STA CE MAKEDONIJA NAUCITI OD ONOGA STO JOJ SE DOGODILO U 1998?
Hiljadu devetsto devedeset i osma godina je bila zaista godina promena u odnosu na prethodnih devet. Zapravo, nakon godina u kojima se doslovno nista nije stvarno dogadjalo, kao da je naisao blagi vetric nade da ce stvari krenuti sa mrtve tacke. Makedonija je raspadom starog sistema i stare drzave usla u novo tranziciono doba, dozivela dva pluralisticka izborna turnusa - ali u sustini malo sta se promenilo. Tek najnoviji izbori, na kojima cini se nije pobedila politicka opcija vec volja glasaca da dodje do promena, otvara mogucnost da ova drzava krene putem koji ima kakvu-takvu buducnost.
AIM SKOPJE, 13.01.1999
Hiljadu devetsto devedeset i osma godina, bar sto se Makedonije tice valjda ce biti upamcena po rezultatima trecih parlamentarnih izbora. Ovi izbori su doneli promenu. Jednostavno promenu. Oni koji su prakticno bili na vlasti od ulaska Makedonije u visepartizam od 1990 godine pretrpeli su poraz ne zbog toga sto su njihovi politicki oponenti nudili vise ili bolju politicku opciju, vec vise zbog toga sto su dojadili populaciji koja im je bezrezervno davala svoje glasove i poverenje u zamenu za njihovu jalovost. Jednostavno makedonsko glasacko telo je najzad sakupilo hrabrost da kaze "ne" onima koji su ih vodili devet godina, a od cijeg vladanja nije bilo bilo kakve vece fajde, i udje u "avanturu" glasajuci da ih u vlasti smene oni za koje i nisu bas ubedjeni da vlast mogu bolje prakticirati, Rekli bi, izabarana je opcija promena i davanja sanse opoziciji, koja je trenirala u senci niz godina, da stupi na snagu i pokaze sta ume.
Nakon 1989 godine od kada je i u Makedoniji postalo jasno da stvari
nikada vise nece biti iste kao sto su bile, promene su uveli reformirani
komunisti. Tadasnji njihov lider Petar Gosev, najpre je na tadasnjem
saveznom nivou, pomalo slepajuci se uz kolege iz Slovenije i Hrvatske
vratio politicki subjektivitet najjuznije SFRJ-republike koja je dotad
gotovo uvek bila pod kapom Beograda. Reformirani komunisti Goseva su
shvatili da im spasa nema, da je vreme "crvenih" zavrsilo pa su prvi
pokusali spasiti sto se spasavati modje u novom dobu koje je vise
spolja, nego iznutra dolazilo. Oni su u to vreme prakticno otvorili
dupli front: jedan u odnosu na nedvosmislenog politickog patrona
olicetvorenog u tadasnjem saveznom vrhu pod srpskom dominacijom i drugi,
unutrasnji. Dogadjaji su tada krenuli vise inercijom i srecom,
pogotovo u odnosu na opasno okruzenje u kojem se i tada i sada nalazi
Makedonija.
Novoformirane partije su normalno zajahale na antikomunizmu i promenama po svaku cenu u svakom domenu. Cak i oni koji su se zalagali za ekonomske promene pristali su da budu deo reformista tadasnjeg jugoslovenskog premijera Ante Markovica. Iako je Gosev u doba kada su se promene nazirale formirao svoju cuvenu komisiju o drustvenim reformama u kojoj su usle licnosti koje su na neki nacin obelezile ovih devet godina, reformisani komunisti su prve parlamentarne izbore izgubili. Ono sto se za njih pokazalo zaista korisnim bila je njihova najveca investicija Kiro Gligorov. Covek koji je sav svoj politicki vek proveo u Beogradu vratio se u Makedoniju zahvaljuci Gosevu i njegovoj tadasnjoj partiji. Iako je na pocetku bilo peripetija oko njegovog izbora on je ipak postao prvi predsednik Makedonije koja je polako, ali sigurno isla u nezavisnost. Pokazace se da je bas Gligorov taj koji ce iskoristiti pat poziciju u prvom parlamentu: pobedila je opozicija (VMRO-DPMNE) koja ipak nije imala dovoljno glasova da formira svoju vladu. Mesetarenjem Gligorov je nametnuo "carobnu formulu" ekspertsku vladu koja je odrzavana sve dok leve partije, uz pomoc albanske PDP, nisu obedzbedile dovoljno glasova da formiraju prvu partijsku vladu. Bilo je to doba apsolutne moci Gligorova (usput manifestiranjem koncentracije gotovo sve vlasti u njegovim rukama) koji je i izvan zemlje stvarao utisak mudrog politicara koji ume bez kapi krvi obezbediti nezavisnost svojoj oazi mira. Gligorov je opet bio taj koji ce na drugim parlamentarnim i predsednickim izborima, ulazuci svoj autoritet i popularnost doneti pobedu koaliciji Savez za Makedoniju, koja je bila neka vrsta ranijeg soc-saveza. I to je bio vrh Gligorova i onih koji su u njega investirali, jer od tada zapocinje i njihov zajednicki pad.
I upravo promene do kojih je na zadnjim izborima doslo mogu se objasniti totalnim demaskiranjem vladajuce koalicije ciji je zastitni znak bio Gligorov. Zadnji njihov mandat, pogotovo njihove zadnje dve godine vladanja prosle su u znaku necinjenja i gole retorike. Govorilo se o ekonomskim reformama, iako se nista od toga nije cinilo. Svakom je laiku bilo jasno da je privatizacija "pljacka stoleca". Korumpiranost, potkupljivost i pljacka postale su uobicajeni deo imidja ljudi na vlasti. Sve se to pokrivalo propagandom da zemlja i naravno njeno rukovodstvo uzivaju neskrivene simpatije Zapada: Makedonija samo sto nije usla u NATO i Evropsku Uniju. Mada je i piletu na grani jasno koliko godina je Makedonija daleko od toga. Argumenti za to nalazeni su u zaista intenzivnoj diplomatskoj aktivnosti. Gotovo da nije bilo dana da neko ne dodje u Skopje ili da neko iz vrha tadasnje vlasti ne ode negde u zvanicnu posetu. Bilo je to svojevrsna zamena ranijeg kukanja o sirem medjunarodnom (ne)priznavanju nove drzave, njene blokade sa juga i severa.
Na unutrasnjem planu producirana je klima visokih medjuetnickih tenzija, pogotovo izmedju Makedonaca i Albanaca, serijom ozbiljnih incidenata u kojima su pale i ljudske zrtve. Senka moguceg makedonsko - albanskog sukoba i dogadjaja koji su se zbili u nekadasnjoj zajednickoj drzavi, bila je idealan recept kupovanja vremena i spoljne podrske "mudroj politici" u "oazi mira".
I upravo taj balast necinjenja, bagaz neresavanih problema koji su trpani pod cilim, ucinili su svoje. Vlast se pokazala jalovom - niti je bilo sta od onog dnevnog umela da resi, niti je bilo jasne koncepcije kuda se i zasto ide, kao izraz uvidjenih i jasnih potreba. Stvari kako da su se odvijale inercijom, vladala je svojevidna "dnevna politika" - "danas cemo ovo, a sutra videcemo". Tako makedonski biraci na jesenjim izborima zapravo i nisu imali sta birati: jasno im je bilo da opstanak stare vlasti znaci jos cetiri godine tonjenja u blato. Njihova pak promena dolaskom opozicije na vlast bar znaci kakva takva sansa da se nesto bolje pokusa uraditi.
Izbori su bili zapravo najmasovnije izglasavanje nepoverenja do tada
neprikosnovenoj vladajucoj koaliciji koju su cinili Socijaldemokratski
savez, Socijalisticka partija i albanska Partija demokratskog prosperiteta.
Sve ove partije su dozivele izborni debakl i polako krenule putem koji
ih vodi ka nestajanju sa politicke scene. Ukoliko zele preziveti zaista
moraju uciniti mnogo toga. Nisu bolje prosle ni neke manje partije koje
su bile dekor makedonskog visepartizma, kao ni liberalni demokrati koji
su nastali fuzijom demokrata i liberala, a koji su cini se platili
punu cenu svoje sminkerske opozicije i nekadasnjeg ucesca u vlasti.
Posredno, ovi izbori su bili i glas protiv predsednika Gligorova, ciji
je rejting pao na katastrofalno niske grane nakon serije bukvalno
neozbiljnih istupa u javnosti i izbijanjem "ljubavne afere" u koju
su bili upleteni on i njegova mladja savetnica za nauku i kulturu.
1998 godina je definitivno godina potpunog pada Gligorova. Ne samo
zbog toga sto i formalno mora otici sa predsednicke funkcije krajem
godine. Vec naprosto zbog toga sto je njegova bleferska politika
postala toliko vidljiva i jasna da je tesko poverovati da ce on u
novijoj makedonskoj istoriji biti upamcen necim vise od nespornog
fakta da je bio prvi predsednik nezavisne Makedonije i da je preziveo
atentat (sto ce mu bar obezbediti mesto u Ginisovoj knjizi).
Svakako 1998 godina i izborne promene bice upamcene i po naprasnom silasku medjuetnickih tenzija sa makedonske politicke scene. Koliko ce to trajati to je druga stvar, ali svojom predizbornom kampanjom, dolaskom na vlast i parlamentarnom i vladinom koaliciranju do tada "ekstremnih, nacionalnih" partija Makedonaca (VMRO-DPMNE) i Albanaca (Demokratska partija Albanaca), ranije stanje gotovo ratno, bar zasad zamenjeno je otvorenim evidentiranjem problema i njihovom resavanju putem fleksibilnih razgovora u okviru institucija sistema. S druge strane ulaskom u vlast, ove partije kao da su definitivno zakopale radikalizam na etnickoj osnovi u makedonskom politickom miljeu.
Hiljadu devetsto devedeset i osma godina je bila zaista godina promena u odnosu na prethodnih devet. Zapravo, nakon godina u kojima se doslovno nista nije stvarno dogadjalo, kao da je naisao blagi vetric nade da ce stvari krenuti s mrtve tacke.
AIM Skopje
ISO RUSI