Licemerje iznad ljudskih prava

Medjunarodna zajednica kao saucesnik u tragediji Kurda i surovoj otmici Ocalana

AIM Atina, 17. februara, 1999.

"Kao i Kurdi, i ja se osecam izneverenom od strane evropske politike kada se radi o pitanju Kurda", izjavila je Danijel Miteran, predsednica "France-Libertes", ubrzo po otmici Abdulaha Ocalana u Keniji i njegovog prebacivanja u Tursku pre dva dana. Sta je drugo mogla da kaze kao iskreni, dosledni i beskompromisni borac za ljudska prava suocena s medjunarodnim licemerjem i dvostrukim standardima koji su tursku drsku akciju prakticno ucinili legitimnom.

Evropske i severno-americke vlade su odbile da pruze Ocalanu azil i primenjujuci medjunarodni zakon da ga privedu pravdi u pravnoj drzavi tako sto bi odgovarao na podignutu optuznicu protiv njega na pravednom sudjenju. Naravno, isti sud bi trebalo da se pozabavi slucajem protiv turskih vlasti optuzenih za slicna krivicna dela protiv kurdskog naroda. Zlocine obe strane ubedljivo su, izmedju ostalih, dokumentovale medjunarodno veoma cenjene nevladine organizacije. Na ovaj nacin se bez ikakve sumnje i na vrlo grub nacin pokazalo da apsolutno ni jedna vlada na svetu ne postuje ljudska prava: one ih jednostavno prizivaju samo kada doprinose njihovim interesima ili izbornim teznjama. Izjava predstavnika Evropske unije Hans van der Bruka da "Evropska unija ne moze Turskoj da diktira uslove resenja" je vrlo ilustrativna. Kao da nismo svedoci da EU i SAD upravo to cine Jugoslaviji u Rambujeu zbog Kosova. Ziveli licemeri! Sad se utrkuju u apelima za pravedno sudjenje Ocalanu u Turskoj! Dovoljno je da se svi podsete da je Evropski sud za ljudska prava vise puta izrekao svoju presudu: mnoge odluke i jos vise neresenih slucajeva koji su razmatrani u prilog tuzilaca gotovo uvek se zasnivaju na odsustvu pravednog sudjenja. Cesto su takve sudske odluke zasnovane na osnivanju za funkcionalnu demokratiju neprihvatljivih "specijalnih sudova drzavne bezbednosti", varijante prekog suda za civile.

Polozaj SAD, zemlje koja skoro jedina na svetu pribegava izvrsenju smrtne kazne nad maloletnim zatvorenicima, bio je jos sramniji. Ono sto govori u prilog njenih medija, za razliku od vecine medija na Balkanu, oni se ne ustrucavaju da obrukaju svoju vlast po pitanju osetljivih nacionalnih pitanja. Tako je na sam dan hapsenja Ocalana, CBS pozurio da podseti gledaoce na odlucujuci doprinos SAD preko vojnog arsenala kojim je snabdela Tursku ne samo vojnim akcijama protiv PKK, vec i zverstvima protiv civila u jugoistocnoj Turskoj (ili turskom Kurdistanu). Danas je vlada SAD, cestitajuci Turskoj na "hapsenju" Ocalana, priznala delo koje diskredituje same osnove medjunarodnog prava, posto se za Ocalana nikako ne moze reci da je bio na zakonit nacin izrucen Turskoj, cak ni po kenijskom zakonu. Tako vlada SAD nastavlja da biva saucesnik, pomocnik i zagovarac turskih zlocina, za sta se odgovara pred zakonom u pravnim drzavama. Kao da su zelele da stvari budu kristalno jasne, gotovo u istoj recenici SAD su izrazile zadovoljstvo sto im je Turska dozvolila koriscenje baze Incirlik za udare protiv Iraka. Zbog tako velikog uloga Turska moze da uziva imunitet za svoja krsenja ljudskih prava o kojima se samo ritualno izvestava u verovatno beznacajnim godisnjim "Izvestajima o ljudskim pravima" Stejt dipartmenta.

Na zalost, kurdski lideri ne cine svoj zadatak laksim time sto se poistovecuju s gnusnim nacionalistima u zemljama poput Grcke. Dan posle Ocelanove otmice, predsedavajuci kurdskog parlamenta u egzilu, Jasan Kaja, odrzao je konferenciju za stampu u Atini u prisustvu niza ozloglasenih grckih netolerantnih nacionalista koji su i u velikom broju drugih pitanja stalno dokazivali da nemaju nikakvog postovanja za ljudska prava. Njihova podrska borbi Kurda motivisana je zestokim antiturskim osecanjima: zato nisu nikada izgovirili ni jednu jedinu saosecajnu rec zbog teske situacije u kojoj se nalaze hiljade kurdskih izbeglica u Grckoj. Takav stav moze samo da nanese stetu medjunarodnim prituzbama zbog kurdske borbe, bas kao sto potvrdjuje i utisak da kurdski lideri nemaju nikakvo postovanje za demokratiju.

Otuda mora se ostro osuditi odluka kurdskih lidera da kanalisu opravdani gnev kurdske dijaspore protiv grckog diplomatskog posredovanja. Grcka je dosledno i na mnogo nacina, ponekad konstruktivno, a ponekad nespretno, podrzavala Kurde i, narocito u poslednje vreme, Ocalana. Tako pored ocigledne osude gole sile koju primenjuju demonstranti, covek ne moze da razume zasto nezadovoljstvo nije kanalisano (naravno ne uzimanjem taoca) prema stvarnim i glavnim izazivacima kurdske tragedije. Umesto toga, kurdski lideri su sproveli u delo pretnju koju su najavile njihove ultranacionalisticke grcke pristalice proslog vikenda: ako Grcka bude primorala Ocalana da napusti Grcku ambasadu u Najrobiju u pravcu jednog od bezbednih koridora koji mu bude ponudjen, Kurdi ce napasti grcka predstavnistva sirem sveta i zrtvovace se. PKK se tako stavio na stranu nacionalistickih grckih frakcija koje su dosledno minirale premijera Kostasa Simitisa od sukoba oko Imije i Kardaka koji je umalo doveo do rata izmedju Grcke i Turske. Samo da bi opravdali one koji veruju da ovi opasni ako ne i poremeceni grcki i turski nacionalisti zaista veruju da kurdski problem moze da se resi samo kao rezultat takvog rata.

Grcka vlada je konacno uspela jos jedanput da uradi pravu stvar na pogresan nacin, ali je zbog toga mnogi smatraju gotovo saucesnikom Ocalanove otmice. Umesto da sledi primer svojih italijanskih kolega koji su se javno bavili Ocalanovim prisustvom u toj zemlji, Atina je usvojila tajnu, konspirativnu i cesto varljivu taktiku, koja je ukljucivala i pregovore s vladinim ultranacionalistickim protivnicima i pristalicama PKK. Grcke vlasti su imale zakonsko i moralno pravo ako ne i obavezu da nateraju EU da zauzme stav o Ocelanovom politickom azilu i iskoristi priliku da pomogne da se nametne resenje problema po modelu Rambujea. Konacno ako je sukob na Kosovu doneo smrt za preko 2.500 ljudi i izbeglistvo za cetvrt miliona ljudi samo u jednoj godini, ove brojke su samo odgovarajuci godisnji proseci u nasilnom tursko-kurdskom sukobu tokom poslednje decenije. Ministar inostranih poslova Teodor Pangalos je tragao za sklonistem za Ocalana po Africi i ocigledno ga naterao da trazi izlaz koji je od njega napravio glinenog goluba za turske tajne sluzbe.

Premijer Kostas Simitis bi sada trebalo da izvede neophodne zakljucke i rastane se s ministrima koji su svojom ozloglasenom oholoscu ponovo naskodili interesima Grcke. Sva trojica (Pangalos zajedno s ministrima unutrasnjih poslova Alekosom Papadopulosom i javnog reda Filipom Pecalnikosom) su vec obrukali Grcku nacinom na koji su se bavili drugim pitanjima s dimenzijom ljudskih prava. Sva je prilika, medjutim, da ce Simitisu opet nedostajati hrabrosti da svoju vladu oslobodi lica koja nisu na liniji njegovog modernistickog pristupa. U isto vreme, grcke politicke partije bi morale da se oslobode svojih ekstremnih nacionalista ako hoce da imaju pristojan evropski profil. Medjutim, od njih se ne ocekuje da to ucine posto njihove partnere u odgovarajucim evropskim partijama izgleda nije briga.

Isto tako cini se da se neosetljiv, licemerni stav medjunarodne zajednice nece promeniti. Ali, barem ce od sada ona biti saucesnik i ocekivanih nasilnickih reakcija ocajnog kurdskog naroda koje mogu biti potencijalna tempirana bomba u nekim zemljama poput Nemacke.

Panajote Dimitras