Zaboravljeni zlocini

Ljubljana Feb 4, 1999

Najnovija, takozvana `afera Holmec`, izazvana pricom o navodnom ubistvu dvojice pripadnika JNA od strane slovenacke policije 1991. godine, zanje vec prve, iako ne bas ocekivane rezultate; direktor policije Borut Likar prinudjen je da podnese ostavku, a sve vise se drma i stolica ministra unutrasnjih poslova Mirka Bandlja, koga u slovenackom parlamentu uskoro ocekuje glasanje o poverenju.

AIM, LJUBLJANA, 4. 2. 1999.

Sve je pocelo u momentu kada su Slovenske novice, tabloid sa verovatno najvecim tirazem u Ljubljani, sokirale citateljstvo obelodanivsi da su pripadnici Slovenacke policije u vreme desetodnevnog rata, vodjenog juna 1991. godine, prilikom bitke za granicni prelaz Holmec pocinili ratni zlocin nad redovima JNA. Posebno sto je za vecinu ovdasnjih domoljuba podatak da bi to mogao biti zlocin - zbog koga bi neki od slovenackih policajaca ili pripadnika Teritorijalne odbrane (TO) mogli da zavrse u Hagu

ravan vesti da je covek ujeo psa. Sto nije sprecilo novinara Slovenskih novic da zakljuci kako se radi o mracnoj mrlji, zbog koje bi pojedini slovenacki borci mogli da izgube ne samo pocasni naziv oslobodilaca, vec i da steknu etiketu ratnog zlocinca.

Sta se zaista desilo na Holmecu 28. jula 1991. godine? Ukoliko pisanje Slovenskih novic zgusnemo u jednu recenicu - pripadnici slovenacke policije likvidirali su tog dana dva vojnika JNA, odmah posle njihove predaje. Sve se odvijalo filmskom brzinom, mada je bitka, tokom koje je, navodno, ispaljeno vise od sto hiljada metaka, trajala par dana. Nacelnik lokalnog staba TO Ozbolt Fajmut priseca se da su vojnici JNA, regruti koje je tu zateklo odsluzenje vojnog roka (najednom na neprijateljskoj strani) prilikom pokusaja zauzimanja, odnosno

odbrane - granicnog prelaza (kako za koga), pokazali veliku predanost: Zato smo tokom noci smislili nov plan kako da odbranimo Holmec i onemogucimo ljudstvo u tamosnjoj karauli. Jedinice TO, dopunjene pripadnicima nase policije, stegle su ih u obruc; racunali smo da ce se predati, a oni su uzvratili vatru, udarivsi po nama, malo posle pet sati ujutro! Borbe su prestale tek oko jedanaest, kada su se agresori predali.

Bilo je zrtava i na slovenackoj strani; dva pripadnika rezervnog sastava slovenacke policije poginula su prilikom neuspesnog napada na granicni prelaz, sto je, verovatno, bio uvod u tragican epilog sukoba, okoncanog pirom slovenackih teritorijalaca i policije. Predali su se s rukama u vis i visoko masuci belim carsavom... Prisao im je neko od policajaca i ubio bar dvojicu. A ubijanje ratnih zarobljenika jeste ratni zlocin. Bez opravdanja, belezi novinar Slovenskih novic Bojan Budja. Strasti su raspaljene; na novinu, ciji bi prevod glasio Slovenacke vesti, osuta je paljba iz vecine slovenackih medija. Novinar i novina optuzeni su za celu paletu antipatriotskih zlocina - od izdaje domovine i blacenje boraca te boja za slovenacku nezavisnost do nedostatka patriotizma, manjka drzavotvorne savesti i destabilizacije politickih prilika u zemlji...

Potom je navrat-nanos organizovana i rekonstrukcija dogadjaja; pred kamere slovenacke nacionalne televizije doveden je autenticni bivsi vojnik JNA, Slovenac, predstavljen kao jedan od ucesnika u sukobu sa druge strane; paradoksalno - doticni bivsi vojnik pristao je da se slika, ali ne i da otkrije identitet, pa su na ekranu osvanuli samo inicijali. Ocevidac je opravdao ocekivanja i celu pricu u interpretaciji Slovenskih novic proglasio laznom! Sto je bilo dovoljno da novinar-izvestac i kreator TV priloga zakljuci kako je pisanje o recenoj temi novi pokusaj da se Slovenija uvuce u balkanski kotao. I slicno. I drugi poslanici slovenacke sedme sile bacili su se na posao. Trud je ubrzo urodio plodom - ispostavilo se da je storija o ratnim zlocincima medju slovenackim borcima mnogo vise od novinarske patke. Domacoj javnosti je namignuto da je dogadjaj kod Holmeca jugoslovensko Ministarstvo inostranih poslova vec iskoristilo kako bi Ljubljanu prijavilo sudu u Hagu, zbog zlocina pocinjenih tokom ratnih sukoba u Sloveniji.

Odgovorni urednik Slovenskih novic istinitost prvobitnih navoda poslednji put brani u uvodniku, u kome podseca da slovenacka policija nije omogucila novinarima uvid u dokumentaciju vezanu za Holmec. Razlog za uskracivanje informacija policija je pronasla u cinjenici da je u pitanju samo radna gradja, prikupljana za knjigu Policija u ratu. Ispostavilo se da je skandalozna vest o Holmecu procurela upravo iz policijskih redova, posle pojavljivanja posebnog policijskog izvestaja s potpisom savetnika ministra policije decembra prosle godine, u kome je isti zapisao da su prilikom bitke za Holmec pripadnici slovenacke milicije pucali na nenaoruzane vojnike JNA. U istom izvestaju savetnik ministra bez ustrucavanja belezi kako se radi o cinu koji se prema slovu medjunarodnog ratnog prava ubraja u ratne zlocine. A onda je dokument isplivao na svetlost dana i krenuo da se kotrlja, preteci da sa sobom povuce brojne politicke figure, sto se savetniku nije svidelo.

Nije proteklo ni par dana, a prica o zlocinu na Holmecu krenula je sasvim suprotnom tokom. Prvo su se javili uvredjeni pripadnici koruske policije i udruzenja ratnih veterana, koji su potom na granici sa Austrijom uprilicili i prave demonstracije, ogorceni nad laznim optuzbama da su zlocinci. Slovenacka policija je nekako istovremeno javnosti ponudila ekspertizu o sukobu na Holmecu, pri cemu je istaknuto da jeste bilo pucnjave u pravcu vojnika JNA (koji su se predali masuci carsavom), s tim sto su teritorijalci pucali u suprotni deo zgrade, posto nisu mogli da vide da se vojska predala. Konacno su prikazani cak i video snimci, na kojima se vidi cin predaje, cuje pucnjava i uocava kako se uspaniceni vojnici bacaju na zemlju, a onda prizor prekriva dim. Rez. Dim ostaje zadnji u kadru, tako da se ne vidi dalja sudbina vojnika. Uverljivosti radi, slovenacki balisticari natuknuli su kako se zapravo radilo o pucnjima koji su dosli sa suprotne strane. Dakle, JNA je pucala sama na sebe.

Usledila su svedocenja sporadicnih ucesnika u sukobu; centralno mesto zauzelo je secanje da su slovenacki doktori prvo pomogli bas neprijatelju, dakle vojnicima JNA, a tek onda teritorijalcima... Uvredjeni policajci iz koruskog dela Slovenije protestvovali su cak i kod predsednika drzave Milana Kucana, a ministar policije se solidarisao sa demonstrantima licnim pojavljivanjem na protestima u Holmecu. Time je hteo da pokaze da nikako ne stoji iza prljavih rabota, uprkos tome sto je sporni dokument pustio u opticaj njegov najblizi saradnik. Nije trebalo dugo pa da se ogorcena javnost obrusi na Slovenske novice i novinare; urednistvo bi sada najradije pojelo ceo tiraz u kome se pominje i rec o Holmecu, stoicki ponavljajuci kako je sledilo impuls za otkrivanjem istine, posebno sto nije imalo razloga za sumnju jer im je sporni komentar o dogadjajima kod Holmeca procitao sam direktor policije. Tako su novinari prekrsili pravilo o zastiti svojih izvora, a prozvani direktor je, nasavsi se na vetrometini celu stvar prvo opovrgao, da bi pritisnut sa svih strana (posebno sa ministrove, kome je opozicija opasno uzdrmala fotelju) sve priznao i podneo ostavku.

Cinilo se da je slucaj resen. Zlocina nije bilo, cast domoljubne policije je spasena, nadjeno je zrtveno jagnje, ministar ce mozda preziveti interpelaciju, Drnovsekov kabinet moze da se vrati svakodnevici. Medjutim, istina je ipak nesto komplikovanija. Holmec je postao naprasno aktuelan pre dva meseca, kada je neko iz policije, mozda zaista i direktor policije licno, novinama doturio izvestaj u kome pise da su ôslovenacki policajci tokom oslobadjanja granicnog prelaza Vic krali zalihe iz duty free shopa. Ta nepatriotska prica bila je u funkciji diskreditovanja Marka Pogorevca, jednog od kandidata za novog ministra odbrane. Tada je vodstvo policije, a sve u zelji da preduhitri sedmu silu, naredilo da se izvede unutrasnja istraga i izradi posebna studija o mogucim mracnim stranama desetodnevnog rata iz 1991. godine, kako bi se na vreme spremila argumentacija ukoliko novinari nesto iscackaju.

Autor studije se, neocekivano, otrgao kontroli; spis je srocio krajnje profesionalno, upotrebivsi pozitivisticni recnik. Radi se o strucnom opisu, koji - na nesrecu - ne koristi rec navodno, vec sva zapazanja i dokumente nabraja kao cinjenice. Eto, otud zbrka oko navodnog zlocina - objasnjavaju zvanicni krugovi. Arhivirani dokumenti, na osnovu kojih je autor studije Bukovnik zakljucio da je pocinjen zlocin - jos uvek nisu dostupni javnosti. Mozda ni to ne bi bio neki poseban problem da nije neko, navodno - omaskom, pobrkao loncice i sa storijom o Holmecu pokusao da dokrajci gorepomenutog kandidata za ministra, uveren da je i Pogorevc ucestvovao u akciji oko Holmeca. Tu stupa na scenu sada vec bivsi direktor policije Borut Likar, koji je kao pokusao da spreci novinara Budju da napise clanak o nepostojecem zlocinu, tako sto mu je preko telefona procitao sporni izvestaj. Novinar nije bio razuveren; naprotiv, bacio se na posao. Zvanicno je od policije zatrazio uvid u originalnu dokumentaciju. Zahtev je odbijen. Tekst pusten. Vise niko nije mogao da spreci aferu.

Uzgred, dokumentacija o ovom slucaju sklonjena je (od ociju novinara) na osnovu pravilnika koji nikada nije objavljen. Javnost je ovom prilikom saznala i da se poverljivi dokumenti (izmedju ostalog, i o zlocinu kod Holmeca), protivno vazecim propisima cuvaju u Gotenici, sto ce reci u podzemnim bunkerima nekada zasticenog podrucja u Kocevskoj regiji, koje je ustanovio i gradio jos Ivan Macek Matija, nekada visoki clan partijske nomenklature. Protivnici mogucnosti da bi i slovenacka strana mogla da se nadje na sudu za ratne zlocine u Hagu vise nisu gadljivi ni na koriscenje argumenata koji dolaze sa suprotne strane; u toj funkciji je mahanje argumentom da se slucaj Holmec ne pominje ni u brosuri pod naslovom ôIstina o oruzanom sukobu u Slovenijiö, koju je 1991. godine publikovala Narodna armija. U doticnoj knjizici precizno su navedene povrede pravila koja se odnose na unutrasnji sukub, povrede humanitarnog prava, povrede prema pritvorenim i ranjenim vojnicima pocinjene od strane pripadnika slovenackih oruzanih snaga, a zabelezena su i dva primera slicnih povreda koje su skrivili vojnici JNA.

Otkrovenje o zlocinima slovenackih policajca nad pripadnicima JNA, prvo samokriticko preispitivanje sopstvenih redova posle 1991. godine, zavrsilo je neslavno. Holmec je uz sloznu orkestraciju drzavnih organa i medija pretvoren u novu tacku za diferencijaciju na nase i njihove, uz kriminalisticko traganje za izvorima informacija i otvoreni poziv na linc onih koji su pricu objavili. Izgleda da nikome vise nije vazno sta je u svemu prava istina; niko nije ni pomislio da pronadje i saslusa sve prezivele svedoke (sa obe strane) o tome sta se zaista desilo na Holmecu. Znalo se da je i slovenacka strana zgresila povrede vojnog i humanitarnog prava tokom rata 1991. godine, ali do sada te navode niko nije detaljno istrazivao. Ne samo to - pouzdano se znalo, jos od samog pocetka, bar za jedan primer, kada je na jednom od manjih granicnih prelaza prema Italije pucano u troje vojnika JNA (sa smrtnim zrtvama) koji su se predali. Dokumentacija je sacuvana i sto je najvaznije - dostupna, a nedavno je jedan od kljucnih svedoka otputovao iz Rijeke u Hag, kako bi potvrdio navode relevantne za predoceni dogadjaj, dogadjaj za koga je nadlezan Haski sud za ratne zlocine. Zvanicna Slovenija, za sada, cuti. ak i kada je jedan visoki slovenacki oficir pokusao da o povredama zenevskih konvencija obavesti predsednika drzave, Milan Kucan, koji je upravo primio delegaciju uvredjenih policajaca - nije imao vremena.

Igor Mekina (AIM)