VERIFIKATORI IZMEDjU SRPSKIH VLASTI I OVK

(Za AIM Podgovricu pise dopisnik iz Pristine)

Vecina onih koji ne trpe direktno posledice oruzanih sukoba pribojavaju se njihove obnove, a vecina onih koji zive na manjim ili vecim popristima i, uopste ljudi na terenu izjavljuju kako vec neko vreme zive u ratnim uslovima. I prvi i drugi smatraju da su u pravu. Naravno, mnogo sta zavisi od izbora argumenata i ugao sagledavanja stanja. Prvi bi obicno rekli da se nijedna strana nije odrekla primirja. Istina, dodaju ovi, umnozili su se sukobi, odnosno incidenti, brzo se povecao broj poginulih, obnovilo se raseljavanje kosovskih Albanaca... Uprkos tome, nema tako velikih vojnih operacija kao proslog leta, a sve druge vec poznate pojave iz prosle, godine sukoba, prisutne su u daleko manjem obimu.

Oni koji smatraju da je sukob vec zapoceo ne osporavaju takav opis dogadjaja, ali smatraju da je to nedovoljno za realnu procenu trenutne situacije, pogotovu za sagledavanje tokova u narednim danima i nedeljama. Pre svega, kaze se, ispusta se iz vidokruga sustina kosovskih procesa koji se kontinuirano odvijaju godinama i koji su na kraju doveli do kosovskog sukoba. Represija je pojacana, hapsenja su daleko obimnija nego ranije, onemogucava se sloboda kretanja, nastavlja se ekonomska blokada, sudjenja su postala serijska... Naravno, navode pripreme zaracenih strana za novu rundu velikih neprijateljstava kao i manje ili vece sukobe koji se vode gotovo svakodnevno od druge polovine decembra u mnogim delovima Kosova koji izazivaju vec poznate posledice.

Postoji i trece, srpsko vidjenje kosovske situacije. Uporiste tog pogleda je kvalifikovanje albanskog otpora srpskoj vladavini kao teroristicke rabote. Paralelno sa tim u politici i diplomatiji insistira se na stavu da ne moze biti resenja bez prethodnog iskorenjivanja takve antidrzavne aktivnosti. U upornom dokazivanju efikasnosti svoje politicke i druge moci, Beograd vec gotovo 20 godina govori kako je stanje na Kosovu normalno ili na pragu normalizacije, a poslednjih godina posebno meseci tome se dodaje i retorika o uspesnom iskorenjivanju terorizma. Sa takvim ocenama kosovske situacije istupali su javno proteklih dana politicki, vojni i policijski vrhovi i, gotovo uvek, samo dan - dva nakon toga bivali demantovani. Propagandno objasnjenje za takve ocene oslanja se na konstataciji da je rec o manjim ekstremistickim grupama koje uvek, kao iz inata, poremecuju uspostavljeni red i pocetne tokove normalizacije.

Kosovska kriza je veoma slozen lancani problem. Zbog toga svaki parcijalan pristup kako u ocenjivanju tako i trazenju resenja neizbezno je jednostran, prema tome i nerealan. Upadljivo je sto se takvim pristupom situaciji poslednjih nedelja isticao KVM (Kosovska verifikatroska misija). Od pocetka je kod ove misije bilo vidljivo tzv. diplomatsko predstavljanje situacije na terenu. To se moglo razumeti i prihvatiti dok se mnogo sta dogadjalo ispod povrsine, bez velikih posledica koje bodu oci i dok su sukobljene strane stvarale verifikatorima mogucnosti da ne pogledaju ono sto im je bila duznost da vide. Medjutim, oni su slican pristup zadrzali i nakon sto je pocelo da kljuca iznad povrsine i kada je svima bilo jasno da stanje nije onakvo kako bi, verovatno po uputstvima svojih vlada, zeleli da je predstave.

Izgleda da je to dovelo do ociglednih razlika unutar KVM-a u procenjivanju stanja, pogotovu u odredjivanju odgovornosti za krsenje primirja. Gotovo bez teskoca moze se primetiti linija unutrasnjih podela i razlika, zavisno od toga kojoj zemlji pripada onaj koji trenutno odlucuje o izboru dogadjaja i ocena koje se u dnevnim pregledima situacije ili reagovanjima na odredjene dogadjaje mogu izneti za javnost. Ne bez osnova to zatim stvara utisak kako su verifikatori dosli sa unapred pripremljenim semama koje treba da se nametnu kao privremeno ili trajno resenje. Svojim parcijalnim pristupom dogadjajima, kod mnogih ovdasnjih posmatraca, namerno ili ne, verifikatori stvaraju uverenje kako su daleko od shvatanja i razumevanja stvarne situacije. Trceci od jednog do drugog mesta oni su nakon svakog uspeha u smirivanju pojedinacnih dogadjaja, stvarali nerealne predstave o smirivanju opste situacije. Mozda zato sto nisu u stanju da shvate da su kako pojedinacne ili izolovane erupcije samo posledice opsteg nenormalnog stanja koje svakog casa mogu da izazovu slicne manje ili vece erupcije u svakom delu Kosova, odnosno da dovedu do obnove opsteg rata.

Primetnu nervozu i nezadovoljstvo kod Albanaca izaziva cinjenica sto verifikatori u svojim izvestajima gotovo istog trenutka beleze i osudjuju svaki incident u kome stradaju pripadnici srpskih oruzanih snaga ili srpski civili, a uopste ne beleze ili kasne u tome kada stradaju Albanci. Takve opise stanja Albanci jos sagledavaju kao pitanje pravde ili nepravde, mada je ocigledno da nije rec o tome. Rec je pre svega o sustinskom pristupu stanju. Naime, KVM smatra i prihvata legalnim jedino srpsku vlast i njene oruzane snage. UCK (Ushtria Clirimtare e Kosovës-Oslobodilacka vojska Kosova) i albanske politicke snage koje osporavaju srpsku vlast smatraju se nametnutim u odredjenoj konstelaciji odnosa i procesa koje treba smirivati i, onoliko koliko je moguce, integrisati u taj sistem legaliteta. To znaci kako srpske oruzane snage imaju pravo da preduzmu svaku akciju koju smatraju neophodnom u cilju uspostavljanja reda i zakona na citavom kosovskom podrucju. Pri ovakvoj polaznoj poziciji svaki albanski otpor je nelegalan, pa prema tome i uzrocnik pogorsanja ili nenormalne situacije. Albancima se ne priznaje samostalna politicka volja i, otuda izvestaji i opisi situacije koje oni smatraju jednostranim i duboko nepravednim.

Makoliko formalno korektno objasnjen i izveden, ovaj pristup zaobilazi sustinu problema koji su doveli do sukoba i generiraju ratne opasnosti. Pre svega, iskljucuje sasvim preokupacije kososvskih Albanaca i zatvara vidike za sagledavanje i objasnjavanje procesa kao sto su povecavanje spremnosti Albanaca da pruze otpor srpskoj vladavini, veliki broj ubijenih Albanaca - preko stotinu samo u toku primirja, sirenje simptoma sukoba i u podrucjima koja nisu bila zahvacena sukobima, ponavljanje pojave raseljavanja i mnogo cega drugog sto zivot Albanaca pod srpskom vladavinom cini gotovo nemogucim.

U svetu i, posebno medju diplomatama, ovaj pristup povezuje se sa tezom kako Albanci cine sve ovo samo u cilju izazivanja zapadne, odnosno NATO-ve intervencije na Kosovu. Navodno zbog toga su Albanci demonstrirali i dolazili u sukobe sa policijom na ulicama kosovskih gradova, napadali policiju, zauzeli kurs oruzanog ustanka... Naravno, svaka politika, pa i kosovska, ako se o njoj ne moze govoriti u jednini, racuna i na odredjeni raspored u medjunarodnim odnosima. Ali, apsurdno je objasnjavati albansku politiku i uopste politicko ponasanje Albanaca gotovo iskljucivo motivom ili zeljom da se izazove zapadna intervencija. Kosovski Albanci pod srpskom vladavinom, postavili su sebi odredjene politicke ciljeve i otuda evolucija njihovog otpora do oruzanog ustanka.

Naravno, stvari su daleko ozbiljnije od svakog lakomislenog politickog racuna takve vrste. Na Kosovu su definitivno stvorene dve razlicite politicke volje sa duboko suprotstavljenim ciljevima. Zbog toga, svako negiranje ili omalovazavnje jedne strane, u ovom slucaju albanske, iskljucuje politicko resenje odnosno diplomatski kompromis i, u krajnjem slucaju, resenje problema prepusta ratnoj stihiji. Svima je poznato, pa i Albancima da je u postojecem rasporedu snaga albanska strana daleko slabija u vojnom smislu, verovatno i u diplomatskom. Ali, bar do sada to nije bilo dovoljno da zatamni raspolozenje da se zbog proklamovanog cilja i kako se kaze slobode prihvati rizik, pogotovu sto, kako se ovde smatra, Albanci pod srpskom vlascu nemaju drugog izbora.

Takvo raspolozenje potvrdjuju dogadjaji na terenu. Uprkos izrazite srpske premoci, terora i pretnji unistavanjem i rusenjem, povecavaju se albanski potencijali otpora i u brojcanom i prostornom smislu. Sporadicni incidenti i zestoka srpska represija u nekim delovima istocnog Kosova predstavljaju gotovo siguran nagovestaj da ce se u nastavku, ako ne bude sprecen u poslednjem trenutku, rat voditi na celom kosovskom prostoru. Intenzivne pripreme i prakticno uvezbavanje na samom terenu, vidljive su svakog dana i na srpskoj strani.

Na ovoj strani od nove godine, posebno od pravoslavnog Bozica, takvo raspolozenje stvara se i medju civilnim stanovnistvom. Kroz opstu navodno slavljenicku paljbu, srpski civili pokazuju svojim albanskim komsijama kolika je moc Srba i srpskog oruzja. Kada je moda ovog rusvaja prosla, nastavljeno je sa blokadom glavnih saobracajnica, zbog ubistva jednog njihovo sunarodnika na radnom mestu. Pristina je skoro 24 sata bila odsecena od ostalih delova Kosova. Uprkos izvestajima o prohodnosti, svi putni pravci, delom i zbog velikih vojnih pokreta i brojnih kontrolnih punktova i dalje su nesigurni, posebno za muskarce Albance.

U ovim navodno protestnim akcijama srpske civile predvodili su neki od ljudi koji su se istakli u organizovanju srpskih mitinga tzv. antibirokratske revolucije tokom prosle decenije. Srbi koji se prikljucuju ovim akcijama okrivljuju beogradske vlasti zbog neodlucnosti u obracunavanju sa Albancima i pogorsanja njihovog bezbednosnog polozaja na Kosovu. U odnosu na Beograd oni se predstavljaju kao demokrate, a u odnosu na Albance kao zagovornici bezobzirnog obracunavanja sa njima. Ocigledno je da je rec o krajnjoj instrumentalizaciji Kosova u unutarsrpskoj borbi za vlast. Ucesnici ovih akcija najavljuju da ukoliko vlast ne ucini ono sto je njena duznost oni ce sami preuzeti stvari u svoje ruke. Tzv. demokratski pokret kosovskih Srba u koji je ukljucen i deo crkve najavio je za 16. januar osnivanje Srpskog nacionalnog saveta koji ce se aktivirati ukoliko Beograd bude izdao srpske interese na Kosovu. Preti se stvaranjem takozvanih SAO-(srpskih autonomnih oblasti) po Kosovu sto se medju Albancima ocenjuje kao prakticno aktualizovanje srpskih ideja o teritorijalnom cepanju Kosova.

Fehim REXHEPI