MARKO JE MALO NERVOZAN

Srpsko drustvo

AIM, POGORICA, 24. 1. 1999 (Od dopisnika AIM iz Beograda)

Marko Milosevic, sin predsednika Savezne republike Jugoslavije Slobodana Milosevica, upao je u sredu, 20. januara prepodne, u pratnji jednog kockastog tipa, eksperta telohraniteljske struke, u redakciju nezavisnog beogradskog dnevnika "Glas javnosti". Mladi Milosevic je izvadio pistolj i mahao njime, pretio prisutnom osoblju i trazio da vidi glavnog i odgovornog urednika lista Milana Becejica i novinara Dragana J. Vucicevica, ali ova dvojica nisu tada bila u redakciji. Nakon nekoliko prigodnih uvredljivo-pretecih reci, sin autokratskog predsednika srpsko-crnogorske federacije napustio je prostorije beogradskog dnevnika.

Sta je izazvalo bes mladog Milosevica? Dva dana ranije, "Glas javnosti" je objavio reportazu spomenutog Vucicevica o pozarevackom slavlju porodice Milosevic, (najmocnije srpske familije kraja dvadesetog veka, kako je autor napisao, a sto se mladom Milosevicu takodje nikako nije svidelo): Marko je, naime, dobio sina iz visegodisnje veze s lokalnom "dobrom prilikom" Milicom Gajic. Sutradan su i novopeceni deda i baka posetili unuka, a Milosevic junior je sa svojim pajtasima proslavio rodjenje naslednika onako kako se to vec uobicajilo kod srpske novobogataske "zlatne mladezi" - viski je tekao u potocima, i lezerno je potrosena celonedeljna stamparska produkcija centralne nemacke banke u Frankfurtu. Reportaza "Glasa javnosti" o tom dogadjaju bila je onoliko "zuta" koliko je to, po prirodi stvari, svako pisanje o necijem privatnom zivotu, ali ne i preko te neizbezne mere. Nije u tom tekstu bilo nicega istinski indiskretnog, jos manje uvredljivog.

U neku ruku, pisanje o takvim dogadjajima jeste podilazenje nizem ukusu, ali nigde u danasnjem svetu istaknuti politicari, pa ni clanovi njihove najuze porodice, ne mogu da racunaju na apsolutnu zastitu privatnosti. Moc, novac i slava imaju svoju cenu, i od toga najmanje moze da pobegne porodica politicara koji je celu jednu drzavu ustrojio kao svoje vlasnistvo - s rastom njegove moci, raste i interes javnosti za sve i svakoga ko ima veze s njim.

Nakon ovog dogadjaja, redakcija "Glasa javnosti" podnela je prijavu MUP-u protiv Marka Milosevica i njegovih n. n. pratilaca, ali zanimljivo je da o celom incidentu na stranicama ovog lista nije objavljeno ni slovo! A takvi dogadjaji su tirazne poslastice koje ni jedna redakcija olako ne ispusta. Pretpostavlja se da su vlasnici lista, inace u prilicno nejasnim finansijskim odnosima s rezimom, resili da spuste loptu, procenjujuci da im se ne isplati da zatezu bizaran sukob oko jednog infantilnog ispada tradicionalno nervoznog Milosevica-juniora.

Poznato je, uostalom, da je vladajuca Familija najosetljivija bas na javno apostrofiranje svojih clanova i njihovih sitnih nestasluka i zadovoljstava. Tako je javnost o incidentu i potonjim dogadjajima obavestavana putem konkurentskih dnevnika "Danas" i "Blic"; autenticnost samog dogadjaja, pak, niko nije sporio, cak je i glavni urednik "Glasa javnosti" o tome davao izjave kolegama. Istorija odnosa porodice Milosevic, a narocito njenog najmladjeg clana, sa "sedmom silom" (odnosno, sa onim njenim delom koji nije pod njihovom kontrolom) prilicno je burna i traumaticna. Najmladji Milosevic se vec i sudio s nekim novinama trazeci astronomske odstete zbog navodnih kleveta, vec je i ranije imao neprijatne "bliske susrete" sa previse radoznalim novinarima (neprijatne za njih, dakako), znao je da na kriticke tekstove odgovara vrlo cinicnim otvorenim pismima, u kojima se nije libio ni sumnji u inteligenciju novinara, dok je kada se radilo o novinarkama bio skloniji erotsko-analitickom pristupu...

Marko Milosevic je privukao paznju javnosti pre nekoliko godina, i to vise po onome sta NIJE radio nego po svojim nestaslucima: cak ni medju obozavaocima lika i dela Slobodana Milosevica nije bilo bas dobro primljeno to sto predsednikov sin nije otisao u vojsku zajedno sa svojim vrsnjacima; kada je jedan list napisao da je Marku sluzenje vojske odgodjeno s dijagnozom "emocionalna nezrelost", ovaj je odgovorio tuzbom. Ali nije pojasnio zasto do dan-danas nije obukao uniformu, u vreme kada su mnogi gradjani Srbi je u tim istim uniformama prisilno ratovali i ginuli.

Takodje, Marko Milosevic je zavrsio srednju skolu vanredno, u Pozarevcu, daleko od ociju znatizeljne javnosti, sto je izazvalo nove zlobne komentare. Kada je, potom, ovaj mladic poceo da se bavi auto-trkama, a nedugo zatim i biznisom, preostalo je vrlo malo onih koji uspevaju da zatome radoznalost: kako jedan tako golobrad mladic za neverovatno kratko vreme moze da postane vlasnik (ili zakupac) ogromnog disko-kluba, radio stanice, pekare (sve u Pozarevcu) i ko zna cega jos? On bi povremeno uvredjeno odgovarao da je sve to rezultat njegovih poslovnih sposobnosti, ali problem s tvrdoglavom javnoscu u Srbiji je sto svaki gradjanin licno poznaje bar jednog-dvojicu mladica Markovih godina koji nisu nista manje pametni i sposobni, a ipak cesto nemaju ni za cigarete...

Mnogi njegovi izuzetno nadareni vrsnjaci i vrsnjakinje, uostalom, trajno su napustili ovu zemlju bas zato sto nisu bili u stanju da poveruju da su njihove sanse za uspeh u drustvu jednake Markovim. Sve ovo, naravno, i nije problem Marka Milosevica; on se, kao autentican pripadnik svog roda, samo ponasa u skladu sa starim srbijanskim refrenom "uzmi sve sto ti zivot pruza". Problem je u mutantnom drustvenom poretku koji je stvoren pod rukovodstvom njegovih roditelja, i u kojem su neverovatno vesto na jednom mestu okupljene sve najgore osobine pseudotranzicionog neokapitalizma na srpski nacin sa vise nego zilavim ostacima autoritarnog titoisticko-breznjevistickog sistema, za cijim nebrojenim divotama Markova majka javno neprestano uzdise.

Tako, na kraju, dolazimo do sledeceg paradoksa: u ovako nakaznom drustveno-politicko-ekonomskom poretku, Markovim vrsnjacima preostaje samo emigracija, trajno autsajderstvo, ili ponizno uklapanje u sistem koji u zamenu za par svetlucavih djindjuva ponistava svaciju ljudskost i cast, a samom Marku preostaje tek da se ljuti na one koji ga, makar i posredno, bude iz "srpskog sna", odnosno upozoravaju ga da je doticni, eto, malo nepravedno rasporedjen. On verovatno sasvim iskreno misli da je sve to neka velika nepravda, mozda i zavera, i da ga neko mrzi zato sto je tako mlad, lep, uspesan i pametan. U neku ruku je, uostalom, u pravu: i on je zrtva sistema koji je ustrojen tako da mu nije dao stvarnu sansu da autonomno postane Neko.

Teofil Pancic (AIM)