Grcki Turci: poslednja faza fenomena noj?

AIM Atina, 24.januar 1999.

Kada noj ugleda nesto zastrasujuce, on zakopava glavu u zemlju. Kada je grcka drzava suocena sa problemom 80.000 do 120.000 pripadnika turske manjine, ona se okrece na drugu stranu i ne priznaje njihovo postojanje.

Pre dve nedelje "Human Rights Watch" - HRW (ne-vladina organizacija za zastitu ljudskih prava) objavio je svoj izvestaj o Turcima u zapadnoj Trakiji. U njemu ova organizacija daje dubinsku analizu tekucih problema i razvoja dogadjaja koji se odnose na manjine. Ovo je nastavak dva ranija izvestaja HRW: "Unistavanje etnickog identiteta - Turci u Grckoj" (avgust 1990) i "Grcka - poboljsanja za tursku manjinu: problemi ostaju" (april 1992).

Zvanican stav Grcke je da na teritoriji te zemlje nema manjina, osim muslimanske verske manjine. Oznacavanje manjine ili njenih institucija kao "turskih" se smatra nelegalnim i moze voditi krivicnom gonjenju. Apelacioni sud Komotini je 6.novembra 1998.godine razmatrao zalbu Turske unije Ksanti zbog njenog raspustanja iz ovih razloga. Nastavnik osnovne skole Rasim Hint je jula 1998.godine suspendovan na godinu dana jer je 1996.godine skolu Ksanti u kojoj radi nazvao "turskom", a ne "manjinskom". Hint je iz istih razloga izmedju 1996 i 1998.godine po kazni prebacen iz grada Ksantija u jedno zabaceno planinsko selo.

Sama manjina smatra ovo nepriznavanje njenog identiteta najvecom preprekom buducem pomirenju i dobrim odnosima sa grckom drzavom i drustvom. G.Birol Akifoglu, delegat turske manjine iz stranke Nova demokratija jasno je rekao: "Mi smo prvo gradjani Grcke. Nasa vera i etnicki identitet ne treba da budu razlog da nas smatraju gradjanima drugog reda. Sve manjine su turske i razlike koje se prave (Romi, Muslimani, Pomaci) ne poticu od samih manjina pa ih one zato i ne priznaju".

Ponekad "birokratski noj" postane prilicno aktivan i direktno se mesa u poslove manjina. Najbolji primer ovoga je mesanje u postavljanje muftija (verske vodje). Bez obzira na cinjenicu da Ugovor iz Lozane (1923.godina) dodeljuje turskoj manjini pravo da organizuje i izvodi sopstvene verske obrede, vlada od 1985.godine direktno - protivno zeljama ogromne vecine etnickih Turaka - postavlja verske vodje ove zajednice. Ova situacija je ozakonjena Zakonom br.1920 u decembru 1990.godine.

Trenutno u Ksantiju i Komotini postoje dvojica muftija - jedan imenovani i drugi izabrani. Izabrane muftije su vise puta osudjivane zbog "pretendovanja na vlast" samo zato sto su koristili titulu muftije u pisanim izjavama. Onaj iz Ksantija, Mehmet Emin Aga, je od juna 1996.godine nakupio 82 meseca zatvorske kazne, a platio je da bude oslobodjen ostalih kazni. Od decembra 1997.godine osudjen je na ukupno 72 meseca zatvorske kazne (na 16 meseci 11.decembra 1997.godine, 14 meseci 25.februara 1998.godine, na sest meseci 29.aprila, na sedam meseci 28.maja, na 14 meseci 24.juna, osam meseci 5.novembra i sedam meseci 14.decembra).

Grcka drzava mesa se i u vodjenje "Vakiflara" (privatne dobrotovorne fondacije) koje se koriste za podrzavanje obrazovanja, aktivnosti i socijalne dobrobiti manjina. Zakon br.1091 (iz 1980.godine), kao i Predsednicki ukaz br.1 (iz 1991.godine) ogranicavaju kontrolu turske zajednice nad "Vakiflarom" finansijski ga slabeci. Slicni problemi se javljaju sa opravkom i izgradnjom dzamija.

Sto se tice izgradnje ili opravki dzamija, situacija se poboljsala od 1992.godine. Medjutim, ova manjina tek treba da prevazidje gomilu birokratskih prepreka pre nego sto dobije gradjevinske dozvole. Ponekad ih drzava otvoreno progoni kao sto se dogodilo sa dzamijom Kimerija. Njena izgradnja zapoceta je septembra 1996.godine cim je odobrena dozvola za izgradnju "aneksa dzamije". Ubrzo nakon toga ultra nacionalisti su organizovali proteste zbog cega je decembra 1996.godine uhapseno 23 ljudi zbog "samovoljne gradnje i prekrsaja". Izrecene kazne kretale su se od 35 do cetiri meseca zatvora i sve su na zalbu suspendovane. Sredinom 1997.godine imamu je dozvoljeno da zavrsi popravku dzamije, ali ne i da podigne minare do zeljene visine.

Zvanicni grcki statisticki podaci pokazuju da postoji 230 manjinskih skola sa 8.5000 djaka; dve manjinske srednje skole nizih razreda sa 200 djaka; dve manjinske srednje skole visih razreda sa 400 djaka; i dve muslimanske verske skole (Medrese) sa 200 djaka. Ogromna vecina dece pripadnika turske manjine pohadja gore pomenute skole u kojima je nastavni program dvojezican: na grckom i na turskom jeziku. Skole su obicno privatne. Medjutim, u praksi, grcko Ministarstvo za obrazovanje i verska pitanja kontrolise njihove aktivnosti u pogledu izbora nastavnog osoblja, podele udzbenika i izgradnje i popravke skola.

Mnogi predstavnici manjine tvrde da nastavnici u ovim skolama nemaju odgovarajuce kvalifikacije. Stavise, udzbenici za turski jezik koji se koriste datiraju iz pedesetih godina, dok oni za grcki nisu prilagodjeni cinjenici da je Grcki jezik djacima drugi, ako ne i treci jezik. Tako kada dodju do srednje skole nisu odgovarajuce pripremljeni i veliki broj njih pada razred. I ne samo to, deca pripadnici manjina imaju poteskoce sa nastavljanjem obrazovanja na uglednim grckim univerzitetima na koje se upisuju na osnovu specijalnih kvota koje su za njih utvrdjene.

Kao posledica gore iznesenog javlja se sledeci problem Turaka u Grckoj. Njihov nizak nivo obrazovanja sprecava ih da nadju dobar posao. Medjutim, otvorena diskriminacija drzave je jos vazniji faktor koji lezi iza svega ovog. Mada je septembra 1997.godine Generalni sekretar za Trakiju, koga je postavila drzava, g.Stavros Kambelis priznao da postoji siroko rasirena diskriminacija u zaposljavanju manjina, situacija je danas uglavnom ista.

I pojedini pripadnici manjine osecaju pritiske grcke drzave. Lideri turske zajednice izvestavaju o tajnom policijskom nadzoru. Birol Akifoglu, clan Parlamenta iz Nove demokratije, tvrdi da su ga policijski sluzbenici zvali da bi se raspitali kada se sastajao sa predstavnicima HRW i Grckog Helsinskog Monitora (GHM) koji su septembra 1997.godine vodili razgovore. G.Mehmnet Emin Aga, izabrani muftija Ksantija, tvrdi da ga policija redovno prati. Tim HRW/GHM je iz prve ruke iskusio ovu pratnju u Trakiji septembra 1997.godine. Trojicu njihovih clanova dva dana su u oblasti oko Komotinija pratile dve odvojene grcke organizacije za bezbednost. Tek posto su se pozalili uniformisanom policajcu i zvanicnicima Ministarstva za unutrasnje poslove je njihova policijska pratnja sklonjena. S obzirom na sumnjicavost drzave prema etnickoj turskoj manjini, ovakva pratnja ne iznenadjuje.

Sumnja je pogonska snaga iza zelje vlade da ugusi i slobodu izrazavanja. Abdulhalim Dede je optuzen za nelegalni rad njegove radio stanice na turskom jeziku "Isik" (svetlo) koja se nalazi u Komotiniju. U Grckoj su sve privatne radio stanice prisiljene da rade bez dozvole jer vlasti ne izdaju propisne dozvole, ali je samo g.Dedeu licno sudjeno. Slucaj je okoncan njegovim oslobadjanjem. Ipak, osudjen je na sest meseci zatvora zbog nacionalizma za koji ga je optuzio sada ugasen list na turskom jeziku "Glas Trakije" (Trakya'nin Sesi). Zatim je Sud Ksantija 2.septembra 1998.godine osudio g.Dedea na osam meseci zatvora zbog pokusaja da postavi radio antenu za Radio Isik u svom dvoristu.

Gore iznete cinjenice daju dosta mracnu sliku sumnjicave i preplasene Grcke. One ukazuju da nece biti lako prevazici predubedjenja i frustracije. Pa ipak, postoji tracak nade za buducnost. On potice od istorijske odluke donete 11.juna 1998.godine kojom je Grcka ukinula clan 19 svog Kodeksa o drzavljanstvu iz 1995.godine (br.3370). Clan 19 je koriscen da bi se proizvoljno lisavali drzavljanstva ne-etnicki Grci koji se nasele u inostranstvu. Grcka vlada je priznala da je izmedju 1955. i 1998.godine drzavljanstvo oduzeto od priblizno 60.000 grckih drzavljana, uglavnom etnickih Turaka. Nekih 7.182 njih je izgubilo drzavljanstvo izmedju 1981 i 1997.godine.

Cak 1.000 takvih bivsih grckih drzavljana jos uvek zivi u Grckoj kao lica bez drzavljanstva (zamenik Ministra inostranih poslova Janos Kranidiotis je 27.oktobra 1998.godine GHM prijavio 500 njih). Njima su uskracena prava prema Konvenciji UN iz 1954.godine koja se odnosi na status lica bez drzavljanstva koju je Grcka ratifikovala 1975.godine. Nakon upornih pritisaka GHM, drugih ne-vladinih organizacija i manjinskih lidera, drzava je konacno januara 1998.godine izdala dokumenta za nekih 150 "duhova" bez drzavljanstva cime su dobili mogucnosti da uzivaju mnoga druga prava, pa i da putuju u inostranstvo. Medjutim, avgusta i septembra 1998.godine, direktno krseci zakon, vlada je odbila da takva dokumenta izda ostalim licima bez drzavljanstva. Stavise, ukidanje clana 19 nije retroaktivno: tako ovi ljudi nisu dobili nazad svoje drzavljanstvo, mada je kao prvo njegovo ukidanje bilo nezakonito jer se oni nisu naselili u inostranstvu. Oni su verovatni jedina lica koja djive u tradicionalnoj demokratiji bez drzavljanstva sopstvene zemlje.

Bez obzira na spor i neujednacen napredak prevladavanja problema turske manjine u Grckoj, bez obzira na stereotipove i latentan strah, ukidanje clana 19 je jedinstven i veoma odvazan korak napred. Grcka drzava ce bez sumnje jos mnogo godina strepeti od "pretnje iz Trakije", ali ipak pokazuje neke znake spremnosti da se suoci sa problemom umesto da ukopava glavu u pesak i ceka da oni postanu nesavladivi. Proces suocavanja sa izazovom i zajednicki zivot bice dug i tegoban. Ipak, vredi ga proci ako Grcka na kraju uspe da se oslobodi svih inhibicija i otvorenog srca doceka sve svoje drzavljane.

Mariana Lenkova