Rat videotrakama

Nema sumnje da ce slovenacka diplomatija i u blizoj buducnosti biti prisiljena da nesto vise paznje posveti svojim odnosima sa Hrvatskom.

Ljubljana,15.1.1999

To potvrdjuju kako kritike iz Brisela tako i nedavni susreti diplomata; Brisel, izmedju ostalog, ocekuje da Ljubljana ekspresno uredi granicu sa Hrvatskom, sto je jedan od uslova za prijem u punopravno clanstvo Evropske Unije, posto u tom slucaju juzna slovenacka medja postaje spoljna granica udruzene Evrope. A Evropa na svojim granicama zeli red i mir. Dovoljan razlog da odredjivanje kopnene i morske granice (posle ultimatuma iz Brisela) postane jedan od najvaznijih zadataka slovenacke diplomatije.

Medjutim, nedavno okoncani, poslednji susret dvojice sefova diplomatija u hrvatskom dvorcu Bezanec potvrdio je da ce to biti mukotrpan posao. Ovdasnji mediji isprva su slavljenicki izvestili o "velikom pomaku" te da "sporazum samosto nije", citirajuci izjave ministra Borisa Frleca te Mate Granica da su se obe strane sporazumele oko 99,1 odsto zajednicke granice, kao i da je otvoreno ostalo "jos samo pitanje 0,9 odsto medjusobne linije razgranicenja". Ministar Granic je dodao da su stavovi oko spornih 0,9 odsto medje nesto "blizi", dok je kolega Frlec primetio kako bi dve strane u vezi resenja granice na moru (ukoliko se ne pronadje zajednicki jezik) mogle da zatraze arbitrazu na Pomorskom sudu u Hamburgu. To znaci da bi do razresenja spora Piranskim zalivom i dalje upravljale obe drzave zajednicki, pri cemu bi Slovenija u medjuvremenu koristila pravo "slobodnog prolaza" prema otvorenom moru. Nije proslo ni par dana, a slovenacki mediji su prvobitnu euforiju pretvorili u poraz; zahvaljujuci, pre svega, medijima iz Hrvatske, koji su se oslanjali na vlastite izvore, ispostavilo se da je susret u dvorcu Bezanec bio potpuni fijasko, te da je problem ipak veci nego sto se cini. Ovdasnja javnost je doznala i za pikantan detalj sa pregovarackog stola - Mate Granic je iznenadio kako Frleca tako i ostale slovenacke pregovarace, kada je na vrhuncu debate izvukao (navodno dve) video- kasete i prezentirao ih gostima iz Ljubljane. Inkriminisane kasete sadrze snimak dogadjaja koji se zbio 1991. godine u delu mora koji sada Slovenija zeli za sebe. Ukratko, snimljen je slovenacki patrolni camac koji je zaustavio italijansku barku uz obrazlozenje (i obavestenje!) da je zalutala "u teritorijalne vode Republike Hrvatske". I sta tome jos dodati, izuzev utesne izjave za javnost da je i dalje neresenih "samo jos 0,9 odsto". Kao i proteklih osam godina, uostalom.

Pomenutih 0,9 odsto odnosi se na sporne zaseoke u Piranskom zalivu i Trdinov vrh (tj. Svetu Geru, kako istu stvar krste u Hrvatskoj). Niti ceo procenat problema jeste tvrd orah, s kojim muku muce diplomatije Slovenije i Hrvatske jos od osamostaljenja, 1991. godine. Zato nije cudno da uprkos velikim ocekivanjima ni poslednja runda pregovora izmedju Zagreba i Ljubljane nije prosla najsretnije. Pocelo je da varnici vec pri pominjanju najvaznijeg i najspornijeg pitanja izmedju dve drzave, a to je nacin na koji bi se konacno odredila granica na moru. Slovenacki eksperti i veci deo Drnovsekove vlade hladno su odreagovali na poslednji predlog hrvatskog ambasadora u Sloveniji Ivice Mastruka prema kome je Zagreb spreman da ponudi Ljubljani 68 odsto spornog
Piranskog zaliva te dve morske milje sirok pomorski i vazdusni koridor do medjunarodnih voda Jadrana. I tu je otprilike sve stalo.

Koliko je duboko medjusobno nepoverenje i nerazumevanje otkrila je Mirjam Skrk, slovenacki ekspert za pomorsko pravo, inace profesorka ljubljanskog Pravnog fakulteta. Skrkova je obznanila da Hrvatska uistinu nista nije ponudila Sloveniji, izuzev malo diplomatske magle; prema njenom tumacenju koridor koji je ponudio ambasador Mastruko nije koridor koji bi podrazumevao i "pravo slovenacko teritorijalno more", vec predstavlja samo nekakav "tranzitni sporazum", dok se delegacije tokom pregovora ne spotaknu o nekakav pravi dogovor, prihvatljiv za obe drzave. Stoga Slovenija nije zadovoljna nikakvim prelaznim resenjima.

Krajnja, za Ljubljanu pozeljena tacka (nekadasnjeg jugoslovenskog obalnog mora) nalazi se 18,5 kilometara zapadno od linije koja spaja spoljne obale hrvatskih ostrva. Pored toga, Jadran deli i pojas teritorijalnog, odnosno otvorenog mora, kome, sa slovenacke strane, pripada jos i spoljni pojas nekadasnjeg jugoslovenskog, a danas hrvatskog mora. U tom delu, doduse, Hrvatska podnosi "bezopasan prolazak stranih brodova kroz njeno teritorijalno more", sto znaci da slovenacki brodovi u tim vodama smeju nesmetano da plove, ali ne i da ribari mogu da pecaju. Termin "bezopasan" podrazumeva plovidbu koja ne ugrozava red, mir i bezbednost obalne drzave. Kako to izgleda u praksi? Hrvatska u svojim vodama ima pravo da stranu ladju, koju zatekne ukotvljenu ili kako plovi prema njenom obalnom moru - zaustavi, mornare pohapsi ili cak suspenduje pravo plovidbe, ukoliko oceni da ona ugrozava bezbednost Republike Hrvatske. Ako bi ostalo onako kako zeli hrvatska diplomatija, na taj nacin bi u tom delu mora hrvatska strana mogla slobodno da pretrazuje i zaustavlja slovenacke brodove (recimo, zbog zanimljivog vojnog materijala), dok bi u slucaju zategnutih odnosa sa Ljubljanom, Zagreb mogao da suspenduje slovenacko pravo na prolaz do otvorenog mora.

Povrh toga, Slovenija po osnovu Memoranduma o Piranskom zalivu, koga je maja 1993. godine prihvatio slovenacki parlament, trazi "neposredan pristup Slovenije medjunarodnim vodama, isti onakav kakav je Slovenija imala i pre raspada bivse SFRJ". Jedini kompromis oko granice na moru (koji nije doziveo potpunu osudu obe drzave) jeste tzv. "mariborski predlog" koga je 1995. godine nacrtao slovenacki pregovarac Istok Simoniti. Prema tom planu Sloveniji bi pripao oko cetiri kilometra sirok koridor preko hrvatskog teritorijalnog mora. Koridor je ujedno, na zahtev Hrvatske, ucrtan tako da hrvatsko teritorijalno more sece "po sredini", tako da se na drugoj strani koridora hrvatsko more jos uvek granici sa italijanskim vodama. Slovenacki brodovi bi dobili pravo na nekakav morski "autoput" usred hrvatskog mora, dok bi hrvatski patrolni camci istovremeno slobodno zalazili u slovenacki morski koridor na putu prema hrvatsko-italijanskoj granici. Konacno, i taj je predlog zamrznut, zahvaljujuci razlicitim primedbama Hrvatske i Slovenije, a pregovarac Simoniti, koji je uporno zastupao valjanost svog resenja - smenjen.

Postavlja se pitanje zasto slovenacka strana odbacuje svaki, pa makar i veoma povoljan sporazum, ukoliko Slovenija njime ne dobija sasvim "svoj izlaz" na otvoreno more? Prema misljenju sada vec bivseg pregovaraca Istoka Simonitija, bilo kakav tranzitni sporazum bio bi za Sloveniju neprihvatljiv jednostavno zato sto je medjunarodne sporazume, u krajnoj liniji, moguce i otkazati - sto nije slucaj ukoliko se radi o sporazumu o granicama. I ne samo to; ovaj primer veoma dobro pokazuje da i slovenacka diplomatija, koja inace u svakoj prilici podvlaci veliko poverenje u institut medjunarodnih ugovora i protivi se svim pokusajima menjanja nekadasnjih republickih granica, a sve to radi zastite svog najvaznijeg nacionalnog interesa - izlaza na otvoreno more - u ovom slucaju jedinu garanciju za svoju sigurnost ne vidi u medjunarodnom sporazumu, vec u tvrdo zacrtanoj medjunarodnoj granici sa Hrvatskom.

Poslednji susret Granic - Frlec u dvorcu Bezanec prvi put unekoliko prelazi okvire tako zacrtane politike. Tim povodom se u slovenackim diplomatskim krugovima vec cuje da su ministrovi dogovori o nekakvoj arbitrazi u Hamburgu daleko prevazisli okvire mandata za pregovore, mandata koje je dobio kao ministar inostranih poslova od svoje vlade, zbog cega je Boris Frlec vec pozvan na odgovornost. Dokaz vise da ce pregovori oko otvorenih pitanja i dalje biti veoma naporni.

Igor Mekina (AIM Ljubljana)