Svojatanje konja iz mesovitog braka

"Najbolje bi bilo da slovenacka vlada kupi nekoliko lipicanera i preda ih ljubljanskom zoloskom vrtu. Tako bi i sledece generacije Slovenaca znale kako je izgledao slovenacki lipicaner. " Ovim recima je Boris A. Novak, nekadasnji predsednik slovenackog PEN-a i predsednik Drustva prijatelja Lipice, pre nekoliko dana cinicno prokomentarisao drzanje Drnovsekove vlade u slucaju medjudrzavnog zapleta sa konjima. A "slucaj Lipica" vec mesecima potresa ovdasnju politicku scenu.

Ljubljana, 19.1.1999

Novak je poslednji razlog za ljutnju pronasao u otkricu da su Austrija i Italija 31. decembra 1998. godine (medjusobno) okoncale spor ko ce voditi uzgajivacke knjige; potpisan je i poseban bilateralan sporazum, prema kome spise ubuduce vodi Austrija. Sto se zvanicne Ljubljane tice, nju niko nista nije ni pitao, a iz Beca je stigao i dopis da se sve to uopste ne tice Slovenije, posto ona jos uvek nije punopravan clan Evropske Unije. Dovoljan razlog da domace medije obuzme postpraznicna histerija, u kojoj je austrijski stav protumacen kao nova vrsta kolonijalizma. Da podsetimo - Bec se vec duze vreme trudio da svojoj konjusnici u Pibru osigura povlascen polozaj, sto znaci da ne bi samo vodila knjige, nego i odredjivala standarde u gajenju lipicanera. Tako bi Slovenija, u kojoj se nalazi izvorna ergela lipicanera u Lipici - jednostavno ispala "iz igre".

"Ne verujem da Austrija zeli potpuno unistenje Lipice; mnogo je verovatnije da bi htela da je drzi u podredjenom odnosu, kao nekakvu rezervnu genetsku banku za uzgoj lipicanera, " zakljucuje predsednik Drustva prijatelja Lipice Boris A. Novak. Ujedno je stiglo i upozorenje strucnjaka iz Lipice da je za sav zaplet krivo lose evropsko zakonodavstvo; naime, evropske direktive odredjuju da svaka drzava treba da registruje sve izvorne pasmine zivotinja koje se nalaze na njenom podrucju. Austrija i Italija su pozurile da prijave lipicanere. Problem je, medjutim, sto je lipicaner "multikulturno" zivince. Na pitanje voditelja slovenacke nacionalne televizije ("Kad bi mogao da govori, sta bi lipicaner rekao - ciji je? ") Boris A. Novak nije imao kud - morao je da prizna mesovito poreklo konja: "Sigurno je da bi maternji jezik bio slovenacki, mada bi zbog dedova i striceva govorio i italijanski, spanski, arapski, verovatno mozarapski, danski, dok bi njegova deca bila poliglote koje govore nemacki, hrvatski, madjarski, slovacki, ceski i jos mnogo drugih jezika... " Sustina problema jeste sto je Austrija, delimicno radi propisa Unije, a delimicno zahvaljujuci vlastitim apetitima (kako bi zastitila "Spansku skolu jahanja" u Becu - da upotrebljava "cist austrijski proizvod", dakle turisticki zanimljive lipicanere!) pocela da svojata pasmu koja ne pripada samo Sloveniji (kao prapostojbini lipicanera) nego celokupnom evropskom kulturnom nasledju. Odredjivanje porekla pasmine nikako nije nevazno, jer nosiocu izvornih prava donosi posebne privilegije i bonitete (npr. postavljanje standarda odgoja), kao i pravo na izdasnu finansijsku pomoc Evropske Unije. Razlog vise da celu tu problematiku ponovo pretrese i slovenacka vlada, na svojoj poslednjoj sednici.

Ponovljeno je da su nadlezna slovenacka ministarstva jos odavno protestvovala u Briselu, upozoravajuci evropske organe na slovenacke korene lipicanera. Slovenacka diplomatija zahteva od Evrope da zaustavi sve postupke u vezi lipicanera, sve dok se i Slovenija ne ukljuci u Uniju. Uprkos cinjenici da je oko lipicanera sve pocelo da se zaplice jos 18. maja 1998. godine, pomaka nije bilo. U medjuvremenu, slovenacki cinovnici ponavljaju istu pricu; Franci But, drzavni sekretar za poljoprivredu i evropska pitanja, objasnjava: "Nema dileme da je domicil lipicanera slovenacki. Tu cinjenicu niko ne ugrozava i Slovenija nikada ne bi dozvolila da je iko ugrozi. Radi se samo o vodjenju knjiga.ö "Ono sto je neobicno jeste da je Drnovsekova administracija svoje prve proteste zbog austrijske politike (zahvaljuci pritiscima javnosti) uputila tek oktobra iste godine. Otezavajuca okolnost je i sto Slovenija nikada nije uspela da povrati uzgajivacke knjige od Italije, dokumentaciju koje je Rim, u skladu sa mirovnim ugovorom, morao da vrati po okoncanju Drugog svetskog rata. Drustvo prijatelja Lipice obrusilo se na zvanicnu politiku Slovenije, ocenivsi da je u vezi lipicanera vodjen kurs koji je "nerazumljiv i sramotan" . Njihovi clanovi isticu da u celoj toj prici ima i elemenata nelojalne konkurencije, posto Slovenija jos uvek nije clan Evropske Unije, zbog cega nije u prilici da ravnopravno ucestvuje u raspravama. Izrecena je i opaska da se Austrija prema Sloveniji ponasa tutorski, kao bivsa kolonijalna sila.

Koliko je protivnik tvrd i odlucan, pokazali su do sada nepoznati detalji; iz krugova slovenacke diplomatije procurela je vest da je Austrija pitanje lipicanera postavila kao jedan od uslova, koji Slovenija mora da prihvati, ukoliko zeli da bude primljena u Evropsku Uniju. Drugi pravac pritisaka vodjen je preko Lipizzaner International Federation, Federacije uzgajivaca lipicanera (LIF). U tu organizaciju su ukljuceni uzgajivaci iz Nemacke, SAD, Velike Britanije, Australije, Austrije, Belgije, Bosne i Hercegovine, Hrvatske, Danske, Francuske, Madjarske, Slovacke, Svedske, Svajcarske, Jugoslavije i Slovenije. Austrija je jos 1995. godine predlozila da predsednik Organizacije postane njen strucnjak dr Ouhlello, cemu se usprotivila slovenacka delegacija, sto su joj severni susedi veoma zamerili. Stavise, austrijsko ministarstvo poljoprivede je

1. decembra 1997. godine zvanicno saopstilo sekretarici Organizacije da Austrija istupa iz clanstva Federacije.

Pretnja gubitka vaznog clana Organizacije ucinila je da vodstvo LIF-a postane veoma kooperativno; sto je austrijsko ministarstvo poljoprivrede umelo da iskoristi pa je 8. oktobra prosle godine, cetrnaest dana pre pocetka skupstine LIF-a, doticnoj organizaciji poslalo pismo parafirano od strane dr Grubera, notirajuci da se "austrijska konjusnica Piber, koju zastupa Savezno ministarstvo poljoprivrede i sumarstva, ponovo uclanjuje u LIF", ukoliko budu ispunjena dva uslova - da Austriju u upravnom odboru zastupa najmanje potpredsednik, koji treba da bude i stalni vodja komisije uzgajivaca, te da LIF izricito potvrdi da "kobilarna Piber ima pravo na vodenje izvornih knjiga uzgoja pasmine". Navedena su cak i imena; potpredsednik LIF-a je trebalo da postane ministarski savetnik Norbert Rathajser (Norbert Ratheiser), a stalni vodja komisije uzgajivaca dr Werner Pohl. Plan se izjalovio u momentu kada su za mesto potpredsednika najvise glasova dobili kandidat Nemac i favorit Austrijanac, pa je slovenacki delegat upitao kako potpredsednik LIF-a moze da bude predstavnik drzave koja nije clanica Organizacije. To je ponukalo i druge clanice LIF-a da zatraze uvid u dokumentaciju, da provere kada i kako je Austrija ponovo stekla status clana Organizacije, na sta je pukao skandal. Na kraju je upravo slovenacki predstavnik provukao glasanje o zakljucku, prema kome se Austrija prihvata u clanstvo, ali bez unapred postavljenih uslova. Sto je, naravno, zaobidjeno izborom austrijskih kandidata na povlascena mesta u Organizaciji. Jedini uspeh slovenacke delegacije jeste odluka da se pitanje domicila pasmine skine sa dnevnog reda. Sto se Slovenije tice, saldo svega toga je bio izuzetno los, sto kriticari zameraju, pre svega, mlakom angazmanu drzave.

I sta je to sto lipicanere cini toliko posebnim da se oko njih bruka i nateze toliko drzava, spremnih da radi njih poremete dobre susedske odnose? Poznato je da su ovi cetvoronosci nastali ukrstanjem sivog kraskog konja i andaluzijskih, odnosno arapskih konja, oko 1580. godine. Lipicaneri su ubrzo postali poznati zahvaljuci skladno oblikovanom telu i lepom hodu; to ih je proslavilo i u Spanskoj skoli jahanja u Becu, koja koristi upravo tu vrstu konja. Lipicaneri su kasnije raseljeni i u druge zemlje. U Lipicu su uglavnom uvozili zrebce, dok su kobile bile domace, kako bi rasa ostala ista. Posle Prvog svetskog rata americka vojska veci deo ergele seli u esku, gde je stado podeljeno izmedju tri drzave - nesto ih je poslato u Austriju, nesto u Italiju i samo 11 grla u Lipicu. Stado u Lipici se tokom godina namnozilo, tako da danas broji oko 280 grla. Lipicaneri zive i u mnogim drugim drzavama, gde sva grla zajedno ne prelaze brojku od oko 3000, sto je za jednu pasminu relativno malo; zato je Evropski parlament prihvatio posebnu deklaraciju kojom lipicanere proglasava izvanredno retkom konjskom rasom.

Lipica je posle osamostaljenja Slovenije, 1991. godine, dozivela sudbinu bivse drzave; iako danas to nije bas popularno ponavljati, stoji cinjenica da je konjusnicu u Lipici u prethodnom sistemu dobrim delom izdrzavala JNA, dok je konje koristila i policija. ini se da je i turizam u totalitarizmu cvetao lepse nego danas - nekada je konjusnicu u Lipici godisnje posetilo (i platilo ulaznice) oko 300.000 turista. Danas je istih manje od 100.000. Nova drzava je u pocetku zaboravila na konjusnicu, a pomoc je pocela da stize tek kad je nacionalna svest upozorila birokrate da je Lipica na rubu katastrofe. Danas se iz drzavnog budzeta izdvaja oko deset odsto od ukupne sume potrebne za izdrzavanje, dakle oko 100.000 nemackih maraka, godisnje. Lipica je ocuvana kao izvorna konjusnica, u Sloveniji zasticena i statusom kulturno-istorijskog spomenika najviseg ranga.

Laskava titula nije sprecila upravljace konjusnice da i sami skrive deo odgovornosti za skripac u kome se Lipica danas nasla - dok se Austrija dici lipicanerima, dizuci ih na pijedestal nacionalnog simbola (kome u cast postoji cak i muzej), u Sloveniji su lipicaneri umesani u sumnjive poslove. Poslednji u nizu predstavlja potpisivanje ugovora izmedju Konjusnice u Lipici i Kazina Portoroz o dvadestpetogodisnjem najmu; nacinjeni su i planovi za povecanje kapaciteta industrije zabave u Konjusnici. Drugim recima, Lipicu bi bila pretvorena u veliki luna park, u kome bi konji sluzili samo kao scenski dodatak. Pomenuti ugovor je bio razlog za ostavku strucnog sefa Konjusnice u Lipici mag. Janeza Rusa, dok su brojni slovenacki politicari, medju njima i predsednik drzave Milan Kucan, osudili ovakvu degradaciju konjusnice.

Bilo kako bilo, spor oko prestiza nad lipicanerima, Lipicom a sa njom i nad Slovenijom, kao zemljom porekla pasmine, ulazi u zavrsnu fazu. U kojoj je Slovenija, izgleda, sve veci gubitnik. Zato ne cudi da se ovdasnje novine uveliko vajkaju i muce citateljstvo retorickim pitanjem: "Hocemo li, ubuduce, konje iz Lipice smeti da zovemo lipicanerima?"

Igor Mekina (AIM Ljubljana)