GRAD BEZ ZABAVE

AIM JUNIOR Pristina

(Za AIM Podgoricu pise novinar iz Pristine)

..."Ovo je vas racun, kasno je, zatvaramo"..., kaze konobar u zurbi. Proslo je pet minuta od 18 sati, a grad se vec pripremao da ucuti, kao i lokali u kompleksu "kod Santee" koji su tek bili renovirani, nakon nedavnog demoliranja od strane mladica srpske nacionalnosti. Kafici su se zatvarali jedan za drugim - pre vremena. Ovako ce izgleda proci citava zima za mlade Pristine. U drugim kosovskim sredinama odavno je prijatno caskanje sa prijateljima uz pice i cigaretu, prvim mrakom pretvoreno u strah i nelagodu. Bombe se vec neko vreme cuju po gradovima Kosova, i to u blizini ili u same kafice - tamo gde sede mladi koji su najcesce tek zakoracili u zivot. Pec, Kosovska Mitrovica, Pristina... Sta je sledece? Ubijeni i ranjeni, s jedne strane, s druge legitimisanja, ispitivanja, hapsenja, fizicka maltretiranja... Krivci za sada nisu pronadjeni. A stradaju i mladi Srbi i mladi Albanci.

..."U Pristini niko nije siguran, ni danju, a kamoli nocu", kaze konobar i pozuruje sa naplacivanjem. Na stolu se nalazi dnevni list "Koha ditore", u uglu pise "gratis". Bas za mlade, sa malo novca u dzepu dovoljno za kafu ili Coca -Colu - mogu da procitaju sta se sve desava. Propaganda je na "svom terenu", jaka i sigurna. Koha ditore optuzuje mladice srpske nacionalnosti za izazvani incident, bacenu bombu. Drzavna RTS sa sigurnoscu tvrdi da su pocinioci Albanci. Kafic koji je bio objekat atentatora nalazi se nedaleko od kafica gde se okupljaju mladi Albanci. A oni su i ranije imali prilike da iz ovog pravca cuju pucnje, glasnu muziku. Ovaj deo je pazljivo bio zaobilazen. No, nikada se ne zna... Medjutim, osvetnicku lomljavu susednih kafica, niko od mladih Srba nije "platio". To je danima tema mladih Albanaca. I bezbroj pitanja: zasto neko sme, a neko nesme, zasto neko glasno pusta muziku, a neko nesme, zasto policija moze da udje u kafice gde sede mladi Albanci i vrsi racije, pretrese i legitimise, a drugima to ne radi. Zbog cega neko moze da radi bas ono sta hoce, a onaj drugi ne sme ni da pomisli tako nesto... I mnogo zasto, sa odgovorom, ali ne glasnim. Da se ne bi culo...

Kada prvi mrak prekrije grad od oko blizu 300 hiljada stanovnika, jer je poslednjih godinu dana dobio je nove, izbeglice, uglavnom iz centralnog i zapadnog Kosova, posto su tamo izgubili krov nad glavom, i ponekog clana porodice ili se jednostavno plase da se vrate, veliki broj njih je jos uvek u panici, mladji muskarci izbegavaju da izlaze jer u njihovoj licnoj karti pise odakle su. A to na Kosovu moze biti jako opasno. Ni oni mladi koji mozda nikada nisu bili u unutrasnjosti Kosova nisu ravnodusni. Mali je broj onih koji vece provedu na nekoj zurci, jer se jednostavno retko organizuju. Mozda one rodjendanske, ali traju tek do ranih vecernjih sati. Diskoteke vise ne postoje. Ni ranije ih nije bilo mnogo, a i kada su otvarane radile su najvise godinu, dve. Poznata je bila ona u hotelu Bozur, gde sada zive izbeglice iz Bosne i Hrvatske. U diskoteci u hotelu Grand svirale su i grupe. Danas funkcionise nocni bar - samo za strance i onoga ko ima dubok dzep. U Omladinskom domu Boro i Ramiz dolazili su doduse ne masovno i mladi Srbi, konflikata nije bilo, jer se dolazilo zbog muzike. Zato je za mlade Kosova i Albance i Srbe satelitska antena postala najbolji prijatelj. Ako nista drugo bar se zna ko je ko na evropskoj i svetskoj muzickoj sceni. Koji su muzicki hitovi... Kada je popularni irski bend U2 davao koncert u Sarajevu, mladi Pristine su sa setom pratili satelitske kanale. Sutradan se po celom gradu ovaj muzicki dogadjaj prepricavao, kao da se Kosovo i njegovi mladi nalaze na nekoj drugoj planeti. Ostavljeni i zaboravljeni. Kao i kada je pre nekoliko dana ceo grad bio u potpunom mraku, bez glasa, mracan i zatrasujuci, napusten i pre svega nepoznat...

Dobra knjiga vise nije na dohvat ruke. U glavnom gradu Kosova ne postoji knjizara u kojoj kao i svuda u svetu moze da se udje i kupi knjiga. U centru grada parkirana su dva ponekada tri automobila, a na njihovim haubama poredjane knjige. Cene visoke, a ponuda gotovo nikakva. Ipak, ljudi se zaustavljaju, prevrnu po koju knjigu, pitaju uglavnom za cenu i odu. Internet zato dobija sve vise simpatija. Salju se i primaju poruke, komunicira se. Citaju razni tekstovi, polemike, sutradan se prepricavaju. Na Internetu su prikljuceni doduse samo privilegovani, koji imaju kompjuter i mogu da plate usluge. A takvih je zaista malo, zelje da se bude u toku su mnogo vece.

Zgrade pozorista, bioskopa i galerija godinama su gotovo prazne, bez gledaoca i posetioca. Njima upravljaju privremeni organi koje su postavile vlasti u Srbiji. Veliki procenat starih upravitelja Albanaca je izbacen. "Kako da odem u pozoriste kada znam sta je ovde uradjeno sa kulturnim institucijama. One vise ne postoje", kaze 19-disnja A.S. Kada se to desavalo ona je imala svega 11 godina. Njen prijatelj K.Z. kaze da ponekada stane da procita sta ima na repertoaru i primecuje da se vec godinama smenjuju samo dve predstave. "Albanska drama jos uvek funkcionise u Narodnom pozoristu, ali se predstava ne moze gledati kada ima samo nekoliko posetilaca. Mora da je hladno i nelagodno", kaze ovaj mladic. Alternativno pozoriste "Dodona", koje je pocelo sa radom kao decije i gde je tokom proslih godina mala sala bila preuska da primi ljubitelje drame, sada je ostalo prazno. Njena zgrada se nalazi u zabacenom delu Pristine i malo je onih koji bi se sada usudili da odu na predstavu. Zato je matine u biskopu "Vlaznimi" postao popularan. Doduse prikazuiju se uglavnom erotski filmovi, a publike za njih uvek i u svakom gradu ima dovoljno. Na ovaj korak su se direktori biskopa odlucli zbog zaista simbolicnog interesovanja mladih Srba i Albanaca za filmove drugog zanra. Ovaj grad su umrtvili njegovi stanovnici. Nekada su stajali satima u redove ispred biletarnica da dodju do karte i pogledaju filmove na prvim evropskim i svetskim rang listama. Mali Fest, Veliki Fest, tapkarosi, zurba i trcanje do sedista dok se svetla ne ugase potpuno su zaboravljeni. Sada i prikazivanje dobrog filma vise nista ne znaci. "Prikazace ga na televiziji, ove ili iduce godine", kazu gotovo u glas dve devojke, kao da su vec o tome razgovarale.

Mladi Srbi i Albanci odavno ne sede za istim stolovima, razgovaraju ako su sigurni da ih neko ne vidi. Zajedno su kriminalci, narkomani i oni koji se bave doduse jos uvek ne otvorenom prostitucijom. To je javna tajna i o tome se ne razgovara. Svi su u iscekivanju onoga sto sledi. U medjuvremenu mnogi pregledaju svoje pasose. Otisli bi negde daleko, ali kako i gde?!

Zijadin GASHI