OSLOBADjANJE SESTORICE: KO JE IZGUBIO A KO DOBIO

Tuzilastvo u Tirani naredilo je oslobadjanje sestorice bivsih funkcionera Vlade Demokratske partije, uhapsenih u ponoc 22. avgusta prosle godine, najavljujuci tako kraj jednog procesa koji je snazno uticao na zaostravanje politicke klime u zemlji tokom poslednjih meseci. Bivsi ministar unutrasnjih poslova Halit Shamata, bivsi ministar odbrane Safet Zhulali, bivsi predsednik drzavne kontrole Blerim Cela, bivsi potpredsednik tajne sluzbe Bujar Rama i visoki oficiri policije Sokol Mulosmani i Kreshnik Lushaj, optuzeni su za "zlocine protiv covecanstva" izvrsene tokom nemira u prolece 1997 godine, vreme kada su vrsili visoke drzavne funkcije.

HAPSENJA SU PODIGLA DO NEBA TENZIJE U ZEMLJI

Posto su kratko vreme proveli u pritvoru zatvora u Tirani, sestorica uhapsenih su "transferisani" u kucni pritvor kada je Apelacioni sud na neki nacin ublazio kaznu prvostepenog suda. Poslednja odluka tuzilastva proglasava ih slobodnim, ali svakako ne obarajuci optuzbu za "zlocine protiv covecanstva" koja prema Krivicnoim zakonu predvidja i maksimalne kazne za optuzene.

Hapsenje sest bivsih drzavnih funkcionera pre sest meseci, isprovociralo je snazne talase protesta Demokratske partije u opoziciji, koja je to smatrala kao nastojanje vlasti da unisti opoziciju. Njihovo hapsenje je rasprsilo neku vrstu relativnog mira leta prosle godine, kada je Demokratska partija bivseg predsednika Berise obecavala da ce ucestvovati u procesu usvajanja Ustava, sazvavsi i zajednicki Okrugli sto svih partija za 31. avgust i kada je davala znake da bi mogla ponovo da razmotri njenu odluku o vracanju u Parlament, koji je napustila godinu dana ranije.

Privodjenje i kasnije hapsenje sestorice ekstremno je radikalizovalo odnose i tako nikada normalne, izmedju pozicije i opozicije jos od vremena izbora od 29 juna, kada su demokrate primorane da predaju vlast socijalistima Fatosa Nanoa.

Hapsenje sestorice je ponovo ostro raspalilo debate o dogadjaja od marta 1997. godine, koji se sa jedne strane predstavljaju kao "zakasnela demokratska revolucija", a sa druge strane kao "naoruzana komunisticka pobuna". Opozicija je ostro reagovala i mnogima u Tirani je i dandanas veoma tesko da shvate prave razloge koji su doveli do hapsenja sestorice. I danas je na snazi amnestija proglasena aprila 1997. koja u stvari cini takoreci nemogucim otvaranje procesa protiv onih koji su bili odgovorni za dogadjaje u prolece 1997. godine. Izgleda da uvidevsi da su joj zatvoreni drugi zakonski pristupi, zbog amnestije, tuzilastvo je formulisalo ostru optuzbu "zlocini protiv covecanstva", koja bi ako bi se dokazala bila veoma teska, medjutim u suprotnom ona bi se mogla vratiti i kao bumerang.

Cas direktno, a ponekada i diplomatskim jezikom, medjunarodna zajednica se nije saglasavala sa hapsenjem sestorice, kvalifikujuci to kao miniranje neophodnih nastojanja za pomirenje u zemlji koje je jos patilo od teskih posledica dogadjaja godinu dana ranije. Demokratska partija se nije ustrucavala da to hapsenje nazove cistom politickom osvetom, direktno optuzujuci tadasnjeg premijera Fatosa Nanoa kao naredbodavca hapsenja.

Vlada Fatosa Nanoa stavljena je u to vreme u epicentar pritiska izunutra i spolja, dok je bivsi premijer nastojao da se brani izjavljujuci da uopste nije znao o hapsenjima i da je sve to bilo nezavisno delo tuzilastva. Nanoove izjave svakako nisu izgledale uverljive u zemlji gde je pravda bila uvek ogovarana kao instrument u rukama onoga koji je na vlasti. Niko nije verovao Nanou kada je izjavljivao da je bio van procesa sestorici, dok su tuzitelji ostro branili optuzbu za "zlocine protiv covecanstva".

RAZLOZI SPLASNAJVANJA OPTUZBI PROCESA

Dogadjaj je imao veliki odjek u albanskom politickom zivotu. On je ostao takav sve do dana ubistva poslanika Azema Hajdarija, jednog od popularnih vodja opozicije,

1. septembra 1998. kada su odnosi socijalista na vlasti i demokrata u opoziciji i dalje dobijali u neprijateljstvu, dostizuci skoro do nepomirljive tacke. Medjutim, i posle nasilnih nemira koji su pratili sahranu Azema Hajdarija, hapsenje sestorice je ostao kao jedna medju znacajnijim zastavama u politickoj borbi opozicije koja je njih smatrala kao politicke zatvorenike.

Prema analiticarima, hapsenje sestorice bivsih funkcionera smanjio je do potpunog zahladjenja akcije Nanoa u ocima zapadnjaka, sto je kasnije imalo i bitnog uticaja na njegovu ostavku na mesto premijera krajem septembra 1998. godine. Posto je napustio svoj ured i otisao iz Albanije tokom nemira od 14. septembra u Tirani, Fatos Nano se nasao bez ikakve podrske, zato je i primoran da ode sa vlasti.

Snazni zahtevi opozicije za zatvaranje procesa sestorici nisu prestajali nijednog trenutka i posle ostavke Nanoa, pa cak i posle susreta Berisa - Majko, koji je u stvari osetno smanjio tenzije u albanskoj politici. Parlamentrana grupa Demokratske partije je u poslednje vreme preuzela inicijativu potpisivanja peticije kojom se zahtevalo oslobadjanje sestorice, koja je poslata preko Interneta. Vise od 700 licnosti je dalo svoj potpis na Internetu, do trenutka kada je tuzilastvo odlucilo da ukine mere o kucnom pritvoru za optuzene.

U medjuvremenu, poslednjih dana ambasadori OEBS-a i Saveta Evrope u Tirani otvoreno su pozivali na zatvaranje procesa sestorici, kritikujuci tuzilastvo kao izazivaca nezeljneog konflikta. Mesec dana ranije, grupa tuzioca koji su branili optuzbu, nasla se u ostroj javnoj debati sa poznatim piscem Ismailj Kadareom, koji je njih optuzivao za destabilizaciju zemlje. Reakcije vojnickog tipa tuzilaca na koje je usledio umereni odgovor pisca koji zivi u Parizu, jos vise su otezali poziciju tuzilastva.

S druge strane, opozicija uzdrzano aplaudira jer ovo smatra svojom pobedom, koja je realno gledano dosla i uz bespostednu pomoc protivnika. Vise nego licno pitanje sest individua koji su nekada vrsili visoke funkcije, njihovo hapsenje je od starne opozicije smatrano kao uvod u kampanju protiv demokrata. Pre izvesnog vremena, posebna parlamentarna Komisija formirana za rasvetljavanje martovskih nemira, pronasla je kao glavnog krivca demokratskog lidera Salji Berisu i druge rukovodioce drzave za albansku tragediju 1997. godine. I zato, snazno protivljenje demokrata je dolazilo koliko iz stava da se ne prihvati krvavi racun za oko dve hiljade ubijenih i za milione dolara steta marta 1997., toliko i da bi se prekinuo tok daljih hapsenja koja bi imala za cilj druge rukovodioce demokrata, pa sve do samog Berise.

KO JE IZUGUBIO, KO DOBIO, A KO NAUCIO

Evolucija pitanja sestorice, od burnog hapsenja u ponoc, pa do odluke tuzilastva da se optuzeni za "zlocine protiv covecanstva" brane sa slobode, predstavlja tipican primer degradiranja pravosudja pod pritiskom politike. Sada, kada opozicija na svoj nacin slavi povlacenje tuzilastva i oslobadjanje sestorice, jasnije je nego ikada koliko je nepotrebno bilo to pokazivanje zuba 22. avgusta prosle godine.

Sada kada je Nano primoran da napusti vlast ostalo je veoma malo onih koji imaju hrabrosti da javno podrze tuzioce koje opozicija etiketira kao "specijalce". U biografiji vladine koalicije posle izbora od 29. juna 1997. godine, proces sestorici je registrovan kao tamna mrlja. On ne samo da je odigrao ne beznacajnu ulogu u padu Nanoa, vec istovremeno je uticao na dalji pad kredibiliteta albanskog pravosudja poslednjih godina.

Vlada Majkoa, iako se moze smatrati da je van tog procesa, nalazi se u teskocama zbog povecanog pritiska opozicije s jedne strane i istrajnosti grupe tuzitelja koji i dalje stoje iza optuzbe za "zlocine protiv covecanstva" s druge strane. Medjutim, iako je tuzilastvo izjavilo da ce se istraga protiv sest bivsih funkcionera nastaviti i da ce se oni braniti sa slobode, niko ne veruje da ce se proces protiv njih nastaviti, vec se sve to smatra kao nacin da institucija tuzilastva javno ne prihvati predaju.

Sada, kada su sestorica oslobodjena, ne postavlja se pitanje ko je izgubio, a ko dobio, vec da li je neko nesto naucio od ove nepotrebne istorije sa okovima.

AIM Tirana Astrit PATOZI