SELJACI VAN IGRE

Privatizacija poljoprivrede u Srbiji

AIM, PODGORICA, 28. 1. 1999. (Od dopisnika AIM iz Beograda)

Korporacija PKB, jedini poljoprivredni kombinat koji se nalazi na poznatom spisku od 75 preduzeca koja se ne mogu privatizovati bez saglasnosti Vlade Srbije, ovih dana je predstavila svoj plan svojinske transformacije. Ocigledno, to je signal i svim ostalim drzavnim poljoprivrednim dobrima da mogu traziti partnere koji su spremni da ih dokapitalizuju i eventualno privatizuju. Rec je o potencijalno velikim poslovima, jer je na talonu najvredniji resurs Srbije.

Ako je vrednost 56.000 hektara obradive zemlje s kojima raspolaze PKB procenjena sa oko 4.000 nemackih maraka po hektaru, onda se teorijski radi o pitanju - ko ce sutra biti prodavac imovine vredne oko 3,2 milijarde nemackih maraka, posto je u rukama takozvanih poljoprivrednih preduzeca u Srbiji oko 800.000 hektara njiva. No, vlasnicki problem sa zemljom oduzetom seljacima , sto agrarnom reformom, sto drugom prinudom (izmedju

1. i 1953. godine), veoma je zapetljan, jer se u posedu poljoprivrednih kombinata nalazi - drzavna zemlja, zemlja u drustvenoj svojini i integrisana zemlja u zadruznoj svojini.

Na paradoksalan nacin, kao jedan od glavnih problema za tranziciju Korporacije PKB iskrsao je problem poklanjanja 13.500 hektara njiva u drustvenoj svojini drzavi Srbiji, koja je u tom poljoprivrednom kombinatu vec vlasnik ostalih 42.500 hektara. Jer, zakon o svojinskoj transformaciji poljoprivrednog zemljista to prakticno ne dozvoljava. Jos komplikovaniji su problemi u poljoprivrednim kombinatima u Vojvodini, koji raspolazu sa ukupno 556.000 hektara zemlje, a prema papirima o agrarnoj reformi samo 240.000 hektara je nesporno u drzavnoj svojini. Svojinska struktura u ovim poljoprivrednim dobrima je takva da je 50 odsto zemlje u drustvenoj, 40 odsto u drzavnoj, 3,5 odsto u zadruznoj svojini. Pri tome, sve je to pomesano: mnoge seljacke zadruge imaju pretezno drzavnu zemlju, a mnoga drustvena dobra imaju vise drzavne i zadruzne, nego sopstvene drustvene zemlje.

Iz svega proizilazi da Vlada Srbije i nije morala nikog iz poljoprivrede, pa ni PKB, da stavlja na poseban spisak privatizacije, jer bez njene vlasnicke saglasnosti, kao kvazi vlasnika dela zemlje u svakom poljoprivrednom dobru, niko se prakticno i ne moze privatizovati.

Mr Olga Curovic, sekretar za poljoprivredu Izvrsnog veca Vojvodine, nedavno je na na savetovanju u Vrdniku skrenula paznju na probleme koje u fazi eventualne privatizacije donosi taj vlasnicki galimatijas. Prema njenim recima kljucno je sto se zemlja u drustvenoj svojini ne moze pretvarati ni u jedan drugi svojinski oblik dok se iz zemljisnog fonda ne izluci zemlja u drzavnoj svojini i ne uknjizi u zemljisne knjige - a upravo je to prakticno neizvodljivo. No, kaze mr Curovic, cak i kada se svi oblici svojine popisu i razgranice, ostaje jos pravnih problema.

Na spomenutom savetovanju u Vrdniku, Jorgovanka Tabakovic, ministarka za vlasnicku transformaciju u Vladi Srbije, u stvari je govorila protiv transformacije agrokompleksa, stalno isticuci da je pitanje kompleksno, da su poljoprivredni kombinati okosnica nacionalne prehrambene sigurnosti, te da treba biti oprezan jer oni daju mogucnost zaposljavanja velikog broja ljudi, itd.

Predsednik Izvrsnog veca Vojvodine Bosko Perosevic, pokazao je istom prilikom, vise od nadlezne ministarke, razumevanja za potrebu privatizacije i agrokompleksa, ali je izneo problematicnu tvrdnju da strani kapital (a samo on moze realno privatizovati svezim kapitalom nasu poljoprivredu), nece biti zainteresovan za nasu primarnu poljoprivrednu proizvodnju (dakle za obradivo zemljiste), vec ce paznju usmeriti na preradivacke kapacitete, poput uljara i secerana.

Bez obzira sto je interes za privatizaciju mlekara, uljara i klanica sigurno vec velik cak i na siromasnom domacem trzistu, sto pokazuju dovrseni ili otpoceti procesi privatizacije u zrenjaninskom Vitalu, Sidskoj i somborskoj klanici, novosadskoj mlekari i vecini pivara u Vojvodini, nema mnogo razloga da se smatra da stranci ne bi kupili i obradivo zemljiste, koje je ovde toliko jeftino samo zbog toga sto je osnovni cilj agrarne politike Srbije - pljacka seljaka. U svim ovim, moglo bi se reci, namernim kardeljijanskim pravnim zapetljancijama oko svojine na zemlji, kojima je u nase SPS vreme dodata i pravna konzervacija postojeceg reda stvari, upravo da bi se sprecila emancipacija poljoprivrede od drzave- seljaka nema nigde.

Prvo, seljaci su prakticno jedina kategorija stanovnistva koja u sustini nema pristup povlascenoj privatizaciji jugoslovenske industrije (dakle, kupovini deonica uz popust od 60 odsto), kao da ona nije stvorena na njihovim ledima i uz besprimernu seobu akumulacije iz poljoprivrede u sve druge privredne sektore. Kako ih nema na spisku povlascenih kod industrije, tako takozvanih individualnih poljoprivrednih proizvodaca prakticno nema ni kod poljoprivrednih kombinata, koji im ovoga casa duguju preko 2 milijarde dinara za prosle godine isporucene useve i voce (a ceo agrarni budzet Vlade Srbije koji se sada politicki reklamira na sva zvona iznosi tek nesto vise od 1 milijarde dinara). Zakon ko ji po lenjinskoj logici stiti velike poljo privredne komplekse od cepkanja, sada se ispostavlja i kao zakon koji Srbiju stiti od novih veleposednika.

Stari, socijalisticki veleposednici su upravo po ekonomiji obima upropasceni, jer su toboze mogli da izdrze drzavnu politiku prema selu i poljoprivredi. Upropasceni su tako da sada PKB u privatizaciju i krece zbog toga sto prema drzavi ima neizmirene poreske i paraporeske obaveze od 310 miliona dinara (150 miliona prema budzetu, a 160 miliona prema penzijskom fondu), pa trecinu vlasnistva nad korporacijom zato i nudi drzavi u obliku deonica.

Jedino sto su seljaci i bivsi seljaci (to jest njihovi naslednici) izboksovali tokom poslednje tranzicione decenije u Srbiji bilo je vracanje zemlje koja je bila oduzeta zbog neizvrsenih obaveza tokom prinudnog otkupa (izmedu 1947. i 1953. godine). U Vojvodini je tako vraceno 125.000 hektara zemlje, koja se, doista, sada slabo obraduje, vise zbog toga sto se u Srbiji skoro nista ne isplati proizvoditi, nego zato sto su je pretezno dobili naslednici pomrlih seljaka, koji vise ne zive od zemlje.

Sve u svemu, stara socijalisticka averzija prema seljacima, to jest sitnosopstvenicima, koja je pola veka vladala i u Srbiji, na paradoksalan nacin ugradjena je i u privatizacioni proces, pa oni koji rade na zemlji, prakticno ne smeju postati kupci obradivog zemljista, onog koji je drzava upravo od njih uzaptila.

Dimitrije Boarov (AIM)