KO NE MOZE U SRBIJU

Uskracivanje viza

AIM, PODGORICA, 16. 1. 1999. (Od dopisnika AIM iz Beograda)

Poduzem spisku poznatih stvaralaca i intelektualaca iz sveta koji nisu u poslednje vreme uspeli da prekorace granicu Srbije kada su to zeleli, pridruzio se pre nekoliko dana i jedan od vodecih svetskih filozofa Ricard Rorti. Rutinska administrativna procedura dobijanja vize SR Jugoslavije, odigrala je i ovog puta ulogu zastitnika duhovnog zdravlja nacije. Neko od nadleznih je verovatno procenio da bi doticni gospodin, cuveni predavac sa Stenforda, mogao reci nesto sto se bas ne uklapa u sliku sveta na kojoj insistira rezim u Srbiji. Pogotovu sto je poznato da Rortijevi dosadasnji javni nastupi i kriticni tekstovi nisu bili ni najmanje blagonakloni prema vlastima u Srbiji.

Prema razradjenom scenariju, koji bi bez sumnje pozdravili i tvorci cuvenih sovjetskih "bumaski" zbog kojih su gosti danima cucali u holovima sablasno praznih moskovskih hotela, Rorti je iscekivao jugoslovensku vizu u punoj neizvesnosti sve do dana kada je trebalo da krene na put. Grupa americkih i kanadskih profesora medju kojima se nalazio i poznati filozof, planirala je da se u Beogradu sastane sa profesorima i studentima nedavno osnovane Alternativne akademske obrazovne mreze i odrzi nekoliko predavanja.

To naravno, na ovim prostorima nije ni jednostavno, a ni lako. Tok radnje je nalagao da se odgovor jugoslovenske ambasade u Sjedinjenim Americkim Drzavama odlaze iz dana u dan, da bi se u poslednjim trenutcima to pretvorilo u napeto iscekivanje iz sata u sat. Profesorima, medju kojima se nalazio i nobelovac Dzon Polani, na kraju je lakonski receno da nisu dobili odgovor iz Beograda, da oni tu nista ne mogu, i bez bilo kakvog dodatnog obrazlozenja, odbili da im izdaju vize.

O ovoj vise nego simptomaticnoj situaciji zabrane ulaska u zemlju onima koji drugacije misle, profesor dr Zagorka Golubovic, sociolog kaze: "To je tipicna ksenofobicna i paranoidna atmosfera u kojoj se stvara situacija samoubilacke samoizolacije koja vodi zemlju ka najnerazvijenijim zemaljama sveta. Cinjenica, da se odbijaju vize istaknutim kulturnim radnicima pokazuje, da smo mi jedna ksenofobicna sredina, odnosno da je vlast takva, jer je ona onemogucila ulazak poznatih naucnika u zemlju. Izolujuci nas iz sveta, ona ce i dalje pokusavati da onemoguci ljudima da provere informacije i dobiju razlicite poglede na stvari, jer vlasti nastoje da predstave jednu jedinu istinu, kojoj svi moramo da se povinujemo."

Ovaj samo ovlas prikriveni nacin fizickog ogranicavanja onih koji se dozivljavaju kao pretnja kontrolisanom protoku informacija i ideja, pretvorio se tokom poslednjih godina u pravi kafkijanski lavirint. Kroz njegove odaje pune svakojakih iznenadjenja uglavnom su prolazili potencijalni gosti i institucije poput "Centra za kulturnu dekontaminaciju", "Sinema Reksa" ili "Beogradskog kruga", koje su pokusavale da saradjuju sa stvaraocima iz sveta i prostora bivse Jugoslavije. Gotovo svaki poziv nekom od "nepocudnih" gostiju a posebno onima iz republika bivse Jugoslavije, pocinjao je pozivom Ministarstva unutrasnjih poslova za informativni razgovor. Gradjanin "taj i taj" pozivao se da dodje, obicno u ranim jutarnjim casovima u Odeljenje za strance opstinskog SUP-a. Povod za ovaj nesvakidasnji susret sa "nadleznom sluzbom" nikad nije navodjen, a pozvanog, sve do kriticnog trenutka opominjala je zloslutna recenica iz poziva, da "neodazivanje povlaci odgovornost i kaznu predvidjenom jednim clanom Zakona o opstem upravnom postupku". Tek toliko, da se zna.

Nakon razgovora sa inspektorom SUP-a koji bi se zivo zanimao za potencijalnog gosta, njegovu biografiji, navike, prorodicno stanje, dalju i blizu rodbinu, tajne sklonosti i nacionalnu pripadnost, uz neizostavna pitanja tipa, "a da li Vi znate da je taj gospodin jednom rekao to i to", Odeljenje za strance je "uzimalo predmet na razmatranje". Tako se, naime, eufemisticki nazivala procena podobnosti "sumnjivog" gosta.

Beogradski intelektualci sa iskustvom ove vrste, sa kojima smo razgovarali, kazu da se dogadjalo da poziv za razgovor stigne prekasno, a ne retko se desavalo da se ne dobije viza za onaj termin kada je to bilo predvidjeno. Ako bi pozvali goste da dodju u junu, poziv za informativni razgovor stigao je obicno par dana nakon predvidjenog gostovanja, dok bi viza stizala tek posle nekoliko meseci.

Neki od gostiju "Reksa" su poput hrvatskog filozofa, publiciste i prevodioca Borisa Budena, tek nakon nekoliko pokusaja uspevali da savladaju iskusenja dobijanja vize, drugi su ulazili "partizanskim" metodama privatnih poziva, a mnoge je nakon svega na tom putu ocekivao i kratki kurs moralno-politickog vaspitanja. Jedan od najpoznatijih svedskih glumaca Erland Jozefson, pre puta za Beograd, morao je da saslusa dvocasovnu tiradu sluzbenika jugoslovenske ambasade u Stokholmu u formi "istine o Srbiji" i "nepravednom zapadnom svetu koji to ne zeli da vidi i shvati". Posete umetnika tipa Slobodana Snajdera pretvarali su se visednevne "setnje" telefonskim linijama raznoraznih sluzbi, ministarstava i odeljenja ambasade, prigodna cavrljanja sa sekretaricama cinovnika koji su "evo bas ovog trenutka izasli napolje" javice vam se on sigurno"... etc, etc.

Katkad ni beskonacno strpljenje organizatora i razumevanje za komplikovani navike birokratije (pauza za dorucak, rucak, uzinu, kafu...) nije pomagalo. Mada su bili najavljeni u programu "Centra za kulturnu dekontaminaciju", direkor festivala u Avinjonu zajedno sa direktorima "Nuvel observatera" i nemacko-francuske kuce za televizijsku produkciju "Art d set", nisu dobili vize. To im je, naravno, receno pola sata pre nego sto su trebali da krenu za Beograd dok su cekali sa spakovanim koferima.

Dramaturg Borka Pavicevic direktor beogradskog "Centra za kulturnu dekontaminaciju" kaze da je "zabrana od strane vlasti da neko dodje u ovu zemlju u ovo vreme besmislena, kontraproduktivna i samoubilacka, jer se nista ne moze ni sakriti ni zatvoriti ni prenebreci. "Naravno moze", dodaje ona, "ali po cenu po kojoj je to cinio, na primer, Pol Pot".

Ovde se medjutim ne zazire ni od te cene jer je i onima koji uvode ovakvu vrstu cenzure jasno da je velikoj vecini vlastitog stanovnistva savrseno svejedno da li ce u njihovu zemlju dodji Levi, ili Rorti, ako su uopste i culi da postoji neko sa tako cudnim imenima. Kao sto su izvan uskog kruga istomisljenika, svi bili savrseno ravnodusni kada su test ulazne podobnosti pokusavali da savladaju i oni cija imena ne zvuce tako strano, poput Zdravka Greba ili Zarka Puhovskog. Uostalom to je samo slika duha koji vlada u zemlji koja je ostala sledjena u sindromu "balkanskog spijuna".

Slobodan Kostic (AIM)