KUPOVANJE VREMENA

Srbija pred konferenciju u Parizu

**Milosevic jos vaga pluseve i minuse odlaska u zamak Rambuje. Vreme mogucih dobitaka za Srbiju odavno je, medjutim, proslo - na redu je samo utvrdjivanje visine stete koju je proizvela visegodisnja politika teranja inata celom svetu, bez pokrica u realnoj ekonomskoj, politickoj ili vojnoj snazi drzave.

AIM, PODOGRICA, 3. 2. 1999. (Od dopsnika AIM iz Beograda)

Sto se vise blizi cas odluke o ucescu zvanicnih vlasti Srbije i Savezne Republike Jugoslavije o Kosovu u dvorcu Rambuje kraj Pariza, to je manje jasno i kakav ce biti odgovor ovdasnjih vlasti, i kakve ce implikacije taj odgovor izazvati, kako na unutrasnjem planu tako i u pogledu medjunarodnog polozaja ove zemlje. Vanredna sednica Skupstine Srbije, na kojoj ce se raspravljati o "Situaciji na Kosovu i Metohiji i stavovima medjunarodne zajednice" zakazana je za cetvrtak, 4. februar, dakle samo dan pre predvidjenog okupljanja pregovaraca u Rambujeu.

Ocigledno je da je Milosevicev rezim nastojao da maksimalno dobije na vremenu, ne bi li do poslednjeg trenutka vagao pluseve i minuse za pojavljivanje na konferenciji; trezveniji analiticari reci ce da je zvanicni Beograd zapravo procenjivao hoce li vise izgubiti pojavljivanjem ili nepojavljivanjem svoje delegacije u francuskom zamku: vreme mogucih dobitaka za Srbiju odavno je proslo - na redu je samo utvrdjivanje visine stete koju je proizvela visegodisnja politika teranja inata celom svetu, bez pokrica u realnoj ekonomskoj, politickoj ili vojnoj snazi drzave.

Sustinsko resavanje eksplozivnog kosovskog problema ne moze se vise odlagati ili zamucivati jeftinim politikantskim frazama, jer cena postaje previsoka. Doduse, desetogodisnja praksa vladavine Slobodana Milosevica potvrdjuje da ovaj covek i njegovi saradnici drze da ni jedna cena nije previsoka ako njih odrzava na vlasti, a takodje i to da narod Srbije nema volje, znanja ili odlucnosti da se svim pogibeljnim avanturama rezima odlucno odupre; medjutim, medjunarodna zajednica je procenila da bi nastavljanje sadasnjeg neodrzivog stanja na Kosovu - s radikalno rizicnim bezbednosnim implikacijama za ceo juzni Balkan

• bilo preskupo, i da se zato mora poceti s rasciscavanjem tamosnjeg krsa. Zato se pred Beogradom i ne postavlja pitanje hoce li u svemu tome ucestvovati, nego samo jos da li ce njegov glas neko uvazavati, ili ce Srbija biti samo "trpni objekt" u resavanju ozbiljnog problema na vlastitoj teritoriji.

Politicka dogma zvanicnog Beograda vec godinama glasi: "Kosovo je unutrasnje pitanje Srbije i mi ni po koju cenu necemo dozvoliti internacionalizaciju ovog problema". Ovaj rezolutan stav - zbog kojeg je prosle godine pompezno organizovan i jedan "patriotski referendum" - odavno je u praksi razblazen, a cini se da je pred ovu konferenciju sustinski doveden u pitanje. Potpuna saglasnost zvanicne Moskve s potezima SAD i Evropske unije razbila je i poslednje iluzije Dedinja da ce im doci nekakav "spas sa Istoka ": Slobodanu Milosevicu i Mirjani Markovic preostalo je samo da, kao na karikaturi Predraga Koraksica Coraxa, neutesno ridaju na ramenu svog najdrazeg gosta Genadija Zjuganova, vodje ruskih komunista. Zato je Miloseviceva dilema na samo 48 sati pred Rambuje tako teska: ako posalje delegaciju i, uopste, ako bude "kooperativan", morace da pristane na sustinski drugaciji polozaj Kosova u sadasnjoj drzavi - verovatno toliko drugaciji da bi Kosovo jos samo formalno bilo u Srbiji; ako odbije da pregovara pod uslovima sve nestrpljivije medjunarodne zajednice, suocice se s nikada realnijom pretnjom masivnim vojnim udarima.

Rezim, medjutim, ima lepu gomilu problema i kod kuce; uplevsi se u bizaran dvostruki politicki brak - s radikalima na republickom i sa Srpskim pokretom obnove na saveznom nivou - vladajuca stranka mora da se suoci s dvostrukim pritiskom. SPO Vuka Draskovica snazno insistira na odlasku na pregovore, smatrajuci da bi sve drugo bila avanturisticka ludost; Seseljevi radikali, medjutim, vrlo odlucno odbijaju da ucestvuju u tome, i pozivaju svoje koalicione partnere da ostanu kod kuce, pa sta kosta da kosta. Oni smatraju da bi dalje internacionalizovanje kosovskog problema islo na ruku Albancima, i da Srbija treba ponovo da kaze istorijsko NE svim pritiscima. Jedino jos nije jasno kome bi bio isporucen (nesumnjivo visok) ceh za ovaj epski gest radikalnih turbopatriota. S obzirom na realan odnos snaga, radikali su sada ipak mnogo vazniji koalicioni partner Milosevicevih "levicara": oni s velikim brojem ministara i potpredsednika patricipiraju u republickoj vladi Mirka Marjanovica, i dosta su bitno i pogubno uticali na mnoge aspekte unutrasnje politike u Srbiji u poslednjih godinu dana, pokazujuci se kao pouzdan saveznik u svakoj avanturi rezima.

SPO, naprotiv, ima samo tri manje znacajna resora u slabasnoj i nelegitimnoj Saveznoj vladi Momira Bulatovica, marionetskog Crnogorca kojeg je Slobodan Milosevic postavio na to mesto mimo volje legalnih vlasti Crne Gore.

Nezavisni beogradski dnevnik "Blic" pise (3. 2. o. g.), pozivajuci se na izvore bliske radikalima u saveznoj vlasti, da ce Srpska radikalna stranka napustiti Vladu Srbije ako Milosevic prelomi da se u dvorac kraj Pariza ipak ide; upitan za komentar o ovome, republicki ministar za informacije i vazan covek Seseljevih radikala Aleksandar Vucic suvo odgovara: no comment. Ocigledno je, dakle, da se po beogradskim politickim salonima poslednjih dana odvija intenzivna "rovovska borba", i da je u toku neka velika trgovina. Treba se prisetiti da su radikali u prvoj polovini devedesetih - u vreme "oslobodilackih i ujediniteljskih" ratova po Hrvatskoj i Bosni - takodje bili u velikoj politickoj ljubavi sa socijalistima, i da je ona pukla upravo na radikalskom nepristajanju na kljucnu ulogu spoljnog faktora (Vens-Oven, blokada na Drini, Dejton...), tako da niposto nije nemoguce da se istorija ponovi.

S druge strane, levica i radikali se inace bas lepo slazu i druze, i sigurno je da SPS i JUL ne mogu naci nekog drugog tak o pouzdanog partnera za ovakav stil vladavine: SPO je danas ovakav a sutra onakav (zavisi od trenutnog raspolozenja i interesa bracnog para Draskovic) a opozicija niti ima moci niti zeli da participira u vlasti koja ce poneti svu odgovornost za visegodisnje spektakularno unazadjivanje Srbije.

Srpska vanparlamentarna (jer je bojkotovala prethodne izbore) opozicija, uglavnom okupljena oko ambicioznog Saveza za promene, pokusava da balansira izmedju razumljive brige za teritorijalni integritet zemlje i potrebe za saradnjom sa medjunarodnom zajednicom; zato njeni celnici, kao i Crkva i mnogi vidjeniji naucnici i intelektualci, ukazuju da je u Srbiji doslo vreme sustinskih ustupaka na "kosovskom pitanju", ali i da je do toga dovela upravo neelasticna rezimska politika koja je dugo ignorisala i samo postojanje problema - misleci da moze jednostavno da "anektira" i trajno pacifikuje skoro 90 % kosovskog stanovnistva i zatim vekovima mirno vlada sedeci na bajonetima - da bi zatim bezglavo pocela da ga "resava" cesto neproporcionalnom policijskom i vojnom silom. A sve to u sredistu regiona u kojem nekada i jedan dobro usmeren hitac iz pistolja moze da izazove neki novi "tridesetogodisnji rat".

Savezu za promene i ostalim opozicionim grupacijama u neku ruku i odgovara da se u ovom deljenju karata levica, radikali i SPO maksimalno istrose i iskompromituju, i da budu u potpunosti odgovorni za devastirajuce posledice dugogodisnje nakaradne politike. Njegovih predstavnika u Rambujeu po svoj prilici nece biti, jer ce srpska pregovaracka strana (ako je bude?) biti izgleda sastavljena samo od vernih i probranih pripadnika establismenta na vlasti, dok ce Albance predstavljati sve znacajnije politicke snage plus predstavnici UCK. I to dovoljno govori o prirodi rezima koji monopolise i pravo na dobrovoljno pravljenje i na prinudno resavanje problema u ovom delu sveta.

Ubrzo cemo saznati kako je Slobodan Milosevic odvagao vrstu i kvalitet gubitaka za sebe (i svoju zemlju, onako usput), i da li ce se njegovi izaslanici pojaviti u odajama gizdavog starog dvorca. Jedno je vec sada sigurno: sta god da odluci, naci ce dovoljno saveznika i odusevljenih pristalica da svoj naum sprovede. Godinama vredno usavrsavajuci svoj sistem vladavine, on je sada osiguran sa vise strana, tako da svaku svoju odluku moze da predstavi kao "opstenarodno opredeljenje". Istina je u svemu tome samo to da ce posledice njegove politike i dalje biti - opstenarodne. Ali, nema smisla plakati nad tim: ako je u nekoj zemlji vlast nepodnosljivo jaka, opozicija nepodnosljivo slaba, a narod nepodnosljivo apatican, tesko je ocekivati da se u njoj radjaju makar podnosljive ideje i projekti za vlastitu buducnost. Zato takve zemlje obicno dobiju "lekarski konzilijum" sa strane. U slucaju kontinuiranog protivljenja, moguce je i prinudno lecenje, sa kosuljom koja se zakopcava otpozadi.

Teofil Pancic (AIM)