Na Trgu Marksa i Pasica

(Ne)pozeljna Jugoslavija

Rasplamsavanje krize na Kosovu, ciji je najzesci dosadasnji vrhunac zahvatio celu 1998. godinu, poklopilo se sa osamdesetogodisnjicom stvaranja prve Jugoslavije. Njenu imenjakinju i naslednicu, Saveznu Republiku Jugoslaviju, jubilej je zatekao u stanju koje prevazilazi cak i nocne more manicnih paranoika

AIM, PODGORICA 21. 2. 1999. (Od dopisnika AIM iz Beograda)

Crna Gora se snazno otima iz bratskog zagrljaja koji joj nedvosmisleno preti davljenjem, dok je kosovskim Albancima autonomija pod medjunarodnom kontrolom - i uz NATO trupe na Kosovu - sve bliza kao (nadaju se, prelazno) resenje. S pocetkom pregovora u Rambujeu, Srbija je na granici Crne Gore pocela da podize carinarnice, tvrdi Podgorica. Srpski mediji bliski vlastima objasnjavaju kako su te i druge "ekonomske mere" isprovocirane crnogorskim nepostovanjem saveznih carinskih propisa. Skupstina Crne Gore odgovara da ne priznaje saveznu vladu kojoj je na celu Momir Bulatovic, kao ni delegaciju u vecu republika ciji sastav ne odgovara crnogorskim izbornim rezultatima. Savezna vlada ne priznaje crnogorsko otvaranje granicnog prelaza prema Hrvatskoj. Crna Gora ne priznaje savezni pregovaracki tim za pitanje Prevlake...

Otuda je proslog decembra otsustvo Mila DJukanovica na proslavi 80 godina od stvaranja Jugoslavije u beogradskom Centru, Sava izazvalo znatno manje paznje i prica od cinjenice da su specijalni i ostali gosti mnogo duzim i jacim aplauzom pozdravili odbojkase Jugoslavije, vicesampione sveta, nego bracni par Milosevic-Markovic, Slobodana i Mirjanu. Iza Momira Bulatovica, kome je zapalo da o jubileju govori, publika u sali i dobrovoljni gledaoci drzavne televizije mogli su da prate prigodni spot. Osim cveca, vojske, slatke decice i lepih pejsaza, u njemu se naslo mesta za samo cetiri politicke licnosti osmodecenijske proslosti Jugoslavije: kontinuitet su reprezentovali Nikola Pasic, kralj Aleksandar, Josip Broz Tito i Slobodan Milosevic.

Propagandna poruka takvog izbora je jasna, ali zato ne manje apsurdna od cinjenice da jubilej jedne propale drzave obelezava drzava za koju bi se tesko moglo reci da ne ide istim putem. Na mnogo banalnijem nivou, u drzavi koja obelezava 80-godisnjicu postojanja mnogo su cesci skupovi i mnogo strastveniji izlivi doktora istorijskih nauka, akademika, pjesnika i nacionalnih inteligenata koji obrazlazu i "dokazuju" promasenost svake Jugoslavije, istorijsku zabludu Srba (i samo Srba) u stvaranju Jugoslavije i katastrofalne posledice pomenutog proizvoda. Tako su prva i druga Jugoslavija otisle u proslost, ispracene sa jedva nekoliko knjiga istorije, ali zato tovarima pisanija koja objasnjavaju kako - u stvari - nikada nisu ni postojale, osim kao "tamnice naroda".

TUMACI ISTORIJE

Ugledni istoricar i profesor Beogradskog univerziteta, Andrej Mitrovic, potsecajuci da politicari stvaraju klimu ili postavljaju direktne zahteve odnosno zabrane za odredjena tumacenja, konstatuje i da istoricari od struke u to - voljno ili nevoljno, inteligentno ili glupo - ulecu. U normalnim okolnostima i na osnovu strucnih kriterijuma, istorijsku sliku menjaju samo obimna istrazivanja ciji su zakljucci u konfliktu sa postojecom slikom, ili pronalazenje kapitalne gradje koja je prethodno bila nepoznata. "Jugoslovenska drzava stvarana je kroz resavanje sistema konfliktinih stanja i odnosa unutar jugoslovenskog pokreta, ali je oba puta - jednom stvorena, potom obnovljena - konacni istorijski rezultet bio Jugoslavija", istice Andrej Mitrovic: "Kada se jugoslovenska drzava srusila - na tako strasan nacin, sa toliko krvi, lazi i losih emocija, u cemu su Srbi, Hrvati i Slovenci prednjacili a 'mladja braca' se nasla u cudu - otvoreno je pitanje novog vidjenja Jugoslavije i ponovnog osvetljavanja konfliktne situacije u njenoj istoriji. Pogresno je, medjutim, ono sto neki od mojih kolega cine, pokusavajuci da igraju ulogu velikog politicara - unazad."

Godine izmedju 1987. i 1999. u Srbiji je obelezila cudna simbioza sluzbene politike "ocuvanja Jugoslavije" i javnog pljuvanja po njoj kao antisrpskoj, vatikansko-kominternovskoj, masonskoj i cijoj sve ne tvorevini, u svakom slucaju drzavi u kojoj su Srbi protracili ceo dvadeseti vek. Ozbiljna istrazivanja uzroka raspada ce potrajati, kao i cekanje na strucno relevantne zakljucke.

Nasuprot vecinskom horu, Andrej Mitrovic smatra Jugoslaviju srpskim uspehom: "Jugoslavija je 1918. nastala na demokratski nacin, u njenoj prvoj vladi nasli su se predstavnici svih istorijskih pokrajina, politickih partija - osim Hrvatske seljacke stranke, koja je u trenutku osnivanja bila orijentisana antijugoslovenski - i predstavnici tri najvece konfesije. Nova istrazivanja pokazuju da je Vidovdanski ustav ugradio sve socijalne tekovine XIX i XX veka saglasno tada najnaprednijem - u pogledu zastite gradjana - ustavu Vajmarske republike. Na kraju, bio je to ustav koji je insistirao na izborima, uneo u bivse austrougarske delove Jugoslavije slobodne izbore, slobodno glasacko pravo muskaraca - tako da su se seljaci tih krajeva, po prvi put u istoriji, pojavili na izborima. U njoj su - sto, prelazeci preko zahteva sopstvenih programa zanemaruju ovdasnji nacionalisti - svi Srbi ziveli u jednoj drzavi i, sto je vrlo vazno, svi Srbi su u toj drzavi ziveli bez ugnjetavanja, narocito bez ugnjetavanja drugih naroda."

Izolacija predstavlja dodatnu otezavajucu okolnost za ozbiljne srpske istoricare, u istoj onoj meri u kojoj otvara prostor svim "srbujuscim" mudracima. Pritom, rec je o samoizolaciji, a ne sankcijama, jer drustva istoricara Srbije i Jugoslavije ne pokazuje nikakav interes da se ukljuce u rad svetske i medjunarodnih strucnih asocijacija. Srednja generacija istoricara, zahvaljujuci tome sto je obrazovana u znatno otvorenijem okruzenju i zato sto je u punoj snazi, jos ima sanse. Starija rutinski zadovoljava stvarne ili izmisljene drzavne istorijske potrebe, a najmladja generacija istoricara nema kontakta sa svetskim zbivanjima u struci.

PASIC I NASLEDNICI

Krajem prosle godine beogradske vlasti - o kojima se i pre ulaska Vuka Draskovica i Srpskog pokreta obnove u saveznu vladu jedva moglo govoriti kao o opoziciji - svecano su postavile spomenik Nikoli Pasicu na bivsem Trgu Marksa i Engelsa. Milan St. Protic, jedan od istoricara srednje generacije, dakle one koja obecava, ocenio je Nikolu Pasica - komentarisuci njegovu "jubilarnu" pojavu u drustvu sa kraljem Aleksandrom, Titom i Slobodanom Milosevicem - veoma visoko: "Ona trojica, bojim se, nisu zasluzila da budu u njegovom drustvu jer mu ni po jednom osnovu nisu dorasli". Govoreci o Pasicevoj politickoj vestini, Protic tvrdi da je danas takva vrsta politicara nepoznata u svetu: "Politicar kao vidra, okretan i sposoban da trenutno proceni okolnosti, izbegne iskusenja i napad, da popusti tamo gde treba a zategne tamo gde mu je to u interesu... Na svaki nacin, da ne bude na udaru onih za koje zna da su jaci od njega."

Evropski obrazovan, odlican glumac, dobar znalac nemackog i francuskog, oba tadasnja glavna diplomatska jezika, sklon da ostavlja utisak inferiornog sagovornika, Nikola Pasic je bio - po misljenju Milana St. Protica - izuzetna kombinacija orijentalnog i zapadnjackog u najboljem (diplomatskom) znacenju tih reci. Osim toga, "vrlo se rano zanimao za politicke stvari, drugovao je sa Svetozarom Markovicem, bio upucen u politicke doktrine od marksizma do teorija moderne demokratije Dzona Stjuarta Mila ili, pre toga, Dzeremi Bentama. Upoznao je vrlo vazne ljude svog vremena, narocito sa levice - cuveni su njegovi, ponesto apokrifni, dijalozi sa Bakunjinom - ali, u svakom slucaju, znao je mnogo i celog se zivota zanimao za svetska zbivanja. Uz to, zena mu je bila Srpkinja iz vrlo imucne trscanske porodice, cerke udate za uvazene predstavnike gradjanskog sloja - mladja za Stefija Racica, brodovlasnika iz Dubrovnika, starija za buduceg poslanika u Parizu i predsednika vlade Bozidara Purica - tako da je on i u kuci bio okruzen 'evropejskim' ljudima."

Danasnja situacija Srbije i politicari koji je vode ne mogu se meriti sa vremenom i politikom Nikole Pasica, smatra Milan St. Protic. "Hajde, da ne bude pedeset, u poslednjih 70 godina zivelo se u sistemima bez individualne ili svakim danom sve manje individualne odgovornosti. Citave generacije nisu donele ni jednu kljucnu odluku, nisu preuzele odgovornost za sopstveni zivot. A kada je nestalo autoriteta, kada su se u raspadu drzave postavila najkrupnija pitanja egzistencije naroda i svakog pojedinca koji taj narod cini, onda su mnogi intelektualci poceli da pricaju po navici, kao da njihove reci nece izazvati nikakve posledice. Kada je iz reci, stavova i pisanija pocela da izlazi smrt, pogibija, stradanje naroda, pokusali su, kao deca, da operu ruke. Ne treba idealizovati ni Pasica ni njegovo doba - ta generacija politicara napravila je i velike greske - ali se, svejedno, ne moze reci da nije bilo politicke odgovornosti.

Pre no sto je Srbija usla u Prvi svetski rat, u cinjeno je sve da se taj rat izbegne. Danas, jos cete cuti da je odgovor na austrijski ultimatum bilo jedno veliko 'istorijsko ne'. Kojesta! To je najponizniji dokument koji sam u zivotu procitao. Srpska vlada se do zemlje poklonila: moj pradeda je pisao taj odgovor, u njemu nema ni jedno 'ne'. Cak i ono sto je, kao, odbijeno - da istrazitelji tudje drzave sprovode direktnu istragu u zemlji - odbijeno je uvijeno, samo da se ne izazove sukob."

STRUKTURA I VLAST

Za razliku od Milana St. Protica, koji smatra da Nikola Pasic po vestini taktiziranja, sposobnosti da sklapa saveze i srpske politicke interese uklapa u interese velikih sila nema premca, jedan drugi strucnjak tvrdi da medju trojicom srpskih politicara najvaznije meste zauzima - Josip Broz Tito. Rec je o Todoru Kuljicu, profesoru sociologije politike na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Nasuprot masovnoj publicisticko-feljtonskoj produkciji koja eksploatise stereotipe o Titu drzavniku, oportunisti, partijskom coveku, coveku Kominterne, zenskarosu, coveku Vatikana, svetom Josipu Radniku i slicne - "Tito" je knjiga koja se personom Josipa Broza, osim u strogo definisanim okvirima, uopste ne bavi.

Na pocetku svoje politicke karijere, Titu je sluzbenu paznju posvetio Slobodan Milosevic, odrzavsi mu je u pauzi cuvenog Osmog plenuma Saveza komunista Srbije rutinski hvalospev povodom pedesetogodisnjice dolaska na celo Partije (1937), Dusan Mitevic je u Gradskom komitetu SKS Beograda otkrivao antititovsku zaveru u "Studentu", dr Vojislav Seselj se neko vreme setao oko Kuce cveca sa glogovim kocem na ramenu, dok su Titov lik i nedelo raskrinkavali nebrojeni strucnjaci, mahom oni isti koj i su se do

1. godine u taj lik i delo "ugradjivali"... Kuljicevo sociolosko-istorijsko istrazivanje - koje se nadovezuje na obimnu studiju ideologije i organizacije uticajnih evropskih oblika licne vlasti od antike do savremenog doba ("Oblici licne vlasti", Beograd 1994) - pronalazi samo dva sa Titom uporediva politicara u srpskoj istoriji: Milosa Obrenovica i Nikolu Pasica. "Da li je Tito bio i istorijska licnost, vreme ce pokazati", kaze Todor Kuljic. Nesumnjivo, bio je politicar i drzavnik kome je uspelo nezamislivo, da "balkanski osinjak" pola veka drzi u miru, sto je presedan za vise od dva stoleca prethodne istorije. "To je uradio na neteroristilcki nacin", dodaje Kuljic:

"Autoritarno, ali ne teroristicki. Po svojoj politickoj kulturi i stilu vladavine Tito se razlikovao od svojih boljsevickih savremenika, ali je istovremeno bio duboko ukorenjen i po tome pripada srpskoj politickoj kulturi, koja je u osnovi oslobodilacka politicka kultura. To znaci da vodja koji je u ratu pokazao velike oslobodilacke kvalitete, po zavrsetku rata i osvajanja vlasti pretenduje na neogranicenu poslusnost zbog svog spasiteljskog ucinka."

TITO, SRPSKI VLADAR

Period Titove vladavine Kuljic vidi kao dve faze, jednu nesumnjivo modernizatorsku i drugu, od kraja sezedesetih godina, kao fazu blokirane modernizacije, kada je drustvena struktura diferencirana, a politicka struktura jugoslovenskog samoupravljanja trazi vodju drugog tipa. "U okviru Titovih, vrlo velikih i sirokih operativnih mogucnosti, izvanrednog cula za protivrecnosti u svetu, opstajala je i jedna crta boljsevickog nepoverenja", smatra Kuljic. "Tu lezi deo njegove licne odgovornosti za kasnija zbivanja, mada tom tvrdnjom ne zelim da skinem odgovornost sa potonjih elita koje su hazardnom politikom odvele zemlju u rat. Titova odgovornost je sto na vreme nije u Jugoslaviju ugradio neideoloske osigurace: umesto toga, sve je pocivalo na partiji." U tom smislu moze se reci da je raspad druge Jugoslavije poceo "odlaskom Slovenaca" sa poslednjeg - nikad zavrsenog - kongresa Saveza komunista Jugoslavije. S druge strane, dodatni eksplozivni vakuum nastao je posthumnim, veberovski receno "kastriranjem kulta" Tita kao jedinog vodje.

Rastakanje u nacionalnim pokretima takodje nije novo na Balkanu, upozorava Kuljic. "U istoriji ima razlicitih pokusaja onoga sto uslovno nazivamo kosmopolitizacijom Balkana, ali ima i razlicitih - i razlicito uspesnih - otpora kosmopolitizaciji. Sta ce prevladati zavisi ne samo od umesnosti domacih politickih elita nego i od stavova okruzenja, odnosno od mere u kojoj ce domace politicke elite uspeti da prikljuce svoj interes interesima okruzenja. Tito je u tom pogledu bio vrlo vest. Njegova spoljna politika bila je vrlo elasticna i gotovo lisena ideoloskih sadrzaja, koliko god je unutrasnja bila opterecena nekim komunistickim kanonima." Po snalazenju i iskoriscavanju spoljasnjih okolnosti, vijuganju nalik na guju u kamenjaru, Titu su najblizi Milos Obrenovic i Nikola Pasic. Za razliku od danasnjih eksjugoslovenskih drzava i njihovih vodja, medjunarodnu podrsku Tito nije placao nikakvim ustupcima. S druge strane, zbog tipicno liderske netrpeljivosti prema politickim konkurentima, Titov fizicki nestanak doveo je do ostvarenja svojevremenog upozorenja Marka Nikezica da ce posle Titove smrti doci do provale osvete njegovih lakeja i, moze se dodati, vladavine u kojoj ce samo bivsi lakeji jedni druge nazivati drzavnicima.

JURIS U NAZAD

Imajuci u vidu zatvorska iskustva jednog dela sadasnjih politickih lidera na eksjugoslovenskom prostoru, Todor Kuljic primecuje da je to samo jos jedna od pravilnosti u strukturi balkanske oslobodilacke politicke kulture - danasnje zrtve sutrasnji su izbavitelji. Kao pecurke posle kise, Titovi bivsi zatvorenici iznikli su u obliku politickih vodja u balkanskoj varijanti visepartijskih rezima. Suvisno je isticati da ni jedan od njih nema harizmu koja prelazi lokalne geografske ili takodje lokalne stranacke okvire. Ni za jednog od njih nece biti, cak ni s mrzovoljnim respektom, receno: "Tito je bitanga, ali nasa bitanga" (E. Bevan, britanski ministar), jos manje uz lucidnu primedbu da "gde god mu je bila kasa, srce mu je bilo u Moskvi" (D. Vilson, ambasador SAD u Beogradu). Tumacenja koja Titov svetski drzavnicki ugled svode na iskoriscavanje okolnosti bipolarnog sveta, Kuljic odbacuje opaskom da je Tito na stvaranje tih okolnosti bitno uticao i aktivno ih menjao so pstvenom spoljnopolitickom aktivnoscu.

Za Titove "naslednike" nije bitno sto su prosecni, jer za politiku ne treba biti genije, smatra Kuljic. "Politika je prepustena hazarderima, a na Balkanu je veoma opasna stvar voditi hazardnu politiku. To je ono 'igrati se sibicama pored bureta baruta'. Zvuci trivijalno, ali dosta govori. Olako buditi nacionalne osecaje, pogotovo mesijanske, na etnicki izmesanoj teritoriji je - u sprezi sa dubokom oslobodilackom tradicijom - vrlo je rizicno. Ovom prostoru je vodja-detonator potreban, ali samo u borbi protiv zavojevaca, inace mu je potreban vodja sposoban da obuzdava suprotnosti. Tito je umeo da kombinuje i jednu i drugu komponentu".

Na standardne obrasce demonizacije Tita - Zasto u Zagorju nije dizao ustanak? Mrzeo je Srbe, kriv je za streljanje u Kragujevcu... Morao da slusa Ruse, Kominternu, Staljina - Kuljic odgovara da je vrh KPJ 1941. godine ispravno ocenio da ce poziv na ustanak odjeknuti u sredini najvise opterecenoj oslobodilackim mitom i tradicijom sopstvene drzavnosti. Uspeh se u tom pogledu moze odmeriti neuspehom jedinog legalnog konkurenta, kralja Petra II Karadjordjevica. Za razliku od Tita, on je rat proveo u egzilu, "nije bio na megdanu", a ko tamo nije bio, na Balkanu ostaje bez vazne komponente politickog ugleda. "Ali", dodaje Kuljic, "Tito pripada i konzervativnoj strani takve politicke kulture i tradicije: posle osvajanja vlasti, on polaze pravo na apsolutnu poslusnost. Srpski vladari su u tom pogledu, oni glavni, stalno solunasili, izvodeci iz svog ratnog ucinka neograniceno pravo na dozivotno vladanje. Dakle, i u progresivnom, oslobodilackom pogledu, kao i u onom njegovom konzervativnom delu, Tito pripada srpskoj oslobodilackoj politickoj kulturi."

Preispitivanje proteklog stoleca iz perspektive drzava nastalih u raspadu Jugoslavije za razlicite njene delove ima razlicita ishodista. U prvom talasu, najbucniji su dezurni kompozitori i "aranzeri" istorijskog ogledala. Grubo govoreci, za Sloveniju i Hrvatsku raspad Jugoslavije je bar 70 godina zakasneli izlazak iz statusa austrougarskih provincija; za Muslimane i Makedonce moze biti dokaz nacionalno-politickog identiteta, dok se za Crnu Goru i Srbiju "slavno vojevanje" nije ispostavilo kao povratak na status suverenih i priznatih drzava, pa cak ni kao obnova ratnickih tradicija. Cinici na sve to mogu dodavati da je "oslobadjanje" samo prelazak u novu provincijalnost, drzavnost BIH i Makedonije samo predvorje raspada, a SR Jugoslavija zemlja pogresnog imena. U svemu, pred Srbijom je preteca izvesnost daljeg smanjivanja ili, malo drukcije receno, povlacenje na startne pozicije s kraja XIX veka. Ako ne i dalje - u proslost. Pa ispocetka.

Aleksandar Ciric (AIM)