ALBANSKA NESLAGANJA PRED PREGOVORE O KOSOVU

(ZA AIM Podgorica pise dopisnik iz Pristine)

Jednostavno i slikovito, trenutno stanje na Kosovu najcesce se opisuje kao situacija u kojoj pocinje ili se neposredno priprema odbrojavanje. To je otprilike opis onih koji uz sva strahovanja nose uverenja koja se ne mogu nazvati optimizmom, ali ulivaju nade u nesto sto bi moglo da nagovesti resenje bez obnove proslogodisnjih ratnih neprijateljstava. Ova uverenja vezuju se iskljucivo za spremnost velikih sila da se vojno umesaju u kosovsku krizu i nametnu put resenja. Stice se utisak kako ona izrazavaju zelje velikog broja Albanaca, ako ne i vecine. Paralelno ili odmah iza toga dolazi interesovanje za predlog velikih sila o buducem privremenom ili trajnom statusu Kosova. O tome je ovde potroseno mnogo reci, ali i dalje sve ostaje u sferi nagadjanja. Do sada niko nije izneo nijedan konkretan element koji bi poblize ukazao na njegov sadrzaj sto navodi na zakljucak da predlog, odnosno njegovi osnovni elementi mozda jos nisu uobliceni. Medjutim, informisanijim kosovskim Albancima i albanskom politickom spektru poznata je cinjenica da se u svim mogucim kombinacijama ideja i predloga velikih sila iskljucuje nezavisnost Kosova.

Uz sva strahovanja i neizvesnosti, ovaj opis stanja izrazava bodrije poglede na trenutnu situaciju i znatna uverenja u manje bolni rasplet krize. Medjutim, pod pritiskom i utiskom istih dogadjaja uoblicavaju se i pogledi u kojima se kosovski rasplet sagledava i opisuje tmurnijim bojama. Ukazuje se na sve teze i eksplozivnije stanje na terenu. Uz povremene manje ili vece oruzane sukobe, primirje se gricka ili krsi svakog dana, gotovo u svim delovima Kosova. Kao najilustrativniji pokazatelj eksplozivnosti stanja navode se svakodnevni ne bas mali gubici ljudskih zivota, uglavnom na albanskoj strani. Uz ni malo obecavajuce stanje na terenu, u sta treba ukljuciti intenzivne pripreme i zauzimanje pozicija za vrsenje ratnih dejstava, navode se sumnje oko stvarne spremnosti velikih sila da se vojno umesaju i podozrenja oko stanja koje velike sile nameravaju da nametnu kao resenje. Pominju se brojni primeri nesklada izmedju "reci i dela" u blizoj i daljnjoj proslosti, ali u horizontu razmisljanja oko toga prisutne su i slozena pravna situacija sa stanovista medjunarodnog prava i veoma zamrseni interesi i odnosi izmedju velikih sila.

Ovi i verovatno mnogi drugi elementi cine splet odnosa iz cije perspektive strana vojna intervencija ne izgleda bas tako jednostavna stvar. Mozaik odnosa ne bi bio kompletan ako ne bi ukljucio to sto jos nema ni osnovnih pretpostavki: politickih, psiholoskih i drugih za postizanje albansko - srpskog kompromisa koji bi, makar i nevoljno, ipak, na neki nacin, bez nagovestenih ultimatuma prihvatile obe strane. I najzad, kao rezime svega, svaka strana ima svoju argumentaciju i interese. Sa albanskog stanovista, odnosno iz sadasnje perspektive, svaki pravac koji bi kosovsko resenje sagledao pod manjom ili vecom srpskom jurisdikcijom ne bi trebalo da ima nikakve izglede na uspeh.

U ionako zamrsenoj situaciji, razdori unutar albanskog pokreta predstavljaju dodatan cinilac neizvesnosti. Naime, u diplomatskom procesu koji se nagovestava, ujedinjavanje albanskog politickog spektra namece se kao znacajan olaksavajuci cinilac za uspesno okoncanje trenutne kampanje velikih sila oko Kosova. Od albanskog pokreta zahteva se da usvoji jedinstvenu platformu istupanja prema Beogradu i prema svetu ili, kako se obicno kaze da govori u jedan glas. Na povrsini to izgleda kao veoma blagonaklon odnos prema Albancima ili kao dobra volja da se Albancima pomogne kako se ne bi iscrpli u unutrasnjim svadjama. Vec nekoliko godina to isto zahtevaju i albanska javnost kao i rukovodstva, od najnizih do najvisih, svih albanskih politickih partija i udruzenja. U propagiranju te ideje na Kosovu nije bilo izuzetka. Nakon nedavnog politickog konsensusa svih relevantnih politickih snaga, u ove napore ukljucio se direktno i celi politicki spektar Albanije.

Ipak, trenutno stanje odnosa daje utisak kako albanski politicki spektar Kosova nikada nije bio podeljeniji nego sada. To je dosta zbunjujuce i, verovatno, prvo sto bi covek pomislio u kontekstu onoga (sto je malo pre receno) da albanski akteri nisu iskreni, odnosno ne misle stvarno ono sto javno govore svakog dana vec godinama. Izgleda kao da je politicka akrobatika: raditi sasvim suprotno od javnih istupanja i obecanja, postala u glavama nekih albanskih politicara osnovno obelezje shvatanja politike i prakticnog bavljenja politikom. To je izvor zabuna koje izaziva stanje unutar albanskog politickog spektra kod siroke albanske javnosti i kod stranaca koji pokusavaju da se bave i da razumeju svakodnevna desavanja na Kosovu, posebno unutar albanskog nacionalnog i politickog korpusa.

Kada se uklone politicki omotaci raznih boja i gustine moglo bi se zakljuciti da duboka provalija izmedju dva kosovska albanska politicka bloka koje, uprosceno receno, simbolizuju Adem Demaci i Ibrahim Rugova nije samo stvar licnih hirova i animoziteta nezrelih politickih licnosti jedne nerazvijene balkanske sredine. Mozda se vecina Albanaca i politicara ne bi se slozili sa konstatacijom da je jedan od osnovnih uzroka unutaralbanskih razdora nesaglasnost u pogledu spremnosti za angazovanje u ostvarivanju ambicija ogromnog dela Albanaca da Kosovo bude nezavisno. To ne znaci da svi ne bi zeleli nezavisnost, ali svakako znaci da bi neki odustali ili su vec odustali od toga u suocavanju sa cenom koja treba da se plati za kosovsku nezavisnost. Oko ovog pitanja u albanskoj javnosti vlada pravi haos. Ali, kada se razbiju sve magle iluzija i pokusa da se razotkriju primitivne netrpeljivosti i rivalstva, naravno i lukavstva bezobzirnih politicara, stice se utisak da je ovo pitanje osnovni ili prvi uzrok unutaralbanskih podela. Nakon sto su velike sile uslovile kosovskim Albancima ucesce na buducim pregovorima o Kosovu odustajanjem od zahteva za kosovskom nezavisnoscu, ima izgleda da se ovo pitanje bar donekle pojasni.

Vecina koja je malocas pomenuta vise bi volela da ove razlike javno predstavi kao razlike ne u pogledu konacnog cilja, nego u pogledu puteva za njegovo ostvarivanje. Mada znacajne i upadljive, razlike u pogledu puteva ne izgledaju sustinske prirode. Velika je provalija u pogledu upotrebe sredstava izmedju UCK (Ushtria Clirimtare e Kosovës-Oslbodilacka vojska Kosova) koja zagovara i primenjuje silu i Rugove koji zagovara politiku pasivnog cekanja. Ali, obe strane prihvataju resenje pregovorima (Rugova jedino pregovorima, a UCK ako je moguce i pregovorima), izrazavaju spremnost da podrze privremeno resenje i da u tom cilju ucine znacajne ustupke pod uslovom da se ukloni mogucnost da privremeno stanje postane trajno. Mada u pogledu nacina za ostvarivanje jedinstva na minimalnom programu kod Demacija mogu da se nadji elementi fleksibilnosti, u osnovi, obe strane jedinstvo sagledavaju kao stavljanje druge strane pod svoju komandu.

U njihovim preokupacijama o ujedinjavanju daleko su uobicajena demokratska razmisljanja o odnosima partnerstva koji nuzno podrazumevaju uskladjivanje, kompromis i ustupke. Demaci i Glavni stab UCK-a insistiraju na okupljanju svih oko UCK-a, a Rugova sa njegovim Demokratskim savezom i grupom njemu bliskih partija koje su uzele ucesca na proslogodisnjim predsednickim i parlamentarnim izborima zahtevaju podredjivanje svim institucijama koje su pod njegovom apsolutnom kontrolom. Vremenom su ove institucije postala znacajne za prikrivanje ili zamazivanje unutrasnjih raskola bez obzira da li su njihov izvor razlike u pogledima na stanje ili gola borba za vlast, licne ili grupne ambicije i netrpeljivosti. Smatra se da ovo drugo ima znacajnog udela u izazivanju unutaralbanskih raskola. Ali, tesko je prihvatiti preovladjujuca, uglavnom uproscena shvatanja u albanskoj javnosti da su licni i grupni interesi presudan cinilac unutaralbanskih podela.

Na albanskoj politickoj sceni Kosova na manje ili vise prikriven nacin vec nekoliko godina neslaganja i razlike izmedju dva politicka bloka u oblasti propagande predstavljaju se i kao borba izmedju nepomirljivih klasnih protivnika unutar albanske nacije. To mnogima moze izgledati smesno, ali svako ko pazljivo prati unutaralbanski politicki zivot moze lako da primeti kako se obracunavaju bivsi tzv. marksisti sa bivsim tzv. reformisanim komunistima. To je ono sto su oni nekada bili i ne bi zeleli da ih sada neko na to podseca. Naravno, svako ima pravo da se menja i verovatno mnogi su se promenili. Ali, u zaru politicke borbe koja cilja na bezobzirnu politicku diskreditaciju pravo na promenu i sama promena, u pozitivnom - demokratskom pravcu priznaje se samo svojima. Po toj logici oni drugi ostali su isti, sto sugerise da nisu sposobni za resavanje zadataka novog vremena. Otuda toliko etiketa medju politickim protivnicima kao marksisti, komunisti, demokrati, pravi patrioti, ratni avanturisti, istinski nacionalisti, komunisticki internacionalisti, anarho - komunisti, nacionalisti na kvadrat, revolucionari, institucionalisti, lazni patrioti, izdajnici, nova desnica, titoisti, nacionalni demokrati...

Politicke partije okupljene oko Ujedinjenog demokratskog pokreta Rexhepa Qosje i UCK-a dovode u sumnju patriotizam druge strane, a ona im odgovara da su oni bili i ostali levicarski marksisti i ekstremisti. Svaka strana optuzuje drugu da je glavni cilj svakog njenog politickog poteza borba za prigrabljivanje vlasti i za politicki monopol, a ne sloboda kosovskih Albanaca i kosovska nezavisnost. Demaccijev blok ne priznaje drzavne institucije smatrajuci ih smokvinim listom za prikrivanje poraza politickog programa i obecanja koje je Rugova davao u proteklih 10-tak godina, a Rugova ne priznaje UCK koju njegovi ljudi smatraju iskljucivo instrumentom borbe za preuzimanje vlasti.

Na kraju i o uticaju vanjskog cinioca na unutaralbanske podele. Nema nikakve sumnje da ce velike sile odigrati znacajnu, mozda odlucujucu ulogu u smirivanju i zatim u raspetljavanju kosovske krize. Ne bi se moglo reci da su one generator svadja i raskola, ali je njihov uticaj bio prisutan. Od pretprosle godine, kada su pocele studentske demonstracije, taj uticaj, posebno americki belezi tendenciju stalnog rasta. Od pocetka je strani uticaj bio usmeren na ublazavanje ili pretnje radikalnim tendencijama, odnosno sprecavanju evolucije dogadjaja u pravcu ratnog konflikta. Tako je bilo do njegovog izbijanja odnosno do nivoa kada je kosovska kriza postala akutan regionalni i evropski problem cije resenje ne trpi dugo odlaganje. Sami dogadjaji ucinili su neaktuelnim politicke preokupacije kao sto su pasivno cekanje, aktivni nenasilni otpor, mirno demonstriranje, problemi tretmana uhapsenih, pravo na skolovanje... Sa izbijanjem sukoba aktuelni su postali vojnici, oruzje, primirje, teritorije, granice...

Malobrojni monopolisani albanski mediji godinama su pisali ili na neki nacin stavljali do znanja svojim citaocima i slusaocima kako celi svet, a posebno zapadne zemlje podrzavaju aspiracije Albanaca za kosovskom nezavisnoscu. Tek od pre 2-3 godine pocelo da se pise i govori kako zapadne zemlje to ne podrzavaju. Medjutim, u glavama Albanaca tada nije bilo vise mesta za tako nepozeljne informacije. Ipak, dolazi ili je vec doslo vreme za neposredno suocavanje i sa tako nezeljenim stvarima. Od kraja proslog proleca, kada se vani sve glasnije pocelo govoriti o potrebi albanskog ujedinjavanja, lako je bilo primetiti da strani diplomati ne misle na ujedinjavanje na platformi koju ce odrediti sami albanski politicki subjekti, nego na umerenoj platformi resenja koju predlazu velike sile. To je sustina onoga sto velike sile dodaju postojecim unutaralbanskim podelama. Rezultat toga je uslovljavanje ucesca na buducim pregovorima odustajanjem unapred od kosovske nezavisnosti.

Mada se uopsteno takvi zahtevi upucuju Albancima, veoma je upadljivo sto su konkretnije usmereni, pre svega prema UCK-u. Bez uvijanja se kaze da ako UCK ne odustane od nezavisnosti, kao pregovaracki partner bice prihvacen samo Rugova sa njegovim saveznicima. Pored iskljucenja iz pregovarackog procesa, UCK-u se preti vojnim, politickim i drugim merama, medju kojima se pominju snabdevanje oruzjem i finansije. Kaze se takodje da ce UCK vojno biti onemogucena ukoliko pokusa da se uplice u otezavanju ili onemogucavanju pregovarackog procesa. Na ove zahteve Glavni stab UCK-a reagovao je veoma pomirljivo, ali uz zakljucak da UCK ne moze da odustane od kosovske nezavisnosti.

Fehim REXHEPI