NESLAVAN ODLAZAK SA POLITICCKE SCENE

Makedonski predsednik Kiro Gligorov trosi zadnje mesece svog drugog mandata u nastojanju da osvoji prostor u vlasti koji samo on smatra da mu pripada. Visenedeljno nepotpisivanje zakona za amnestiju je samo izraz njegovog poimanja kohabitacije sa novom parlamentarnom i izvrsnom vlascu koja mu nije po volji.

Skopje, 22. 01. 1999

Tece cetvrta nedelja razmisljanja predsednika Makedonije Kire Gligorova oko toga dali ce staviti potpis na ukaz o proglasavanju Zakona za amnestiju koji je doneo parlament predzadnjeg dana prosle godine. Zadnje informacije iz njegovog kabineta plasirane u javnost nakon pismenog zahteva predsednika parlamenta Save Klimovskog da se prvi covek drzave izjasni, i "ljute" konferencije za stampu ministra za pravdu Vlade Kambovskog, govore da predsednik drzave jos nije doneo konacnu odluku sta ce uciniti, jer i nakon serije susreta u vezi zakona, sa predsednicima vrhovnog i ustavnog suda i sudskog saveta i sa nekoliko profesora skopskog pravnog fakulteta, ocekuje i podatke o svim osudjenim licima koja izdrzavaju zatvorsku kaznu i procenu sta ce svaki od njih "dobiti" predvidjenom amnestijom. Po svemu sudeci Gligorov ce po treci put u svojoj predsednickoj karijeri iskoristiti pravo koje mu makedonski ustav daje. Po makedonskom ustavu, ukaze o usvojenim zakonima potpisuju predsednici parlamenta i drzave, stim sto ovaj drugi ima pravo da odbije da to ucini za one zakone koji se usvajaju prostom vecinom. U tom slucaju se o zakonu u parlamentu opet glasa i ukoliko se dobije potrebna vecina, predsednik drzave je duzan da potpise ukaz o njegovom proglasenju.

U slucaju Zakona za amnestiju, koji je pre svega usvojen da bi se na slobodi nasli bivsi gradonacelnici Gostivara i Tetova i predsednici njihovih saveta, Rufi Osmani, Alajdin Demiri, Refik Dauti i Vebi Bedjzeti, ocito je da nova vladina koalicija u parlamentu moze lako obezbediti mnogo vise od potrebnog broja glasova za ponovno glasanje. Drugim recima de jure Gligorov ne moze spreciti njegovo stupanje na snagu, ali zbog nejasnoca oko trajanja roka u kom se mora objaviti dali ce potpisati ukaz ili ne o ovom zakonu, makedonski predsednik de fakto stvar moze razvlaciti koliko mu se prohte.

Za citavu pricu i nije vazno kada ce Zakon za amnestiju koji je parlament Makedonije doneo 29 decembra formalno stupiti na snagu. Nova koaliciona vlast je bez dvoumljenja donela odluku o oslobadjanju, ne samo zbog toga sto je to dogovoreno prilikom stvaranja koalicije vec i zbog toga sto se moze reci da je svaka od triju partija koje cine sadasnju vlast to i ranije tako mislila. Lider VMRO-DPMNE Ljubco Georgievski je i nakon sudskog procesa Rufiju Osmaniju, mnogo pre izbora, izjavio da se radi o politckom procesu. Arben Djzaferi je branio vidnog clana svoje partije pre bilo kakvog nagovestaja nove koalicije, njegov albanski konkurent Abdurahman Aliti se sa tim bez dileme slozio, dok se Vasil Tupurkovski, kada je neposredno pre izbora formirao svoju Demokratsku alternativu, lako saglasio sa svojim koalicionim partnerima.

Naravno da su u pravu oni koji smatraju da je oslobadjanje politicka odluka. Ali, razlika u detaljima je bitna: politicka odluka o sudjenju gostivarskom i tetovskom gradonacelniku i predsednicima saveta ovih opstina je sprovedena preko "nezavisnog" sudskog sistema - politicka volja o njihovom oslobadjanju je verificirana u parlamentu u formi zakona. Sudska farsa kojom je Rufi Osmani najpre osudjen na kaznu od 13 godina i 9 meseci, da bi mu apelacioni sud kaznu smanjio na 7 godina zatvora ne ponistavajuci prvostepeni skandalozni postupak kojim se po mnogim elementima na scenu vratio verbalni delikt i uticaj dnevne politike na "nezavisno sudstvo", nesto sto se cinilo da pripada proslosti. To je tada uocila i makedonska javnost, kojoj se po prvi put dogodilo da se stvar ne precuti jer joj je bilo jasno o cemu se radi - "danas oni, sutra mi". Javilo se puno vidnih licnosti koji su sudski postupak javno osudili, kao sto je veliki broj njih potpisao i gradjansku inicijativu o reviziji sudskih procesa, sto je dovelo i do medjunarodnih "sugestija" i rezolucije Evropskog parlamenta u tom duhu. S druge strane, u parlamentu se u vidu zakona sprovodi politicka volja onih koji u njemu imaju vecinu. Razlika izmedju ove dve vrste izrazavanja politicke volje je vise nego ocigledna.

Oslobadjanje Rufija Osmanija, Alajdina Demirija i ostalih je samo po sebi promena na bolje, u duhu slogana pobednika na trecim parlamentarnim izborima u Makedoniji. Mnogi su u intervenciji makedonskih policajaca u julu 1997 godine (po tadasnjoj vladi radi sprovodjenja odluke Ustavnog suda koji je ponistio odluke nekoliko opstinskih saveta u Zapadnoj Makedoniji o isticanju zastava albanske nacionalnosti - po drugima je to bilo samo jeftino pokrice devalvacije denara) videli vrh tenzije izmedju drzavne i lokalne vlasti na etnickoj osnovi. Stara vlast je samo nastavila seriju opasnih intervencija od Bit Pazara, Radolista, Male Recice... kojima se drzala medjuetnicka tenzija koja je imala untrasnju i spoljno politicku upotrebnu vrednost. Zajednicki imenitelj je bila opasnost od izbijanja medjuetnickih sukoba.

Kampanja trecih parlamentarnih izbora gurnula je na stranu medjuetnicke odnose, pre svega Makedonaca i Albanaca. Do tada "ekstremne" politicke partije po toj osnovi su stavile akcent na ekonomiju. Nakon izborne pobede, makedonska koalicija, koja je obezbedila vecinu u parlamentu, ponudila je Demokratskoj partiji Albanaca ucesce u vlasti, ostavljajuci otvorena vrata i za Partiju demokratskog prosperiteta... Medjuetnicki odnosi kao da su, bar u ovim momentima, izgubili dnevno-politicku upotrebnu vrednost. Tako je bilo moguce da u jednoj atmosferi relaksiranosti Osmani i Demiri budu amnestirani. Cak se i oni koji su ih svojom (politickom) voljom strpali u zatvor nisu previse bunili, nego su pre svega objasnjavali svoj postupak i branili ga.

Nezavisno od toga kakav ce tok dobiti dogadjaji oko konkretnog zakona, odbijanje stavljanja potpisa na ukaz o proglasavanju Zakona za amnestiju je samo epizoda u necem sto je sire i znacajnije. Ocito je, s jedne strane, da Gligorovu nije po volji pustanje Osmanija, Demirija, Dautija i Bedjzetija na slobodu kao zrtve politickih procesa, ne samo zato sto se i ranije tome protivio, vec i zbog toga sto je i on bio jedan od onih koji su zagovarali takav scenario oko razresenja "problema" isticanja zastava nacionalnosti. A to se lako moze staviti na konto albanofobije Gligorova koju zadnjih godinama sve manje i krije.

S druge strane, kada je vec bilo jasno da njegova partija gubi parlamentarne izbore, Gligorov je kao iskusan politicar, izasao u javnost sa jedino mogucom izjavom da ce postovati volju glasaca i da ce saradjivati sa novom vlascu. O kohabitaciji su govorili i lideri pobednickih partija. I prvi utisak je bio da ce ovo primirje potrajati desetak meseci do novih predsednickih izbora. Samo nekolko dana pre Nove godine, u danima kada se u svim segmentima u parlamentu konstituisala nova vlast Gligorov je dao intervju skopskom "Veceru" u kome je jasno dao do znanja da nece potpisivati ukaze o zakonima sa kojima se ne slaze. Sada je vec jasno da je formulacija o nepotpisivanju zakona sa kojima se ne slaze samo paravan za odbijanje pozicije tihog posmatraca kojem vreme istice. Gligorov ocito smatra da treba i dalje igrati onu ulogu koju je imao dok su njegovi bili na vlasti. A ta je uloga, uprkos oscilacijama i u predsednikovoj moci, ipak veca od onoga sto ustav propisuje o predsednikovim ovlascenjima.

Drugim recima Gligorov kao da krece u zadnju bitku za osvajanje onog prostora na makedonskoj politickoj sceni koji smatra da mu pripada. Posto je u zadnjih nekoliko godina vec pokazao da je predsednik socijaldemokrata koji jedino ispravnim smatra svoju partijsku opciju jasno je da ce doci do toga da se Gligorov u odnosu na novu vlast ponasa "opoziciono" -da ce pokusati svugde gde smatra potrebnim da joj parira i da im se suprotstavlja. Druga je stvar dali je to i realno moguce. Ne samo zbog nespornog fakta da Gligorov krajem godine definitivno odlazi sa makedonske politicke scene. Dakle, na Gligorovu je u kakvom svetlu ce sici sa trona i kakvo ce mesto zauzeti u novijoj istoriji Makedonije. Jer, "njegov lik i delo" u vremenu nakon neuspesnog atentata nad njim dobili su silaznu liniju. Liniju demitologiziranja licnosti koja je nazivana mudrim politicarem, koji je svojom harizmaticnom ulogom jedini uspeo da svojoj drzavi donese nezavisnost bez rata i od nje napravi "oazu mira". Iako je etika u politici veoma rastegljiva kategorija, posebno na Balkanu, sa ove distance se moze reci da se u stvaranju "kluba prevarenih" Gligorov sluzio i potezima koji se bez dileme smatraju niskim udarcima. Nakon prvih parlamentarnih izbora uspeo je da pobednicku VMRO-DPMNE marginalizira, albansku PDP da beskrajno "vuce za nos" obecavajuci mnogo, ne realizirajuchi gotovo nista, zajedno sa "mladim lavovima" SDSM-a uspeo je da u vise navrata "nasamari" Petra Goseva (i kao nesudjenog mandatara prve partijske vlade i kao lidera Demokratske partije na drugim parlamentarnim izborima) i Stojana Andova i njegove liberale (Andov mu je kao predsednik parlamenta posluzio kao "masa" u slucajevima kada je bilo potrebno da se provociranjem sukoba izmedju VMRO i PDP upotrebe glasovi jednih ili drugih, izglasa ono sto je bilo potrebno tadasnjoj vlasti, da bi na kraju kao "iscedjeni limun" bio izbacen iz tadasnje vladajuce koalicije). Sada mnogi od njegovih zrtava smatraju da je Gligorov bio izvor mnogih nedaca koje su snasle Makedoniju.

Covek koji je autor "suzivota", formule koja je trebala eliminirati medjunacionalne tenzije, pokazalo se da stoji iza gotovo svih policiskih intervencija u kojima je bilo i ljudskih zrtvi koji su odnose izmedju Makedonaca i Albanaca dizali do nivoa eksplozivnosti. Da je Gligorov koncentrirao mnogo vise moci u svoje ruke od onoga sto mu po ustavu sledi i da sve vise steti, shvatili su i njegovi

• tadasnji premijer Branko Crvenkovski i SDSM, pa su na izborima 1994 godina do kraja potrosili njegov autoritet i popularnost (cuveni vapaj Gligorova "Ne ostavljajte me samog"), da bi ga zatim sveli na jedan duzi period na protokolarnu poziciju "kraljice Elizabete". Nakon oporavka od posledica atentata Gligorov je najprije igrao tragi-komicnu ulogu jedne vrste politickog pajaca koji je prisustvovao na razno raznim dogadjajima, cesto govoreci duze nego sto je ocekivano, i cak ponekad pustivsi i po koju suzu. Zatim je shvatio da njegovo marginaliziranje moze zaustaviti ako stane u prve redovima bitke za spasavanje vladavine SDSM. To, kao i famozna "ljubavna afera", svojevrsni moralni samo-atentat, definitivno su doveli do drasticnog pada njegovog rejtinga u ocima ovdasnje populacije. Zbog svega ovoga, ovih dana su se u makedonskoj javnosti javila razmisljanja cak i o potrebi da Ustavni sud Makedonije oceni sposobnost Gligorova da obavlja predsednicku funkciju! Dakle, cini se da je jedan mit definitivno mrtav.

AIM Skopje

ISO RUSI