TIRANA BLIZA PRISTINI NEGO ZAPADU

Izjava jugoslovenskog ministra inostranih poslova Vladislava Jovanovica u Madridu, u kojoj se Albanija optuzivala kao centar medjunarodnog terorizma i najavljivalo ostro srpsko reagovanje, u Tirani je procitana kao proglasenje rata Albaniji. "Jugoslovenska vojska nema druge alternative osim da ispuni ustavno pravo za odbranu drzavnih granica", rekao je Jovanovic.

Izjava Jovanovica ponovo je Albaniji vratila moru moguceg i brzog rata sa Srbijom. Reagovanje Tirane bilo je ostrije nego obicno. I dok su novine pozivale gradjane na spremnost za rat sa Srbijom, informativne mreze citavog sveta objavljivale su jezive prizore iz Recaka gde je na desetine kosovskih civila ubijeno i masakrirano od strane Milosevicevih snaga bezbednosti.

Nasavsi se pod uobicajenim pritiskom Zapada da primeni moderiranu politiku s jedne strane i pretnjama jugoslovenskog ministra s druge, Tirana je izgleda prefereirala da aktivira nacionalizam. Masakr u Recaku izazvao je val indignacije i besa u citavoj zemlji, ali je povecao i kritike prema zapadnoj politici.

Nova vlada Majkoa jednoglasno i sa opozicijom vodjenom od strane Berise, cini se da je odlucila da bude bliza Pristini nego Zapadu, u odnosu na koji se podizu tonovi kritike zbog pasivnosti i primene duplih standarda.

Nacionalisticki tonovi su podignuti u Tirani, ali sto je najvaznije retorika izjava je pracena i pokretom trupa i utvrdjivanjem severne granice zemlje. Posle masakra u Recaku, Albanija je zatrazila hitan sastanak Saveta bezbednosti OUN. U posebnoj izjavi parlament je zatrazio trenutnu vojnu intervenciju NATO. Premijer Pandeli Majko i lider opozicije Sali Berisa ponovo su jedan drugom stisli ruke u susretu koji je trajao vise sat vremena, oko pitanja nacionalne bezbednosti i pronalazenju zajednickog jezika oko Kosova. To je bio drugi put za manje od mesec dana da se sef vlade i predsednik opozicione Demokratske partije sretnu, posle ostre zime u odnosima pozicija - opozicija u Albaniji i u oba slucaja glavna tema bila je problem Kosova.

Tokom posete Italiji, premijer Majko nije uvazavao italijanske kritike da je njegova vlada napustila moderiranu liniju. S druge strane, lider opozicije Berisa u clanku objavljenom u dnevniku "Albania", napisao je da Albanci treba da ponude NATO sve moguce olaksice, ali i da oni "isto tako treba da se pripreme da vode svoj rat na zivot ili smrt i da izadju kao pobednici".

Jedan neuobicajeni Okrugli sto parlamentranih politckih partija je jasno izrazio podrsku za "politicke i vojne faktore na Kosovu". Izjava koju je potpisao citav politicki spektar zahtevala je da se Milosevic posalje pred Haski sud.

Parlament, Vlada, oruzane strukture, politicke partije i stampa u Tirani su uperili oci prema Severu, tamo gde se krvnicki masakriraju kosovski Albanci i gde duvaju i vetrovi rata i za Albaniju. Kao nikada ranije, Kosovo je postalo centar paznje medija u Tirani.

Infrastruktura pre masakra u Recaku

Izjava Jovanovica da bi Srbija mogla napasti Albaniju smatrajuci je bazom islamskom terorizma, primljena je veoma ozbiljno u Tirani. Politika svih boja pozurila je da zauzme radikalne pozicije, gde nisu nedostajale ni entuzijasticki pozivi za uzimanje oruzja ili za stajanje u stroj u armiji definitivne pobede nad Srbima. Izgleda da je Albanija bila veoma iznenadjena zbog hrabrosti Beograda da teroristickom proglasi jednu drugu zemlju, kada je Srbija jedina drzava u Evropi koja je primenila i primenjuje sve oblike terorizma i zlocina protiv covecanstva nad Albancima i drugim narodima. Medjutim, dok je s jedne strane bilo neke vrste uniformnosti u ovoj antisrpskoj reakciji, bile su sasvim drugacije interpretacije izvora koje je Beograd koristio da bi podrzao svoju tezu.

Opozicija je optuzila neke krugove na vlasti i albansku tajnu sluzbu kao autore stvaranja "strasila" o opasnosti od islamskog fundamentalizma u Albaniji. U stvari, vec skoro dve godine deo albanske stampe je bio prepun vesti, ciji je izvor bila tajna policija, a koje su govorile o korenima islamskog terorizma i o bazama Osame bin Ladena u Albaniji.

U ovoj kampanji, koja nema presedana ni u jednoj drugoj zemlji nisu nedostajale ni izjave prethodnog premijera Fatosa Nanoa i sefa tajne sluzbe Fatosa Klosija, koji ne samo da su ozvanicili fenomen koji nije postojao, vec su motivisali i stampu koja je preuvelicavala u najvecoj meri opasnosti od islamskog terorizma u Albaniji.

Jovanoviceva izjava koja je imala efekat bombe u Tirani, sada kada je paznja ponovo usmerena na Kosovo, sve se vise smatra kao lazna uzbuna da bi se skrenula paznja od onoga sto je Milosevic planirao da uradi odmah nakon njene magle. Sada nije toliko tesko da se shvati da je najavljujuci mogucu agresiju na Albaniju, Milosevic mislio da ima slobodnije ruke na Kosovu. Prema logici Beograda, svima onima koji bi posle eventualnog srpskog napada na Albaniju videli katastrofu pocetka Balkanskog rata ili i sire, bilo bi lakse da progutaju jedan novi masakr na Kosovu.

U ovom kontekstu, sve oslobodjene energije u Tirani ili znacajnijim kancelarijama kontineta oko izjava Jovanovica, na neki nacin su pratile ritmiku Milosevicevog plana.

Zasto se Recak desio upravo sada?

Sve sto je Milosevic uradio tokom ove krvave godine na Kosovu izgleda da je dobro ukalskulisano i nikako delo nekog nekontrolisanog instinkta novih cetnika. Isto tako i masakr u Recaku ima svoje objasnjenje. Izgleda da je Recak produkt reakcije Beograda na nastojanja politickih i vojnih faktora na Kosovu za redimenzioniranjem i unificiranjem njihovih stavova. Uopste nije slucajnost sto se Jovanoviceva najava, a zatim i masakr u Recaku desio u vreme kada su albanski politicki i vojni faktor na Kosovu blize nego ikada u postizanju istorijskog sporazuma o zajednickom stavu prema resenju pitanja Kosova.

Prvih dana ove godine, Albaniju su jedan za drugim posetili Adem Demaci, Bujar Bukosi, Redzep Cosja, Mahmut Bakali, dok je s druge strane i Rugova prihvatio poziv da poseti Tiranu posle dugog vremena odsustva iz albanskog glavnog grada. Tokom susreta sa najvisim zvanicnicima drzave i sa sefom opozicije Sali Berisom, kosovski politicari su se usaglasili oko postizanja mnogo ocekivanog konsenzusa, da govore jednim glasim koji je jedan od ponavljanih zahteva medjunarodnog faktora.

Milosevic je reagovao sa nervozom. U pocetku, izjava Jovanovica nije uspela da prikrije nervozu prema Tirani koja je neocekivano preuzela glavnu ulogu u ujedinjavanju albanskih faktora. Kasnije i prema Albanima na Kosovu, vracajuci se jos jednom na Drenicu. I sve pocinje iz pocetka.

Mrsenje predratnih racuna

Bez obzira na euforicne izjave politicara i komentara albanske stampe ovih dana, ono sto u stvari ocekuje i cemu se Tirana nada u izbegavanju opasnosti rata je vojna intervencija NATO. S one strane moralizatorskog patetizma novine koje pisu o pokretanju blindiranih vozila i tenkova na Kosovu i koje govore o stajanju gradjana u strojeve pobednicke vojske, u Tirani jos uvek veruju da ce se svako produzivanje ruke Srbije u Albaniju najostrije kazniti od strane medjunarodne zajednice.

Do sada, uprkos skepticizmu koji je stvorila nedoumica altanskih saveznika da kazne Milosevica, posle ponovljenih masakara na Kosovu svi su misljenja da u slucaju napada na Albaniju NATO ne bi ostao skrstenih ruku. Impliciranje Albanije u eventulanom ratu sa Srbijom ne bi ostavilo po strani ne samo Makedoniju sa pozamasnim brojem Albanaca, vec ni Grcku koja bi se suocila sa valom izbeglica, ciji broj ne bi mogla da podnese.

Medjutim, ovakva situacija krhkog verovanja u NATO mogla bi veoma brzo da se izokrene, usled bilo kojeg neocekivanig obrta situacije, posto se u Albaniji sve vise oseca umor, koliko od srpskih masakara na Kosovu, toliko i od incidenata na granici ili teskih provokacija tipa "Jovanovic". Ako NATO nastavi da ceka i ako Milosevic nastavi da ubija, ne iskljucuje se mogucnost da Albanci sa obe strane granice dodju do zakljucka da oni sami treba da rese svoje pitanje.

AIM Tirana Astrit PATOZI