, pravila igre ga ne predvidaju - tako da se ovaj prkosni verbalni radikalizam, ako se pretvori u isto takvo delanje, ne moze tumaciti drugacije nego kao cinicni avanturizam ljudi koji se spremaju da uvedu vlastitu zemlju u jedan nemoguc rat s unapred poznatim ishodom, u kojem bi mnogi njihovi sunarodnjaci mogli uzalud da izgube glavu, a sve samo zato da demagoski pokazu svoju "cvrstinu i odlucnost". Pa ako na taj nacin i izgube Kosovo, da ne bude kriva njihova "izdajnicka popustljivost" nego "ogromna nadmoc strane sile".

Otuda i sva gromopucateljna retorika zemunskih i leskovackih govornika koji su i ovaj put igrali na kartu ksenofobije i ostrakizma prema neistomisljenicima u zemlji. Vojislav Seselj je pretio i susedima, posebno porucivsi Vladi Makedonije "da se ne igra vatrom, jer nisu oni stvorili drzavu zato sto su bili sposobni, vec zato sto im je tu drzavu Srbija darovala", naglasivsi da "ako i jedna strana puska zapuca s teritorije Makedonije, od makedonske drzave nista ostati nece"; rascinjeni cetnicki vojvoda je, us put, porucio i "petoj koloni" da se pripazi: "Sredili smo stanje na univerzitetima, poprilicno smo sredili stanje u medijima, sredicemo i u pravosudju. Malo po malo dovescemo Srbiju u red"...

Ministar informisanja Aleksandar Vucic briljirao je, izmedu ostalog, sledecom izjavom: "Oni misle da se neko uplasio i da nekome smeta to sto ne moze da ode u Ameriku ili Englesku. Koga te zemlje jos interesuju? Sta neko moze tamo da nauci?". I njegov kolega iz Vlade Tomislav Nikolic imao je sta da primeti na racun ovih zemalja: "harangu protiv Srbije i srpskog naroda vode SAD i Velika Britanija u kojima vladaju homoseksualci, pedofili i lezbejke". Mlada perjanica SPS Natasa Gacesa, pak, videla je i avangardnu ulogu Srba u suprotstavljanju globalnoj NATO-posasti: "Ko se plasi NATO-a, taj ce od njega i da strada. Nema straha, oni moraju propasti. Oni ne mogu uspeti u svojim namerama. Ako smo mi Srbi neko ko to mora prvi da im kaze, to cemo i uciniti".

Tako Srbija ulazi u mozda najdramaticnije dane svoje novije istorije zapanjujuce pasivno i mirno, uz besomucne kletve, infantilne bajalice, neartikulisane psovke iz usta onih koji je vode, uz malogradjansku "patriotsku" histeriju jednog dela gradjanstva i totalnu, "anesteticku" i fatalisticku obamrlost onih drugih.

Jedan penzioner odusevljeno rezimira reporteru "Danasa" skup Seseljevaca u Zemunu: "Bilo je velicanstveno. Nama nista ni NATO ni Amerika ne mogu, vis' kakva je sila ovde". A posle toga, srecni starac se polako vuce kuci, nadajuci se da ce negde usput, nekim cudom, naici na ulje ili secer. Ako ih i ne bude - nije vazno. "Srbi mogu bez hleba, ali ne mogu bez drzave", govorio je cesto Radovan Karadzic, najnevidljiviji Srbin XX veka. Malo ko ovde hoce i sme da vidi da bas ovakva politika nezaustavljivo vodi Srbe gubitku i jednog i drugog.

Teofil Pancic (AIM)