BOMBE I RAMBUJE U SENCI NATO

(Za AIM Podgoricu pise dopisnik iz Pristine)

Ono sto se desava po ruralnim sredinama Kosova, ako se uzmu u obzir komponente i intenzitet borbi: broj ucesnika, zrtava, materijalna razaranja, raseljena lica, medijska paznja, zatim pregovori itd., jeste, po svemu sudeci, gerilski rat. Medjutim ovo sto se desava po gradovima, samo u Pristini i Urosevcu u poslednjih mesec dana dve ekspolozije i sest bombaskih napada (barem do trenutka kada nastaje ovaj tekst), ima oblik klasicnog terorizma. Do sada je poginulo cetiri osobe, svi albanske nacionalnosti, dok je povredjeno teze i lakse izmedju 20 i 30 gradjana razlicite nacionalne pripadnosti. Ono sto je jedino evidentno je da pocinioci ovih napada ne biraju lokacije i vreme za svoje bombaske akcije, ali ni ekspoozije ocito ne biraju zrtve. Obzirom da ne postoji eksploziv koji ubija samo jednu etnicku grupu ispada da su akteri urbane teroristicke kampanje neprijatelji i Srba i Albanaca, a i ostalih zitelja Kosova.

Pitanje koje se neretko cuje je: Stoji li iza svega ovoga jedna strana, jedna grupa ili je pak rec o stihiji u kojoj ucestvuju "slucajni partneri", jer su i zrtve slucajne (barem prilikom podmetnutih eksplozija)? Vise nije ni vest da se obe strane medjusobno optuzuju, mada ima i onih koji smatraju da obe strane imaju udela u tome, sa pretpostavkom da je na delu logican niz osveta. Ako je napadnut lokal gde se okupljaju Srbi, medju njima se bez ikakave rezerve smatra da su pocinioci Albanci i obrnuto. Niko ne razmislja da to i ne mora da bude istina.

Simptomaticno deluju bombaske akcije ukoliko se sagledavaju u svetlu tekuce Konferencije o prelaznom statusu Kosova u Rambujeu. Urbana bombaska kampanja pokrenuta je uoci i u jeku trajanja mirovnih pregovora u Francuskoj. Cak i da je naknadna kanonada stihijske prirode, dakle niz osveta, mada su neke od tih akcija sasvim profesionalno izvedene, cinjenica je da se one uklapaju u neki proracun cije su posledice sledece:

• Strah kod obicnih ljudi, sto je narocito vidljivo prvim mrakom kad ulice bukvalno opuste, a poluprazni nocni lokali ranije zatvaraju. Zbog toga, mnogi od lokala koji rade do kasno uvece, vec imaju privatne naoruzane "strazare" koji motre iz prikrajka, iz nekog mracnog ugla ili skrovito parkiranog automobila. Njihova tarifa krece se izmedju 5 do 10 nemackih maraka po dezurstvu.

• Dizanje tenzije u trenutku kada bi one trebale da splasnu, obzirom da su pregovori u toku kao i stvaranje ekscesnih situacija: osvete, pogromi i sl.

• Nove podele na etnickoj osnovi povodom interpretacija o poreklu i motivima i ciljevima pocinioca bombaskih napada.

• Pokazivanje kosovske verifikacione Misije OEBS-a kao nemocne pred novim oblikom nasilja.

Kakvi god da su motivi i poreklo aktera ovog urbanog terorizma, moguce je objasniti kakve bi eventualne koristi imale srpska i albanska strana (tj. oni kojima su bombe u interesu) povodom toga. Kao prvo, Srbi bi najzad mogli da pred ocima svetske javnosti optuze Albance za "terorizam i beskrupoloznost u borbi za njihove secesionisticke ciljeve". Kao slagvort toj tezi ilustrativno sluze i primeri tipicnog reagovanja srpskog stanovnistva na Kosovu, medju kojima vec duze vreme postoji uvrezeno misljenje da su Albanci "spremni da gaze preko sopstvenih leseva" samo da konacno dodju do svog cilja: nezavisnog Kosova - ociscenog od Srba. U tome lezi i sustina nepoverenja kosovskih Srba i Crnogoraca prema Albancima. Zato se i cesto postavlja pitanje: "Ako su oni (Albanci) tako nemilosrdni prema svojima (likvidacije neposlusnih i izdajnika, krvna osveta itd.,) kakvi li ce tek biti prema nama? U prilog ovome ide i jedna prilicno popularna glasina lansirana uoci Konferencije u Rambujeu "da Albanci spremaju novo "Markale" tj. masovnu pogibiju svojih sunarodnika, ne bi li za to optuzili Srbe i isporvocirali akciju NATO protiv Srba, a u njihovu korist". Tako se u zvanicnoj srpskoj politici tumacio upravo nedavno izvedeni masakr u selu Recak u Stimlju. Takodje, to bi, objasnajvaju ideatori takvih spekulacija, bio povod da obzirom na nemoc KVM ta misija obustavi svoju delatnost te da bude nadomestena snagama NATO.

Albanci, s druge strane, tumace da srpska tajna sluzba, koja po njima stoji iza ovih bombaskih napada pokusava da svetu predstavi Albance kao teroriste i da iznudi od Zapada i SAD da se OVK i proglasi teroristickom i, drugo, da podmetanjem eksploziva ili pak ubacivanjem bombi po kaficima i prodavnicama prehrambenih proizvoda pokaze kako ekstremni Albanci pokusavaju da sprece mirovne razgovore u Rambujeu, ali i da medju napadnutima navodno ima veliki broj lojalnih Albanaca srpskoj drzavi i da nema potrebe da na Koosvu dodju NATO trupe, jer se sama drzava moze izboriti sa terorizmom.

Medjutim, ovde se namece jedno u ocima srpske agrgumentacije nelogicno pitanje: Zbog cega bi pristustvo NATO trupa na Kosovu odgovoralo Albancima i da li bi odgovaralo bas svima? Prisustvo trupa NATO pakta na Kosovu znacilo bi osim kraja srpske supremacije nad Albancima i kraj OVK. Da li bi OVK svesno zrtvovala sebe samo zbog toga da Srbi ne vladaju Kosovom (nego da to cini Zapad), veoma je diskutabilno pitanje. Moguce je spekulisati da razoruzanje OVK (nakon eventulanog povlacenja srpskih snaga) i prisustvo NATO vojnika odgovoraju civilnim politickim grupacijama kosovskih Albanaca, ali da li se to moze reci i za OVK koja nesumnjivo zeli da bude "svoja na svome"? Dalje prisustvo OVK nakon povlacenja srpskih snaga, smatraju neki analiticari, zasigurno bi ugrozilo polozaj dominantnih civilnih albanskih politicara na Kosovu koji su umnogome vezani za Zapad.

S druge starne, kosovsko albansko javno mnjenje ili pak obicni ljudi jednostavno i naivno gledaju na politiku i diplomatske aktivnosti Beograda. U svetlu pronatovske kampanje Vuka Draskovica, koji sigurno ne prica napamet, i izjave Milana Milutinovica na Konferenciji za stampu u Rambujeu kako postoji samo jedan nacin da Srbija pristane da NATO trupe dodju na Kosovo, "a to bi bilo da je ona clanica NATO", veliko je pitanje da li Beogradu apsolutno ne odgovoraju strane trupe na Kosovu. Racunica ove nove politicke mutacije beogradskog rezima je jasna: resenje svih problema - bez obzira na svu antizapadnu javnu retoriku. Isto tako, Srbija tj. SRJ u NATO odgovora Zapadu, obzirom da ce time nadmudriti Moskvu koja se protivi sirenju ove vojne alijanse na Istok, imperativom urgentnosti tog cina zarad konacnog uspostavljanja reda i mira na Balkanu, a "mir (koliko znamo) nema alternativu". Tako, NATO snage na Kosovu ne bi bili okupatori vec "nasi" (iz perspektive beogradske politicke kuhinje) koji su tu da razoruzaju OVK i zastitete kosovske Srbe. No, koji god scenario da se ostvari, na kraju se lako moze dogoditi da se pokaze da je OVK bila jedna krvava moneta za potkusurivanje u trouglu Vasington - Beograd - Moskva.

Gde su u svemu tome Albanci, i to oni obicni, uplaseni ljudi i zitelji napacenih kosovskih sela? Logicno je da i oni iscekuju NATO kao garanta mirnog zivota i izlaska iz razornog kruga provokacija i od strane OVK i topovsko tenkovskih odmazdi srpskih snaga bezbednosti. NATO mir, PAX AMERICANA, takodje bi za kosovske Albance bilo bolje resenje nego prelivanja haosa u susedne drzave.

Na kraju, iz perspektive recenog sasvim je nebitno ko i zasto baca bombe i podmece eksploziv, iako mnogi Albanci veruju da to cini srpska tajna sluzba, kao ispriku za nove talase terora nad njima, terora motivisanog nekim "mini- nacizmom" u srpskoj verziji. No, kako god bilo, mozda je u pravu jedan student u Pristini iz Crne Gore, koji na pitanje ko baca bombe odgovora: "A da baca bombe onaj ko umije!" A zasto baca bombe? - pita ga novinar- "Pa baca zbog para"!

Dorijan NUAJ