USI PREMA RAMBUJEU, OCI PREMA BRISELU

AIM Skopje, 12.02.1999

Pregovori izmedju Srba i Albanaca oko sudbine kosovske krize koji se vode u Rambujeu i koji su izazvali veliku paznju svetske javnosti, nikako nisu mogli proci nezapazeno i u susedstvu. Medjutim, kada je u pitanju Makedonija, kao i mnogo puta pre ovoga, dogodilo se ono sto se i moglo ocekivati. Na jednoj strani postoji ogromna zainteresovanost, a u isto vreme na "drugoj" strani postoji velika indiferentnost, u zavisnosti prvenstveno od etnicke pripadnosti. Sto se tice medija oni i povodom ovog dogadjaja nastupaju po poznatoj semi etnicke i jezicke podeljenosti. Dok mediji na albanskom jeziku tretiraju pregovore u Rambujeu kao dogadjaj iz sudbinske vaznosti dajuci detalje, komentare i misljenje javnosti, mediji na makedonskom jeziku ovaj dogadjaj tretiraju kao i svaki "strani" dogadjaj. Tako, skoro svi mediji na makedonskom jeziku prenose vesti sa pregovarackog procesa i u njima se retko, ili nikako ne moze naci nesto vise od toga.

Od onoga sto je prisutno u makedonskoj javnosti u vezi pregovora u Rambujeu, moze se reci da Makedonci i dalje insistiraju na stavovima koji su manje ili vise prihvatljivi za srpsku stranu. Tako se od nove vlasti ocekivalo da zauzme drugaciji stav ili da bar zauzme stav koji je drugaciji u prezentovanju svog stava, pa ispada da razlike na ovom planu prakticno i nema. Makedonski ministar odbrane, govoreci ovih dana o bezbednosnom stanju zemlje, javno je izneo stav da za Makedoniju nije prihvatljiva nezavisna drzava Kosovo. Ministar odbrane Nikola Kljusev, inace poznat u proslosti po svojoj tezi da Makedonija ima resursa da prehrani samo milion i dvesta hiljada stanovnika (koliko "slucajno" ima Makedonaca u Makedoniji), rekao je da ono sto Makedonija moze prihvatiti jeste autonomni status Kosova, naglasavajuci pritom "kao integralni deo Srbije, odnosno Jugoslavije".

Sa druge strane, Albanci su skoro jednoglasni bez obzira na njihovu politicku provinijenciju, da po ovom pitanju Kosovo zasluzuje nezavisnost. Stavise, posrednicima u Rambujeu su poslata pisma (od politickih i naucnih krugova) u kojima se skrece paznja da se ne bi smele ponoviti greske iz proslog i ovog veka kada su Albanci, posebno na Kosovu obespravljeni, sto je i dovelo do svega ovoga sto se danas dogadja u regionu. Ove stavove, dele i dve najvece politicke partije Albanaca u Makedoniji, PDP i DPA, od kojih jedna (DPA) ucestvuje i u koalicionoj vladi. Lider DPA je uputio pismo pregovaracima u Rambujeu pozivajuci ih da prihvate zahteve kosovskih Albanaca, dok je lider PDP najavio da ce od vlade zahtevati priznavanje Republike Kosovo, pozivajuci se na principijelnost nakon priznavanja Tajvana. Ako se zna da spomenuti stav ministra odbrane Makedonije uopsteno deli i makedonska vlada, ali bez "albanskog dela", odnosno izuzimajuci albanskog koalicionog partnera - DPA, samo po sebi se namece pitanje koji je konacni stav vlade!? Odgovor na ovo pitanje je jednostavan ako se stvari gledaju sa formalne strane jer, kao sto je poznato, vlada ne moze dopustiti "pluralizam" takve vrste, medjutim u balkanskom kontekstu, gde Makedonija nije "stranac", stvari stoje drugacije.

U nemogucnosti da usaglasi stavove makar i unutar svog kabineta, makedonskoj vladi preostaje da se nada da ce epilog pregovora u Rambujeu biti prihvatljiv za obe strane u konfliktu. Ako se obe strane u kosovskom konfliktu pomire, to automatski znaci da se pomiruju i razliciti stavovi u vezi kosovskog pitanja u Makedoniji. Medjutim, posto to niko ne moze da garantuje, Makedoniji i aktuelnoj vladi preostaje da se brine o sudbini zemlje suocene sa perspektivom rata desetak kilometara od njenih granica, odnosno odmah tu "iza brda". Sprecavanje prelivanja rata na njenu teritoriju ujedno bi znacilo i odbacivanje straha od posledica razlicitih, cesto i suprotstavljenih stavova u vezi Kosova. Suvisno je cak i ponoviti staru semu makedonske perspektive da nezavisnost Kosova znaci direktnu pretnju za opstajanje Makedonije. Nezavisnost Kosova se ocima Makedonaca vidi kao prvi korak prema dezintegraciji Makedonije, bilo putem sjedinjenja njenog zapadnog "albanskog dela" sa Albanijom i Kosovom, bilo putem zahteva za autonomiju koji bi bio podrzan od pretpostavljene nezavisne drzave Kosova.

Bez obzira na sve, glavna briga za makedonsku vladu u ovom momentu je kako obezbediti stranu podrsku za bezbednost zemlje. Ova podrska se indirektno dozivljava i kao garancija da nece doci do realizacije pretpostavljenih scenarija o mogucoj dezintegraciji zemlje. Tim pre, sto su svi relevantni faktori koji su i ocekivani facilitatori bezbednosti zemlje, kontinuirano izrazavali podrsku teritorijalnom integritetu Makedonije. Ova situacija bi se mogla opisati tako sto Makedonija osluskuje sta se dogadja u Rambujeu (nadajuci se najboljem, sto znaci mirovnom dogovoru), ali istovremeno ima usmeren pogled prema Briselu ocekujuci odluku o dolasku NATO snaga, koji su u ovom trenutku najpozeljniji gosti. Tim vise sto je nakon prekidanja diplomatskih odnosa sa Kinom zbog uspostavljanja diplomatskih odnosa Makedonije sa Tajvanom, sudbina snaga UN, UNPREDEP, sasvim neizvesna. Mandat ovih snaga istice 28 februara i ako Kina stavi veto na produzenje mandata, kao sto je najavljeno od strane Pekinga, bezbednost Makedonije ce potpuno biti u rukama Brisela, a posredno i Vasingtona. Nakon povratka iz Vasingtona, gde je prisustvovao poznatom "molitvenom rucku", makedonski premijer, Ljubco Georgievski je naglasio da SAD podrzavaju bezbednost Makedonije ali da to nije dovoljno da se dobije veca garancija od NATO-a. Da bi se dobio veci stepen garancije u dogovornoj formi, kao sto trazi makedonska vlada, potrebna je saglasnost svih zemalja clanica, plus ratifikacija u odnosnim parlamentima. Makedonska strana ce biti srecna i sa javnom, usmenom deklaracijom generalnog sekretara NATO-a, Haviera Solane, koji ce uskoro posetiti Skopje, mada je i to tesko ocekivati. Za sada se, privremeno resenje vidi u rasporedjivanju najavljenih 20 do 30 hiljada NATO vojnika u juznom Balkanu, od kojih se ocekuje da 10 hiljada bude rasporedjeno na teritoriju Makedonije. Makedonska vlada ce svakako nastojati da potrebu NATO-a o privremenoj bazi (na njenoj teritoriji) iskoristi kako bi "iskamcila" neku trajniju garanciju o bezbednosti, ali, to je sasvim neizvesno.

AIM Skopje

IBRAHIM MEHMETI