S ONE STRANE KUCNOG PRAGA I ZIVOTA

AIM JUNIOR Pristina

(Za AIM Podgoricu pise novinar iz Pristine)

U jednoj od uskih ulicica grada Pristine, u privatnoj dvosobnoj kuci, smesteno je "Drustvo paraplegicara i za decu obolelu od decije paralize". Osnovano je 1993. godine i do 1990 funkcionisalo je kao deo sistema bivse Jugolsavije, ali nakon njene razgradnje 900 tadasnjih clanova je ostalo na milosti sudbine.

1. godine, na njihovu inicijativu Udruzenje se ponovo formira i danas ono broji 5 630 clanova, koji preko svog Udruzenja ostvaruju svoja prava, snabdevaju se neophodnim sredstvima i odvijaju razlicite aktivnosti. "To je i cilj formiranja Udruzenja", kaze Halit Ferizi predsednik ove ogranizacije. Dok sedi u kolicima za koja ga je vezala saobracajna nesreca 1984. godine, on govori sa puno samopouzdanja i entuzijazma. Udruzenje paraplegicara i dece obolele od decje paralize ima za cilj da svojim clanovima ponudi materijalu pomoc i duhovnu podrsku kako bi im se vratilo izgubljeno poverenje u zivot. Ova pomoc se pruza svim hendikepiranim osobama bez obzira na nacionalnu i versku pripadnost. "Posle razgradenje jugoslovenske federacije 1990 suocili smo se sa velikim problemima koji su cesto stavljali pod znakom pitanja samu egzistenciju hendikepiranih osoba. Posle
   1. godine stanje ovih osoba se rapidno pogorsava, jer oko 60 odsto njih prestalo je da prima socijalnu pomoc. To pravo buiva uskraceno i hendikepiranoj deci koja su uzivala pravo na socijalnu i zdravstvenu zastitu", kaze Ferizi. Politika je ucinila svoje. Porodice su ostale bez budzeta, bez ikakvog dohotka, tako da osobe sa fizickim manama postaju dvostruki teret za porodicu, jer osim redovnih potreba za hranom i odecom, ovim osobama su potrebna i ortopedska, tehnicka i sanitarna sredstva, ali i drugacija podrska, sa aspekta javnog transporta, participacije u zivotu itd. Takvo stanje je trajalo do 1994. godine.

Danas, Udruzenje nema neki poseban budzet i njeno postojanje zavisi od podrske raznih organizacija i individualnih donatora. Ovo udruzenje ima dva partnera. Organizaciju "Handicap International" i "Oxfam", cija im je podrska bila od velike pomoci kako sami kazu u vracanju samopouzdanja i stvaranja veceg prostora delovanja. U programu Udruzenja ukljuceno je i 320 dobrovoljaca koji vrse usluge bez ikakve nadoknade. Sinan Rusinovci, jedan mladi lekar koji dobrovoljno radi u vizitama, kaze: "Mi vrsimo vizite hendikepiranih u njihovim kucama tako da prvi i stupamo u kontakt sa nesposobnim osobama. Putem upitnika i na osnovu egzaminacije, mi odredjujemo dijagnoizu i vrsimo klasifikaciju potreba tih osoba. Medjutim, u nasem radu, kaze on, cesto nailazimo na prepreke i od strane samih clanova njihovih porodica. Imali smo slucajeve da su tokom vizita hendikepiranima, za koje smo imali sigurne podatke da je odredjeno lice mentalno obolelo, njihovi roditelji izlazili i govorili da se njihovo dete ne nalazi u kuci i da mu nije potrebna nikakva pomoc, jer je njihovo stanje dobro", kaze Rusinovci.

"Stvorena situacija poslednjih godina na Kosovu za svaku marginalizovanu grupu veoma je teska", kaze Elizabeth Hugh, koordinator Humanitrane organizacije "OXFAM", koja je zavrsavala svoj mandat posle dvoipogodisnjeg rada na Kosovu. Cilj "Oxfama" je da se ovim osobama pruzi pomoc i posebno onima koji nemaju mogucnosti da dodju do neophodnih izvora za prezivljavanje, da im se pomogne da izadju iz uskog porodicnog kruga kako bi se socijalizovali i aktivirali u zivot".

Driton Ukemata, sef ureda Organizacije "Handicap International" kaze da njegova organizacija pomaze Udruzenje i ljude sa fizickim nedostacima na razne nacine i da se citav rad na terenu u pocetku vrsio od strane dobrovoljnih aktivista i ekipe Udruzenja. Medjutim, pocetkom sukoba na Kosovu, oni su bili primorani da preuzmu sve obaveze i u tom pravcu. On tvrdi da njegova organizacija ispunjava 80 odsto potreba hendikepiranih ljudi sa ortopedskim pomagalima, tehnickim i sanitarnim sredstvima. "Mi smo dovodili i iskusne eksperte koji su uvezbavali lokalne strukture u vrsenju zadataka za rehabilitaciju dece", istice sef ureda "Handicap Intarnational" u Pristini.

U okviru Udruzenja postoji sedam centara za rehabilitaciju dece i odraslih koji pruzaju tri specificne usluge: iz oblasti fizioterapije, pruzanje usluga ergoterapije i sluzba za psihosocijalne aktivnosti. U okviru socijalnih aktivnosti organizuju su razne igre, slusa muzika, postoji mini skola, crta se, organizuju izleti, ali su u poslednje vreme ove usluge reducirane zbog stvorenog stanja na Kosovu.

Stanje hendikepiranih osoba, posebno dece je jos teze, i kao posedica nedostatka savetovalista, nedostatka rehabilitacije i lekarskih usluga. Ferizi kaze da su ti ljudi u depresivnoim stanju gube motive za zivotom, da je napravaljen veliki udarac na njihovu licnost, osecaj sigurnosti i samopouzdanja.

Ferizi jos navodi da je posebno je tesko stanje hendikepiranih u ruralnim sredinama, gde postoje i brojne barijere. "Kao prvo, toaleti i voda se cesto u tim sredinama nalaze van kuca. Drugo, ambijent u kojem zive, put, dvoriste itd, puni su prepreka i te osobe ne mogu uopste ili se vrlo tesko i u ogranicenom prostoru krecu. Kao trece, sistem gradnje kuca je takav da su pragovi na ulaznim vratima ili izmedju soba visoki 20 do 30 cm, sto predstavlja prepreku licima koja koriste orotedska pomagala, kolica na primer. Cetvrto, retki su slucajevi da hendikepiorana osoba bude sposobna da zajedno sa clanovim a svoje porodice rucava", objasnjava Ferizi.

Inkorporiranje hendikepiranih osoba u tokove zivota predstavlja takodje veliki problem i iz razloga sto se ovakvo stanje osoba sa fizickim nedostacima predstavlja i kao konsekvencija pogleda na svet, mentaliteta ali i religije. "Ovakav segment populacije postojao je juce, postoji danas a postojace i sutra i zato nastojimo da izvrsimo nekakvu reformu i pronalazimo najlakse nacine kako bi se direktno podrzao ovaj segment populacije posredstvom njegove participacije u programu Udruzenja", nastavlja Ferizi. Upravo iz ovog reazloga organizovana je i mreza koja se sastoji od 25 aktivnih lokalnih grupa. Struktura ljudi u ovim grupama je raznovrsna. Same hendikepirane osobe, roditelji hendikepirane dece, profesionalci, lekari, medicinske sestre, pedagozi, sociolozi su isto tako clanovi ovih grupa. Ove lokalne grupe imaju za cilj detekciju terena kako bi se doslo do pravog broja svih hendikepiranih osoba na Kosovu. Vrse se posete po kucama, ocenjuje se porodicno stanje, zdravstveno stanje hendikepirane osobe, njegovo motoricko stanje, socijalni zivot u porodici i sredini u kojoj zivi i na osnovu ovih parametara predlaze se i nacin pruzanja podrske tim licima, u cilju poboljsanja njegovog ukupnog stanja.

U Udruzenju govore i o segmentu diskriminacije ovih osoba za sta oni tvrde da pocinje jos u porodici. Sa aspekta diskriminacije pominju se tri kategorije ljudi. U prvoj kategoriji ulaze one osobe za koje porodica pokazuje preteranu brigu, gde se detetu kaze "nemoj jer neznas", "nemoj jer ne mozes", "ja cu to da uradim umesto tebe" i tako se sprecavaju ideje i zelje hendikepirane osobe. U drugu kategoriju ulaze osobe koje bivaju potpuno zapusetene jer ne dobijau nikakvu negu I u trecoj su osobe za koje obicno njihovi ukucani kazu: "Bog je tako zapisao i neka se Bog o njemu i stara".

Ovakva disktiminacija dolazi kao posledica nedostatka informacija i saznanja kako se mogu pruziti specificne potrebe osobama sa fizickim nedostacima, kako bi one bile sto nezavisnije i ravnopravnije u porodici.

Udruzenje osim pruzanja podrske ortopedskim, tehnickim, sanitarnim i drugim sredstvima cini nastojanja da se ovi ljudi informisu o njihovim pravima, da im se vrati samopouzdanje i njihova licnost, uvazavanje u porodici i drustvu, kako bi se po Ferizijevim recima svi zajedno pretvorili u jedan pokret koji bi artiukulisao svoje interese i participirao u stvaranju zakona, koji bi se borio za njihova prava i slobode, za pravo na skolovanje, zaposljavanje, pravo na brak i zivot. "Jedan od nasih glavnih ciljeva, kaze Ferizi je artikulisanje nasih zahetva, tako da smo mi u ovom pravcu i nacinili prve korake objavljivanjem prvog pilot broja naseg casopisa koji smo nazvali "Ruka ruci", kao sinonim ravnopravnosti".

"Danas se osecam dobro. Ovde smo svi jednaki. Moj zivot je ispunjen utoliko vise sto imam mogucnosti da moje iskustvo prenesem na druge, da i oni prevazidju komplekse i osecaj nesigurnosti, a to me podstice da nastavim sav zivotom i svojim radom", kaze 23-disnji Armend, paralizovan od poliomielita (decije paralize) od svoje prve godine.

U njihovoj svakodnevnici hendikepirane osobe veruju u svoju sutrasnjicu. Ne skrivajuci zadovoljstvo, oni kazuju i lepe price iz njihovog zivota, poput one kada su se dve hendikepirane osobe srele u njihovom Udruzenju, sto je zvrseno brakom...

AIM Pristina Lulzim ABAZI