MASAKROM PROTIV DIJALOGA ?!

(Za AIM Podgoricu pise dopisnik iz Pristine)

Za one koji kosovsku krizu sagledavaju kroz niz incidentnih, gotovo slucajnih dogadjaja, masakar Albanaca sela Recak dolazi kao iznenadjenje i dogadjanje koje iskace iz uobicajene normale. Istina, ona ima nekih mrlja, ali uz odredjene napore moze se ocistiti i postati funkcionalna. Od prilike to je pogled mnogih posebno u svetu, koji su uprkos mogucih razlika i nijansi u sustini prihvatili srpska objasnjenja uzroka i stanja kosovskog problema. Dugacak je lanac posledica takvog pogleda od kojih su verovatno najznacajniji (ne)mogucnost razumevanja sustine problema i zalaganje za resenje u okvirima uslova koji su, u krajnjem slucaju doveli do kosovske krize i do nesrece koja se oznacava kao rat.

Za Albance i one, ipak malobrojne u svetu koji pokusavaju da prodru do najdubljih slojeva problema, masakar u Recaku je samo jedan u niza slicnih ili identicnih dogadjaja koji se nuzno manifestuju u takvim okvirima albansko - srpskih odnosa. Zbog toga sagledavanje stanja i resenja u tim okvirima prakticno ne znaci nista drugo, nego nastavak agonije uz povremene krace ili duze i manje ili vece katastrofalne erupcije ljudskih nesreca i materijalnih razaranja. Posto Albanci nisu tako mocni da rese sami taj problem, a bice da nisu sposobni ni Srbi, sagledavanje resenja od strane onih koji su mocniji od neposredno zainteresovanih kao parcijalno popravaljanje ili ispravaljanje, za Srbe i Albance predstavlja nesto sto bi moglo da se nazove: neizbezno zlo sudbine.

Kosovski problem ne moze se razumeti, jos manje se moze resiti gasenjem manjih ili vecih pozara koji povremeno izbijaju na povrsinu. Na Kosovu ima mnogo takvih tinjajucih pozara. Zbog toga, gasenje jednog ili vise njih nije dovoljan uslov za ozbiljne i obecavajuce pregovore. Najuverljivija potvrda su dogadjaji zabelezeni u poslednjih 20-tak dana. Samo sto je KVM (Kosovska verifikatroska misija) krajem prosle godine uspela da uspostavi prekid vatre u regionu izmedju Podujeva i Kosovske Mitrovice i to najavio kao povoljnu okolnost za eventualni pocetak albansko - srpskih pregovora, doslo je do teskih napetosti sa zarobljvanjem srpskih vojnika od strane UCK-a (Ushtria Clirimtare e Kosovës-Oslobodilacka vojska Kosova) upravo u toj regiji. Oslobadjanje vojnika ocenjeno je kao do sada najobecavajuci dogadjaj za dobar pocetak pregovora. Umesto poverenja koje je trebalo da se pojaca neformalnim reciprocitetom od strane beogradskih vlasti, tj., pustanjem na slobodu jednog broja pripadnika UCK-a, dosao je masakar Albanaca u Recaku. Pri svemu tome ne treba ispustiti iz vida cinjenicu da su u medjuvremenu gotovo neprekidno vodjeni manji ili veci sukobi u jugozapadnom delu Kosova, preciznije u regionu izmedju Stimja i Suve Reke i na sirokom podrucju zapadnog Kosova izmedju Decana i Djakovice. U ovom kontekstu dogadjaja koji traju, masakar u Recaku predstavlja potvrdu iluzionistickog pristupa problemu, resenju i pregovorima.

Stalni povremeni sukobi i postojanje vise tinjajucih pozara omogucuju stranama u sukobu da izazivanjem dogadjaja koje druga strana ne moze da proguta otezaju ili miniraju prakticno sprovodjenje bilo kakve izgledne pregovaracke inicijative. Razume se, dogadjaji te vrste mogu imati visestruke ciljeve. U tom kontekstu treba sagledati zlocin u Recaku. Ako je rec o onemogucavanju pocetka pregovora - taj dogadjaj je pun pogodak. Duboko frustrirane zbog smrti tolikog broja nevinih civila od kojih je preko 20 bilo zverski iskasapljeno, tesko je ocekivati da ce bilo koja od glavnih albanskih politickih struja, ukljucujuci i najumereniju, pristati na ozbiljne pregovore sa srpskom stranom.

Snaznim politickim presingom na UCK, KVM je do sada nekako uspevao da spreci neke od mogucih tezih ispada UCK-a protiv primirja. Kao jaca strana koja uz to pretenduje na legalitet koji mu KVM ne osporava, Beograd je to tumacio kao pravo da udari visestruko snaznije i da prekrsi dogovor ili obecanja u pogledu broja i operativnog stanja svojih trupa na Kosovu. Pokazalo se da u uslovima izrazite neravnopravnosti sukobljenih strana, uz neosporavanje legaliteta, ekvidistanca predstavlja zapravo pritisak na slabiju stranu i u kosovskim uslovima rata, neposredno favorizovanje jace strane. Lako je zamisliti kako ce posle dogadjaja u Recaku albanska javnost protumaciti izjave stranih diplomata prilikom oslobadjanja srpskih vojnika da je o tome postignut izbalansiran dogovor. Na albanska ocekivanja da ce mozda pustiti na slobodu izvestan broj pripadnika UCK-a, Beograd je odgovorio osvetnickim krvoprolicem nad velikim brojem nevinih albanskih civila.

Nakon ovog dogadjaja zaostrava se pitanje da li je i dalje na snazi primirje, odnosno da li se ono moze i dalje odrzati. Kao sto je poznato, albanska strana bila je dosada vrlo kriticna u pogledu tumacenja i ocenjivanja uslova i tokova primirja od strane srpskih vlasti i KVM-a. Izgleda da unutar UCK-a o tome postoje ozbiljne dileme. One su postajale vidljivije nakon velikih stradanja albanskih civila. U tim periodima neki njeni stavovi u svetu su ponekada bili protumaceni kao fakticko odbacivanje primirja. Kriticne stavove prema primirju UCK izrazava i nakon ovoga sto se dogodilo u Recaku. Kaze se da je UCK primirje prihvatila jednostrano, odnosno da nije strana potpisnica nekog dokumenta o tome. Takodje, izrazitije se insistira na oceni kako primirje omogucava srpskim snagama slobodnije kretanje unutar teritorija koje su pod kontrolom UCK-a, pa prema tome i lakse izvodjenje oruzanih akcija u kojima uglavnom strada albansko civilno stanovnistvo. Uz sve to ide i konstatacija da je primirje albanskoj strani donelo velika ljudska stradanja, posebno medju civilnim stanovnistvom. Medjutim, uprkos kriticnosti, ne bi trebalo ocekivati da ce se UCK formalno odreci primirja. Realnije je ocekivati da ce ona aktivnije delovati u skladu sa razvojem vojne situacije, pre svega u cilju zastite svojih pozicija i, koliko je to moguce, civilnog stanovnistva. U svakom slucaju dogadjaj u Recaku stavice UCK u velika vojna i politicka iskusenja.

Medju brojnim srpskim ciljevima zlocina u Recaku, glavni bi trebalo da bude sprecavanje ili onemogucavanje ujedinjavanja albanskog politickog spektra makar i na najminimalnijem politickom programu. Sa vecom izvesnoscu nego do sada u tom kontekstu treba razmotriti nerazjasnjeno ubistvo sefa Kosovskog informativnog centra, coveka koji je pripadao uzem krugu Rugovinih ljudi Envera Maljokua. Racunajuci na bezuslovnu predanost umerene albanske struje pregovorima, Beograd procenjuje da bi u skorasnjim pregovorima o ujedinjvanju albanskog politickog spektra na minimalnom programu, napeta unutaralbanska politicka atmofera nakon Recaka mogla da postane dodatni cinilac za produbljavanje unutrasnjih podela.

Kao sto je poznato, predstavnici kosovskih Albanaca treba o tome da razgovaraju narednih dana, a definitivni dogovor o jedinstvenom istupanju spram srpske strane trebalo bi da se postigne u Becu krajem ovog meseca. Medjutim, medju albanskim posmatracima ima i takvih koji smatraju da ova srpska racunica moze da bude mac sa dve ostrice, odnosno da izazove sasvim suprotne efekte. U albanskoj javnosti godinama se kontinuirano vrsi pritisak na politicke lidere da formulisu saglasnost o najvitalnijim pitanjima. Od svih pokusaja ucinjenih u tom pravcu proteklih godina, ovaj je najkriticniji i lako se moze desiti da se pod pritiskom javnosti i opasnosti od politicke marginalizacije, najzad prakticno ostvari, tokom vise godina propagirano ocigledno samo na recima, minimalno unutaralbansko jedinstvo.

U naporima koji su poslednjih nedelja ulozeni u tom pravcu veliki doprinos daje albanski politicki spektar u Tirani. Iako tesko medjusobno zavadjene, na veliko iznenadjenje mnogih u Albaniji i u svetu, glavne tamosnje politicke snage presle su preko toga upravo na pitanju Kosova. Rezultat tih napora bio je nedavni gotovo senzacionalisticki susret izmedju predsednika albanske vlade Pandeli Majka i Sali Berise bivseg sefa drzave koji predvodi najvecu albansku opozicionu partiju. Pre nekoliko dana Beograd je povodom Kosova uputio do sada najteze optuzbe na adresu Tirane. Tamo, a i u Pristini one su razmotrene i iz ugla mogucih namera za vojnom intervencijom na teritoriji Albanije.

U Tirani za sada preovladjuje stav da je pre svega rec o pritiscima koji nece ici tako daleko. Zanimljivo je vremensko poklapanje angazovanja Tirane za minimalno ujedinjavanje albanskog cinioca na Kosovu i najnovijeg zaostravanja na liniji Tirana

• Beograd. Iz tog ugla, beogradske optuzbe izgledaju pre svega kao pritisak na Tiranu da odustane od daljeg angazovanja u pravcu usaglasavanja stavova albanskog politickog spektra na Kosovu. U Tirani i u Pristini se zakljucuje da to treba uzimati kao znacajan pokazatelj koliko Beograd strahuje makar i od najminimalnijeg jedinstva i od koliko velikog politickog znacaja moze biti to jedinstvo za stvar kosovskih Albanaca.

Fehim REXHEPI