PODGREVANJE IDEJE O PODELI TERITORIJE

Kosovo

AIM, PODOGORICA, 15. 2. 1999. (Od dopisnika AIM iz Beograda)

Nekako u senci medijski eksponiranih razgovora u Rambujeu prosla je jedna, ne moze se reci nova, ali bi se moglo reci podgrejana ideja za resavanje kosovskog problema. Rec je o ideji zamene teritorija, ili, u krajnjem slucaju podele Kosova. Ideja bi mozda bila ignorisana da je nije nedavno izgovorio Lord Dejvid Oven, bivsi britanski ministar spoljnih poslova i specijalni evropski pregovarac za Bosnu od 1992-1995 i da ideju nije plasirao kolumnista poznatog Njujork Tajmsa Tomas L. Fridman.

Naime, pozivajuci se na iskustvo prisilne multietnicosti Bosne, koje i Fridman i Oven oznacavaju neuspesnim, oni razmisljaju o resavanju balkanskih pitanja na "balkanski nacin", zalazuci se za prekrajanje medjunarodnih granica. To bi, prema Ovenu, podrazumevalo da svaku kvadratnu milju koju bude dao kosovskim Albancima Milosevic nadoknadi kvadratnim miljama oko Pala. Time se, medjutim, otvaraju brojna pitanja medju kojima je i trgovina teritorijom druge drzave - Bosne i Hercegovine.

Doduse, kolumnista smatra da bi se time, osim Srbije, stabilizovala i Bosna, jer bi se kako kaze, povecale sanse da ostali Srbi, Muslimani i Hrvati zive zajedno, bez stranih trupa. Bilo je ovakvih ideja i ranije, kada su u igri bile razmene na relaciji Bosna i Hrecegovina- Crna Gora -Hrvatska, odnosno zaledje Dubrovnika-Prevlaka. Naravno, to je okoncano bez promene medjunarodno priznatih granica.

Sustina, pak, ove podgrejane ideje jeste da bi medjunarodno priznate granice trebalo prekrajati zarad stabilnosti u regionu. Postavlja se samo pitanje po kom principu? Po etnickom, kulturno-istorijskom, geografskom, ekonomskom ili kombinovanom? Nerealno je ocekivati da bi se to zavrsilo na relaciji Beograd-Pale -Pristina bez posledica na druge balkanske drzave i narode iz prostog razloga sto bi se na ucinjeni presedan pozivali i drugi.

U medjunarodnim odnosima nacelo nepromenjivosti granica je jedno od primarnih nacela. Medjutim, to se odnosi na nasilnu promenu granice, ali ne i na sporazumno menjenje granica. Sto znaci, ako se promena granica utvrdi dogovorom zainteresovanih strana, medjunarodna zajednica bi je podrzala. Problem je u tome sto bi to na Balkanu u ovom trenutku bilo gotovo neizvodljivo s obzirom na etnicku isprepletenost i otvorene i skrivene teritorijalne pretenzije jednih prema drugima.

Ideja Lorda Ovena podgrejala je u Srbiji jos jedan, pomalo skrajnut, ali u javnosti nikad potpuno odbacen scenario- podelu Kosova. Jedan od cesce pominjanih nacina na koji bi se Kosovo delilo upravo je stvaranje dva entiteta po ugledu na "Dejtonsku Bosnu" koji omogucuje bliske veze sa "maticama", a u buducnosti bezbolniju podelu. Na primer, u Hilovim planovima nezaobilazna odredba o nesmetanim kontaktima sa svojim etnickim zajednicama van SRJ upravo podseca na Dejton i "specijalne veze". U tom smislu bi se od kosovskih Srba mogli ocekivati zahtevi za direktnu vezanost za Beograd i drugacije teritorijalno administrativno uredivanje Kosova i Metohije kao sto predlaze ovdasnji arhitekta Branislav Krstic autor knjige Kosovo izmedju istorijskog i etnickog prava.

To bi ustvari bilo teritorijalno-administrativno povezivanje pretezno "srpskih"(kulturno-istorijskih i etnickih) krajeva i priprema za eventualni scenario podele. Ideja kantonizacije koju je uoblicio istoricar Dusan Batakovic, a koju su podrzali Vladika Artemije i Momcilo Trajkovic, pociva medjutim, na drugim osnovama: stvaranje teritorijalno nepovezanih srpskih kantona, koji medjutim, razbijaju i homogenost albanskih teritorija. Bez obzira sto se oni koji stoje iza ove opcije ne zalazu za podelu Kosova, nego naprotiv za njegovu celovitost i prisnije veze sa Srbijom, kantonizacija bi u osnovi, ako o podeli ipak bude reci, uz sitnija prekrajanja, mogla biti stozer srpskog dela teritorije.

Kad se govori o podeli Kosova onda se osim pitanja po kojim kriterijumima bi se izvrsila podela, postavlja i pitanje ko bi stao iza te politicke opcije? Prica o podeli Kosova na srpskoj strani obicno se vezuje za Dobricu Cosica, prvog predsednika SRJ. Medjutim, prica o podeli uzburkala je kosovsku, ali i srpsku politicku scenu, pa i siri region, tek posle govora predsednika Srpske akademije nauka i umetnosti, Aleksandra Despica, na godisnjoj skupstini pre dve godine i aktuelna je do danans. On je tada izmedju ostalog rekao da bi valjalo proceniti da li je moguce odrzati gradjansku Srbiju koju bi prihvatali Albanci. Ukoliko bi se pokazalo da je to nemoguce, onda bi po njemu treblo "poceti razgovore sa onima koji upravo insistiraju na secesiji Kosova, o mirnom civilizovanom razilazenju i razgranicenju, kako se ne bi ponovila tragicna iskustva neposredne proslosti."

Vladajuca stranka je u to vreme osudila ideju o podeli, bas kao i opozicija vodeci racuna o saveznim i lokalnim izborima koji su bili na vidiku (novembar 1996), ali i o emotivnoj vezi Srba sa Kosovom.

Albanski politicki lideri su ideju o razgranicenju uglavnom ocenjivali negativno sem kada su je poistovecivali sa otcepljenjem Kosova u sadasnjim administrativnim granicama uz mogucnosti eventualnih manjih prekrajanja po principu "deo kosovske za deo juznosrpske teritorije". O podeli medju Srbima uglavnom govore takozvani nezavisni intelektualci ili cak i pripadnici nekih stranaka, ali obicno u krugu stranackih kolega. To je jos uvek isuvise osetljivo pitanje koje bi protivnik mogao da iskoristi za politicku diskvalifikaciju ili niske udarce, pa otuda toliki oprez. No, kako to ovde biva, ono sto je danas tabu tema, sutra bi moglo biti proglaseno za politicku mudrost.

Sto se gradjana tice, istrazivanje jugoslovenskokog javnog mnjenja, koje je proslog leta sproveo Centar za politikolospka istrazivanja i javno mnjenje Instituta drustvenih nauka, pokazuje da je za takvo resenje tek 4% ispitanika. Najveci broj ispitanika, prema tom istrazivanju je za to da pokrajina zadrzi status kakav ima sada - 40% ispitanika, odnosno 49% ispitanika srpske nacionalnosti. Veliki broj Srba je bio i za ukidanje bilo kakve autonomije 16%, a za specijalni status koji je najpriblizniji onome sto nude pregovaraci u Rambujeu, tada se izjasnilo 9,5% ispitanika. No pitanje je kako bi se izjasnjavali kad bi se promenio zvanicni stav ili bar njegovo tumacenje.

Zato svi s paznjom ocekujemo kako ce se zavrsiti razgovori u Rambujeu i kako ce eventualni sporazum i ranije stavove tumaciti koalicije na vlasti, a novo istrazivanje ce pokazati sta na to sve kazu gradjani.

Zoran Lutovac (AIM)