PROTEKTORAT ZA ALBANIJU - IDEJA KOJOM SE ZABAVLJA ITALIJANSKA DIPLOMATIJA

U Tirani je izazvla brojne debate i ostra reagovanja ideja o nekakvom "protektoratu" za Albaniju, o kojoj se raspravlja u hodnicima Farnezine i na stranicama italijanske stampe. Italijanski list "La stampa" u svom clanku sredinom januara, citirala je jednog ministra italijanske vlade i italijanske analiticare spoljne politike koji su postavljali pitanje: "Da li bi bilo na kraju krajeva veliko zlo ako bi smo ponovo predlozili Albancima jedno zgusnuto sigurnosno pokrice za utemeljenje izpocetka njihove drzave". Izgleda da su se u Rimu, umorni od nezaustvaljenih valova ilegalaca ponovo vratili ideji o nekakvoj "tuteli" nad Albanijom, o nekoj novoj misiji "Alba", slicnoj onoj koja je hitno poslata u prolece 1997. posle pada albanske drzave u anarhiju. U stvari, ideja o italijanskom protektoratu nad Albanijom nije nova. Ona izvire jos iz proslog stoleca, kada je odmah posle ujedinjenja Italije Rim istrajavao na kontroli Jadrana zahtevajuci na sve nacine i svim sredstvima da realizuje kontrolu nad Otronskim kanalom. Ova kontrola bi se mogla postici delimicno ako bi Albanija ostala jedna slaba drzava ili ako bi se ona u potpunosti pretvorila u neki italijanski protektorat.

Albanija - slaba drzava predstavljala je pozeljnu varijantu i za dva njena kopnena suseda posle Prvog svetskog rata, Grcku i Jugoslaviju, dok bi njeno pretvaranje u italijanski protektorat naislo na njihovo odlucno protivljenje. U ovakvim uslovima, varijanta jedne siromasne albanske drzave, slabe i izolovane, predstavljalo je zlatnu sredinu koja bi zadovoljila obe strane. Ova tripartitna aspiracija postala je realnost tokom skoro 50-disnje vladavine komunizma u Albaniji.

Veliki zaokret u godinama 1989 - 1991. u Istocnoj Evropi, izmenila je tradicionalne ravnoteze. Dezintegracija Jugolsavije stvorila je uslove za naginjanje balansa od ideje "Albanija - slaba drzava" ka varijanti "Albanija - priotektorat", kao sto je to istrajno zelela italijanska diplomatija proslog veka ili ona iz prvih decenija ovoga veka. Grcka, sa svoje strane usamljena i sa nekako reduciranom ulogom posle pada balkanskog komunizma, nije bila u stanju da se suoci sa Italijom, jednom od znacajnih sila danasnjice. Tako, sama po sebi ideja o "protektoratu" dobila je na terenu.

Ovoj shemi politicke analize nedostaje jedan znacajan cinilac - faktor dinamike moderne istorije. 1999. godina pretposlednja u ovom veku, nije ni 1919. niti 1939. godina. Danas se ne moze govoriti o nekakvoj jedinstvenoj strategiji u tradicionalnom stilu, italijanske diplomatije prema Albaniji. Do kasno, u italijanskoj politici prema Albaniji i Kosovu, izdvajale su se manjevise jasno dve linije: Dinijeva i linija Andreate. Prvi, koji je jos uvek ministar inostranih poslova susedne drzave, gleda se u Tirani kao predstavnik finansijskih krugova sa izvesnim intersima u Albaniji, ali sa mozda vecim intersima u Srbiji. Andreata je vec otisao, ali na njega se gleda kao na predstavnika politickih krugova koji su blizi stavovima SAD. Ne moze se tacno reci koja od ovih linija vise preferira ideju protektorata za Albaniju, ali izgleda da opasnost dolazi od tradicionalnih politicara koji iako su malobrojni, postaju nametljivi njihovom bukom dajuci ponekada ton i zvanicnoj diplomatiji.

Ono sto karakterise sledbenike ove ideje je skandalozno nepoznavanje albanske realnosti. U jednom clanku objavljenom u prestiznom casopisu italijanske spoljne politike "Limes", jedan od ekperata koji se potpisao pod pseudonimom "Pinochio", dolazi do zakljucka da je "Albanija nesto izmedju dve arapske zemlje, Somalije i Alzira".

U stvari, Somalija sa prosecnim godisnjim dohotkom od 150 USD po glavi stanovnika, bez ijednog kilometra zeleznice i smrtnocu beba - 122 na hiljadu stanovnika i sa zivotnim vekom od 47 godina za zene i 43 za muskarce, lici na Albaniju koliko to moze da lici i Sicilija na Kaliforniju. S druge strane, stavlja se znak jednakosti sa Alzirtom, gde islamski fundamentalisti kolju decu u kolevci iz verskih motiva i Albanije koja je jedna od malobrojnih evropskih zemalja koja nikada nije poznava verske ratove u svojoj istoriji, cak ni u mracnom Srednjem veku.

Teza da su Albanci neuki i da treba da sticu kulturu od strane jedne inostrane administracije, zvuci kao zabavna zabluda i za jednog obicnog Albanca. Jedna druga teza koja pokusava da obrazlozi inostrani protektorat nad Albanijom je ona o "nemogucnosti Albanaca da se samoadministriraju". Analizirajuci 87-nju istoriju albanske drzave, dolazimo do sasvim drugacijeg zakljucka. Moze se reci da u 75 godina slobodne albanske drzave postoji 64 godina prihvatljive vladavine unutar istorijskih okvira koji su nametnuli razlicite oblike rezima. Ili, medju njima imamo samo 10 - 11 godina sa nemirima, destabilizacijom i neregularnostima u administraciji, gde je osim Albanaca, kao katalizator ponekad direktno bio prisutan i inostrani faktor.

Jos jedan pretekst za "protektorat" nad Albanijom predstavlja tvrdnja nedostatka istinske albanske politicke klase. To je uopste ispravna tvrdnja koja se ne moze pobiti. Ali, zaboravlja se da se radi o privremenoj situaciji. Albanija je promenila sistem. Stara politicka klasa, duboko indoktrinirana nije mogla da administrira novu drzavu. Ona je bila odlucan protivnik demokratskog uredjenja i sa strascu bi nastojala da sabotira svaki njen korak u pravcu trzisne ekonomije. Sa ove tacke gledista ona je iskljucila samu sebe. Istorija je pozvala na scenu lekare, ekonomiste, inzenjere, novinare, pedagoge, pisce i umetnike, koji su morali da administriraju zaostalu zemlju bez ikakvog iskustva u drzavnim poslovima. To je bez sumnje bila jedna amaterska politicka klasa. Proizasla iz jedne klime tenzija, gde je zakon stvarala "klasna borba", ona je nasledila atavisticki bes proslosti. Kontrasti na liniji pozicija - opozicija bili su veoma ostri i cesto su prevazilazili granice politicke etike.

Medjutim, osetno smirivanje kontrasta pozicija - opozicija posle susreta od 1. decembra 1998. godine i kasnije izmedju premijera Majkoa i bivseg predsednika Berise pokazuje da situacija nije ni beznadezna ni takva da se ne moze prevazici. Isto tako, lagani ali i konzistentan porast novog pokolenja profesionalnih politicara, pruza nade za promene.

U svetlu ovakvih razvoja, da li ima mesta za nekakvu opciju "protektorata" za Albaniju? Nekome, kojem se posle dozivljene frakture noge nudi hirurska testera za amputaciju noge da bi se "spasilo telo". To je manjevise formula resavanja albanskog problema posredstvom nekog italijanskog protektorata.

Iz ove kratke analize cinjenica, moze se izvuci zakljucak da predlozena resenja o "protektoratu" za Albaniju ne samo da nisu uopste ozbiljna vec da su cak i zabavna. Predlog bivseg prmijera Nanoa za takvo jedno resenje, bio je vise svojevrsna emocionalna zabluda nego racionalan izlaz. Njega niko za ozbiljno nije uzeo u Albaniji. Medjutim, sa zapadne obale Jadrana, ova opcija od pojedinih politickih analiticara je posmatrana kao posebno privlacnom. I umesto uspostavljanja protektorata na Kosovu, gde su etnicki problemi (veoma poznati) ostri, predlaze se protektorat za...Albaniju.

Lekari politike su pomesali dijagnoze. Protektorat je potreban Kosovu, a ni pod kakvim okolnostima Albaniji.

AIM Tirana Skender SHKUPI