SANSA I RIZIK

Banjalucki privredni giganti uoci privatizacije

Banjaluka, 12. februar 1999. (AIM)

Prema vec usvojenom konceptu, proces privatizacije u Republici Srpskoj (RS) trebalo bi da se okonca u naredne dvije godine. Iako je, prema rijecima potpredsjednika vlade RS i ministra za industriju i tehnologiju Djuradja Banjca, lanjski nivo proizvodnje u odnosu na '97. povecan za 33 do 34 odsto, sva preduzeca, posebno veliki privredni giganti i dalje najvise problema imaju s obezbjedjenjem obrtnog kapitala i kvalitetom finalnih prozvoda. Pogotovo sto se veliki kolektivi ponovo moraju okrenuti izvozu, jer je za rentabilnost njihove proizvodnje malo ne samo trziste RS, vec i cjelokupne bivse Jugoslavije.

Medjutim, takvi njihovi napori dosada nisu znacajnije potpomognuti, jer je medjunarodna zajednica donatorska i kreditna sredstva uglavnom usmjeravala u izgradnju infrastrukture i u privatna, ali ne i drzavna preduzeca. Lani je za stimulisanje izvoza Vlada RS obezbjedila izmedju 13 i 14 miliona njemackih maraka (DM), sto je bila vise moralna, nego stvarna podrska. 'Rudi Cajavec' je, na primjer, po tom osnovu direktno dobio 300.000 DM i jos 150.000 DM koje je Elektroprivreda RS plasirala u ovu firmu za proizvodnju strujnih brojila. 'Incel' je podrzan sa 302.000, a Jelsingrad sa 300.000 DM.

Sva tri navedena preduzeca i prije su bili nosioci regionalnog razvoja, a za Republiku Srpsku predstavljaju potencijalni zamajac napretka, pogotovo ako u procesu privatizacije u njima prevagnu pozitivni efekti. Sva tri kolektiva vjerovatno ce imati status preduzeca od posebnog interesa, sto znaci da ce se privatizacija u njima provoditi po posebnim projektima.

Medju njima 'Incel' se trenutno nalazi u najnepovoljnijoj situaciji, jer su dvije njegove najvece fabrike - 'Celuloza' i 'Viskoza', koje su cinile oko 60 odsto predratne ukupne prozvodnje, konzervirane i nije izvjesno da li ce i kada poceti s radom i da li ce u privatizacionom procesu za njih uopste biti zainteresovanih kupaca.

Generalni direktor 'Incela' Vojislav Prnja, isticuci da je veoma tesko porediti sadasnje sa predratnim kapacitetima, jer su dugogodisnjim neradom i neadekvatnim odrzavanjem postrojenja dezavuisana, kaze da 'Incelove' fabrike koje su u pogonu trenutno rade sa 36 odsto svojih kapaciteta u odnosu na '90. godinu. Ako se promatra cjelina sistema, buduci da nisu u funkciji dvije najvece fabrike, iskoristenost kapaciteta je svega 15 odsto.

Ovogodisnja planiran proizvodnja treba da iznosi oko 65,5 miliona konvertibilnih maraka (KM), ali za njeno ostvarenje i realizaciju potrebno je 15 miliona KM obrtnog kapitala, od cega je 'Incel' uspio obezbjediti tek jednu trecinu. Od planirane proizvodnje tek 50 do 60 odsto se moze prodati na trzistima bivse Jugoslavije, sto znaci da je treba plasirati na prostore zapadne Evrope i sire. 'Incel' je sa predratnim i nekim novim partnerima vec uspostavio kontakte, ali da bi se trziste zadrzalo, nuzno je obezbjediti i kvalitetnu proizvodnju, kontinuirano snabdijevanje i svjetske cijene, istice Prnja, dodajuci da je to u sadasnjim uslovima veoma tesko.

I 'Jelsingrad' ove godine namjerava da izveze preko 50 odsto svoje proizvodnje, koja je planirana u iznosu od 40 miliona DM. Ali, prema rijecima generalnog direktora Slobodana Vujicica, ovo preduzece, koje ima pet fabrika u cetiri opstine RS, realno bi trebalo u izvoz plasirati oko 75 odsto ukupne proizvodnje. Medjutim, ni 'Jelsingrad', cije fabrike trenutno rade sa 15 do 25 odsto kapaciteta i koji je vec uspostavio kontakte sa dvadesetak predratnih i novih ino partnera, ne raspolaze potrebnim obrtnim sredstvima.

'Rudi Cajavec' je u tom pogledu u povoljnijoj situaciji, jer, kako kaze njegov generalni direktor Vitomir Rakic, ovaj kolektiv se oduvjek oslanjao na sopstvene snage, pa i u smislu obezbjedjenja obrtnog kapitala. Istina, on istice da je to cesto u ratnim i poratnim godinama islo na ustrb redovnih isplata. Ovaj sistem od tridesetak fabrika, rasporedjenih u pet opstina RS, trenutno radi sa 10 do 50 odsto kapaciteta, ali je u toku rata uspio razviti pedesetak novih proizvoda za potrebe elektroprivrede, PTT-a, automobilske industrije i iz oblasti profesionalne elektronike, koji, po Rakicevim rjecima, vec danas ucestvuju sa 30 odsto u ukupnom prihodu kolektiva.

Sve tri firme su opterecene i viskom radne snage, iako je ona znatno smanjena u odnosu na predratno stanje. U 'Incelu' je prije rata bilo preko 5,5 hiljada zaposlenih, sada je neposredno angazovano oko 1.900 radnika, dok se na cekanju nalazi 870, a po okoncanju procesa privatizacije, procjenjuje se da bi optimalan broj zaposlenih trebao da se krece od 1.200 do 1.500. U 'Cajavecu' je '90. godine radilo 9.500 ljudi, trenutno je u radnom odnosu oko 5.000, od cega je samo 3.500 neposredno radno angazovanih, koliko bi ih trabalo ostati i po okoncanju privatizacije. 'Jelsingrad' trenutno zaposljava oko 2.000 radnika, od cega je oko 10 odsto na cekanju, a prije rat je imao oko 5.000 zaposlenih. Kadrovska struktura ni u jednom kolektivu ne zadovoljava ni sadasnje potrebe, jer, i pored tehnoloskog viska, nedostaju visokostrucni i visokokavalifikovani kadrovi, sto ce tek doci do izrazaja po zavrsetku procesa privatizacije.

Prosjecna plata zaposlenih krece se od 140 do 200 DM i u odnosu na predratnu u sva tri kolektiva je manja za cetiri do sest puta.

Privatizacija za ove firme, prema misljenju njihovih najodgovornijih ljudi, predstavlja i sansu i rizik, jer snaga preduzeca nije samo u cijeni kapitala, vec i u potencijalima: trzisnim, tehnoloskim, programskim, kadrovskim i organizacionim. "Nasa buduca vrijednost", kaze generalni direktor 'Jelsingrada' Slobodan Vujicic "moze se povecati samo ako u 'Jelsingrad' udju partneri koji znaju vise od nas, koji ce donijeti ne samo novac koji ide drzavi, vec oni koji ce ocuvati i unaprijediti ovaj proizvodni program, te hnologiju, organizaciju i upravljanje, koji ce prosiriti trziste i obezbjediti obrtni kapital za uspjesno i redovno finansiranje proizvodnje, te finansijsku podrsku za dokapitaliziranje, jer nuzno je osavremeniti opremu koju imamo i obezbijediti nove tehnicke potencijale".

S obzirom na relativno veliku vrijednost kapitala navedenih preduzeca, njihovu tehnolosku i organizacionu slozenost, pozeljni kupci su zapadni partneri, koji ce, vjerovatno, za to biti zainteresovani samo u slucaju da direktnom kupnjom, ili prethodnim procesom dokapitalizacije obezbjede svoje vecinsko vlasnistvo koje bi im garantovalo i mogucnost upravljanja.

Prema sadasnjim procjenama najodgovornijih ljudi 'Incela' i 'Jelsingrada', ove firme ce, uz pomoc inostranih instituta, izraditi privatizacione programe koji omogucuju privatizaciju sistema u cjelini, ali i pojedinacnih fabrika. 'Cajavec' ce prethodno izvrsiti organizaciono prestrukuiranje, odnosno cijepanje i spajenje nekih djelova da bi se, kako kaze generalni direktor Rakic, "formirali privredni subjekti koji imaju jasnu perspektivu daljnjeg razvoja".

Privatizacija sigurno nece biti bezbolna, jer ce, pored otpusta radne snage, u prvi mah rezultirati i vjerovatnim smanjenjem proizvodnje, kao sto se vec desilo u svim istocnoevropskim privredama koje su vec prosle kroz taj proces. "Siguran sam da cemo mi tu prelomnu fazu brze proci, zato sto je u ovom trenutku stepen iskoristenosti industrijskih kapaciteta suvise mali da bi mogao da dozivi neki pad", kaze potpredsjednik Vlade Djuradj Banjac, uz ocjenu da privatizacioni proces treba ubrzati.

Direktor 'Jelsingrada', takodje, smatra da je nuzno ubrzati proces privatizacije, dok njegove kolege iz 'Cajaveca' i 'Incela' misle da je i dvogodisnji period prekratak.

Zvanicno, Vlada RS treba da izrdi socijalni program kojim bi se rjesili problemi ljudi koji ostanu bez posla u procesu privatizacije. S takvim opredjeljenjem slazu se direktori 'Cajaveca' i 'Incela', isticuci da preduzeca vise ne mogu da budu socijalne ustanove. Direktor 'Jelsingrada' smatra da maticne firme treba da obezbjede svoje radnike, jer, kako kaze, drzava niti moze, niti ima tradiciju da to cini.

Ono u cemu se svi slazu jest da je privatizacija nuzna i da, bez obzira na rizik, predstavlja jedinu sansu opstanka.

Branislava Memon (AIM)