OD ULICE DO SAVEZNE VLADE

Draskovic uzlet do vlasti

AIM, PODGORICA, 20. 1. 1999 (Od dopisnika AIM iz Beograda)

Izuzme li se dr Vojislav Kostunica i njegova Demokratska stranka Srbije, na srpskoj politickoj sceni (medj onima koji su na toj sceni nekada nesto znacili), vise nema onih koji su odoleli zovu vlasti i nisu pristali da udju u neku od vlada koje kontrolise Slobodan Milosevic. Vojislav Seselj je, na primer, jedno vreme sluzio kao nezvanicni podupirac Miloseviceve vlasti, da bi od aprila prosle godine svoje neprekidno koketiranje sa rezimom ozvanicio ulaskom u srpsku vladu ciji je danas potpredsednik. I Djindjiceve demokrate (predvodjene tada doduse Dragoljubom Micunovicem) pristale su za kratko da 1992. godine udju u saveznu vladu Milana Panica, verujuci kako ce uz njega i Dobricu Cosica na mestu predsednika SRJ, pomoci da zemlja izadje iz medjunarodne izolacije. Ubrzo se, medutim, pokazalo da je pravi gazda bio Milosevic, i da demokrate "na vlasti" nisu mogle da ucine bog zna sta.

Ovih dana je i Vuk Draskovic sa Srpskim pokretom obnove usao u saveznu vladu. Sam Draskovic je istovremeno postao jedan od potpredsednika te vlade zaduzen za spoljnu politiku i ovakav svoj potez obrazlozio ozbiljnoscu trenutka u kome se zemlja nalazi. U prvom intervjuu koji je dao posto je objavljeno da ce ubuduce raditi kao jedan od asistenata saveznog premijera Momira Bulatovica, Draskovic je objasnio: "SPO je prihvatio da udje u vladu da bi pomogao u odbrani Kosmeta i borbi za istinu o Kosmetu. Ukoliko u tome ne uspe, otvoreno ce to priznati, ali ce predhodno dati sve od sebe da u naredna dva meseca pomogne otadzbini i doprinese mirovnom resenju". Shodno svom vidjenju politike u kome uvek ima i primesa patetike, Draskovic je sopstveni ulazak u vladu video i kao licnu, plemenito motivisanu spremnost "da se zrtvuje, da se podmetne kao "most" izmedu Srbije i sveta, i izmedu Beograda i Podgorice. Osim Vuka, na listi "zrtava" iz SPO-a nasli su se jos i Milan Komnenic, novi savezni ministar za informisanje, Milan Bozic kao ministar bez portfelja, i javnosti ne toliko poznati Slobodan Nenadovic kao novi ministar za unutrasnju trgovinu.

Veliku zelju da se zrtvuje Draskovic je pokazao jos na pocetku prosle godine kada je Milosevic trazio koaliconog partnera za vladu Mirka Marjanovica. Pregovori o tzv. vladi nacionalnog jedinstva trajali su tada prilicno dugo i zavrsili se tako sto su na kraju u vladu, umesto Draskovica i SPO-a, usli Seselj i radikali. Socijalisti su kasnije tvrdili kako su oni iskreno zeleli savez sa Vukom, ali i kako je on previse trazio. Iako nasamaren u zadnjem trenutku, Draskovic se nije ponasao previse uvredjeno. Trudio se da ne ljuti previse crveni deo crveno-crne koalicije, najcesce je bio saglasan sa vecinom Milosevicevih diplomatskih poteza, pogotovo oko Kosova i, reklo bi se, strpljivo cekao da mu u medjuvremenu poraste cena. Na pitanja - sta bi bilo da ste vi umesto radikala usli u srpsku vladu - obicno je odgovarao tvrdnjom da u tom slucaju sigurno ne bilo onakvih zakona o univerzitetu i informisanju. Mozda i ne bi, ali ostace zapisano da su poslanici SPO-a nesto kasnije bili cak i medju potpisnicima inicijative za donosenje zakona o privilegijama funkcionera, verovatno najsramnijeg zakona ikada usvojenog u istoriji srpskog parlamentarizma.

Sa principijelnog stanovista, (naravno, ako se u srpskoj politici uopste sme govoriti o bilo kakvoj principijelnosti), ulasku Vuka Draskovica i njegove stranke u vladu, tesko bi se bilo sta moglo zameriti. Politicke partije uostalom i postoje zato da bi se borile za vlast i nametanje svojih pogleda i ideja, a to se oduvek najbolje cini sa pozicija vlasti. Ono sto ce u Draskovicevom slucaju verovatno mnoge naterati da moralisu ili se cak javno cude, je svakako Vukova politicka proslost prepuna njegovih jurisa na Milosevicev rezim, ali i licnih oziljaka i modrica zaradjenih u tim okrsajima. Mnogi su zato vec pozurili da zakljuce kako je Vukovo pristajanje da udje u ovakvu vladu i priblizavanje jednom prilicno bankrot rezimu, istovremeno i njegovo priblizavanje sopstvenom politickom kraju.

Sam Draskovic je naime godinama s prilicno energije kondezovao stavove gotovo citave srpske opozicije pri cemu je nebrojano puta uklanjanje socijalista i Milosevica s vlasti u Srbiji poistovecivao sa vrhovnim srpskim nacionalnim interesima. Zbog toga je dva puta bio i u zatvoru. Uporno je tvrdio kako se ovaj rezim ne moze ni uljuditi, ni vaspitati, vec se mora rusiti na ulici; ponavljao kako se Milosevic mora zauzdati da Beograd jednoga dana ne bi licio na Sarajevo i Mostar; pozivao narod da proba jos jednom kako nas istorija i potomstvo ne bi osudjivali sto nismo pokusali da sprecimo apokalipsu sa socijalistima na celu; uveravao kako je spas za Srbiju u povratku monarhiji, Drazi (Mihajlovicu) i obnavaljanju pokidanih veza sa svetom, pre svih sa nekadasnjim saveznicima...

Jedan od analiticara domace politicke scene koji se cesto inace bavio likom i delom Vuka Draskovica, dr Slobodan Inic iz Instituta za evropske studije, tvrdi kako je u politickom ponasanju lidera SPO-a upravo "prevtrljivost" jedna od konstanti. Iako je prevrtljivost nesto sto spada u opsta mesta u ponasanju gotovo svih domacih politicara, dr Inic u jednom pokusaju da napravi politicki portret Vuka Draskovica ide i nesto dalje i tvrdi kako voda SPO ima nesto sto ga bitno razlikuje od ostalih politickih lidera: "Za sta god je Draskovic bio u svojoj politickoj karijeri - bio je na prejak nacin sa potencijalom da se posle, kad iz razlicitih razloga napusti svoje, takvo, dojucerasnje stanoviste - okomi svom snagom na njega kao da je neko drugi bio njegov protagonista, a ne sam Vuk Draskovic", pisao je ne tako davno dr Inic.

Za razliku od ovog analiticara koji na mnogo primera pokusava da dokaze Vukovu sklonost da zaboravi ono sto je juce govorio, ima i onih koji odluku lidera SPO da udje u vladu vide kao prvi Draskovicev pokusaj da se politikom bavi na racionalan nacin, a ne iskljucivo emotivno kako je do sada obicno cinio. Nekadasnji sampion trgova, jedini politicar koji je mogao da na nekom mestu okupi oko stotinak hiljada ljudi i drzi im paznju, covek koji je prvi u Srbiji viknuo "Slobo, Sadame", shvatio je najzad da mu revolucije na ulici tesko prolaze, pa je izgleda resio da proba da svoju staru ideju o rusenju Milosevicevog rezima ostvari iznutra. Kroz saradnju sa tim istim rezimom i kroz instaliranje svojih ljudi u strukture vlasti mnogo sire i znacajnije od gradskog nivoa. Draskovic i njegovi ministri obecali su vec pri prvom susretu s novinarima korenite reforme politickog i ekonomskog sistema i ostavili utisak kako u dzepu, za pocetak, vec imaju pripremljen novi zakon o informisanju.

Sam Draskovic koji ce biti neka vrsta ministra inostranih poslova u senci, ovako je opisao svoj prvi posao: "Jezikom i stilom koji svet razume govoricu istinu o onome sto se dogadja na Kosmetu i prezentirati cinjenice da Srbija na Kosmetu ne brani samo sebe, nego i ustav sveta". Dodao je i to kako se Kosmet ne moze odbraniti u sukobu sa vodecim silama ovog sveta i vremena. Nije ponovio jedino ono sto je u vise navrata porucivao svojim biracima pred svaki izlazak na izbore: "Sa svetom nas ne mogu pomiriti oni koji su nas sa svetom zavadili. Srbiju ne mogu povesti uz brdo oni koji su nas vodili niz brdo"...

Kako bi sve to moglo da izgleda u praksi (uz brdo, niz brdo), nagovestila je delimicno i poslednja odluka savezne vlade o proterivanju sefa misije OEBSa Vilijama Vokera sa Kosova.

Vuk Draskovic, je primetio sutradan kako takva odluka nije dobra i opravdao se da u njenom donosenju nije ucestvovao, jer jos nije stupio na duznost.

Kao potpredsednik vlade Draskovic je odlucio da se pozabavi i tzv. unutrasnjom diplomatijom. U narednim mesecima on ce pokusati da priblizi donekle stavove vlasti u Beogradu i Podgorici. Sam po sebi, njegov ulazak u vladu ne menja nista u pogledu legitimnosti sadasnje savezne vlade niti bitno doprinosi razresavanju sve komplikovanijih odnosa unutar federacije. Vlasti u Crnoj Gori tesko ce pristati da saraduju sa vladom koju predvodi Momir Bulatovic i koju u Podgorici smatraju cistim Milosevicevim inatom. To sto u takvoj vladi sada sedi Draskovic sa dobrom voljom da nesto popravi, ne menja mnogo na stvari. Kvar u federaciji (izazvan raspadom DPS-a i cinjenicom da SRJ vise ne funkcionise kao nekada, iskljucivo kao koalicija SPS-a i nekadasnjeg DPS-a pod kontrolom Milosevica), Vuk nece biti u stanju da popravi. Nemoc da se resi osnovni defekt u funkcionisanju ove drzave unapred obesmisljava svaki ulazak u takvu vladu i baca ozbiljnu senku na Draskovicevu tvrdnju kako njegovo prisustvo u vlasti nece konzervirati ono sto sada imamo. Nece ga, medutim, ni bitnije promeniti.

Draskovicev konkretan doprinos mogao bi na kraju biti da je i on ucestvovao u dodatnom pretvaranju ove drzave u zemlju cuda. U saveznoj drzavi sa dve federalne jedinice postoje zapravo tri razlicita sistema, racunajuci i onaj sve manje ilegalan kosovski. Postoji i jedna savezna vlada koju priznaju samo do pola. U istoj drzavi, stranka na vlasti (SPS), na saveznom i republickom nivou ulazi u koalicije sa partijama koje se nalaze u krajnje neprijateljskim odnosima. Po potrebi, pred svetom se zatim mase cas Draskovicem, cas Seseljom, u zavisnosti od toga kakav utisak je potrebno proizvesti, dok se za domacu upotrebu nekadasnji kumovi Draskovic i Seselj podbadaju na medjsobne obracune.

Sve to, zaista je tesko podvesti pod kategoriju "zrtvovanja za dobro otadzbine". Jos teze pod onu cuvenu Vukovu predizbornu poruku kako "nije pravo, vec duznost Srba da budu srecni".

Nenad Lj. Stefanovic (AIM)