ODZALAN - TURSKI KURDI I GRCKI TURCI
AIM, Atina, 27. decembar, 1998.
Nedavne diskusije koje je pokrenulo prisustvo lidera kurdske PKK partije, Abdulaha Odzalana u Italiji, ponovo su razotkrile nesposobnost medjunarodne zajednice da se dogovori oko tumacenja principa slobode, jednakosti i solidarnosti. Cini se da je veoma daleko resenje visestrukim i cesto suprotnim idejama koje vlade, medjuvladine i nevladine organizacije imaju o ljudskim pravima i obavezama koje iz njih proisticu. Ali, jos teze je shvatiti stav koje su same manjine zauzele prema ovom pitanju.
Kako su ovih dana neki pronicljivi posmatraci cesto podsecali, tragedija kurdskog naroda u velikoj meri je povezana sa cinjenicom da oni zive u regionima kojih se ni medjunarodni ni nacionalni interesi nece odreci u ime ljudskih prava. To su teritorije bogate naftom i vodom, teritorije na kojima se ukrstaju krijumcarski kanali droge. Previse je oprecnih ekonomskih interesa ovde potisnulo ljudska prava u pozadinu. Osim toga, kurdski narod je do sada imao najautoritarnije, najnesposobnije i najkratkovidije lidere koji su mu doneli unutrasnje podele i gradjanske ratove umesto da stvore strateski otpor njihovim ugnjetavacima u Turskoj, Iraku, Siriji ili Iranu.
Ovo je slozena, kontradiktorna i dvosmislena stvarnost koja zahteva ucesce medjunarodne zajednice. Ona mozda nece biti u stanju da pruzi resenje: ono iskljucivo zavisi od sposobnosti kurdskog naroda i njegovih lidera da ispostuje i iskoristi sve postojece medjunarodne konvencije i sporazume o ljudskim pravima i pravima manjina. Medjutim, medjunarodna zajednica se mora pobrinuti da ove konvencije i sporazume postuju i priznaju sve ukljucene strane. U tome lezi uloga posrednika, zastitnika samog principa koji tvrdi da prihvata.
Sa ove tacke gledista zagovaranje ne-ekstradicije lidera PKK Turskoj, uprkos cinjenici da je direktno ili indirektno bio ukljucen u brojna krsenja ljudskih prava turskog i kurdskog naroda, je stav odbrane principa ljudskih prava. To je stav koji jasno podseca da u kurdskom sukobu nijedna strana nije postovala principe ljudskih prava; da u Turskoj ne postoji pravna drzava koja moze osigurati nezavisno pravosudje; da su prava manjina krsena i cela sela zbrisana sa lica zemlje; da su zanemarivane sve medjunarodne konvencije o ljudskim pravima i pravima manjina; da je dalje primenjivanje smrtne kazne u jednoj tzv. modernoj drzavi u suprotnosti sa principima ljudskih prava.
Ovo je takodje poruka svim manjinama u svim drzavama: one moraju postovati medjunarodne principe pravde. Abdulahu Odzalanu, kao i Pinoceu, Karadzicu, Mobutu ili Aminu i mnogim drugima moze se suditi i treba suditi za zlocine koje su pocinili protiv covecanstva. Medjutim, samo Medjunarodni sud za zlocine im moze suditi, i to ne u ime nacionalnih interesa, vec u interesu ljudskih prava.
Ako je slucaj Odzalan jos jednom pokazao da medjunarodna zajednica jos uvek nije u stanju da jednoglasno odlucuje u ime ljudskih prava, on je takodje pokazao nesposobnost nekih manjina da samostalno prosudjuju i ne budu glasnogovornici i branioci nacionalnih interesa tzv. "otadzbine". Dalje, on je pokazao da su one manjine koje su prve spremne da preuzmu tako dvosmislenu i kontradiktornu ulogu, upravo one manjine ciji identitet osporava vecinski narod i zakoni zemlje u kojoj zive.
Dokaz ovoga je stav turske manjine u jugoistocnoj Evropi, naime u Bugarskoj, Makedoniji i Grckoj. Ni u Bugarskoj ni u Makedoniji, gde je turska manjina zvanicno priznata, nijedna licnost niti organizacija turske manjine u tim zemljama nije javno zahtevala izrucenje Odzalana Turskoj. U Albaniji, gde turska manjina ne postoji, ali postoji nekoliko pro-turskih politickih grupa, posebno one koje podrzavaju Berisu, nijedna se nije javno izjasnila za ekstradiciju Odzalana Turskoj. Nasuprot tome, u Grckoj je moguce naci istu logiku u nepriznavanju turske manjine i krsenjima njenih prava, kao u slucaju Kurda u Turskoj, mada je u Grckoj broj ovih krsenja mnogo manji nego u Turskoj. Nekolicina predstavnika turske manjine nije oklevala da zahteva izrucenje Odzalana Turskoj.
Ni u jednom trenutku im nije palo na pamet da zauzimajuci takav stav oni ustvari ozakonjavaju sopstveno ugnjetavanje i nepriznavanje njihovog identiteta od strane grckih vlasti. Oni nisu shvatili da slucaj Odzalan, bez obzira na coveka koji je posredi, pokrece pitanje odgovornosti medjunarodne zajednice za unapredjenje i zastitu ljudskih prava i prava manjina, sto je pitanje koje se tice njih direktno.
I konacno, nije im palo na pamet da bi manjinski Turci (kao i druge manjine) u Grckoj, trebalo da izraze svoju solidarnost sa manjinama drugih zemalja (ukljucujuci Tursku), umesto sa predstavnicima opresivnog nacionalizma njihove "maticne nacije". Ocito je da su manjinski Turci nesposobni da shvate da su njihova "braca" sa njima samo nacionalno povezana, ali da ne mogu stvarno odbraniti njihova ljudska i manjinska prava jer bi to bilo u suprotnosti sa turskim nacionalnim politikama prema manjinama. Cinjenica da je samo turska manjina u Grckoj, kao nepriznata manjina, zauzela takav stav trebalo bi da primora grcku drzavu da se zapita do koje je mere njena politika nepriznavanja manjina doprinela stvaranju takvog "refleksa" kod velike vecine pripadnika manjine u Trakiji nasuprot onome sto se desava sa (priznatom i samo-opredeljenom) turskom manjinom u susednim zemljama.
Interesantno je da su novinari manjinskih glasila i radio stanica, koji su potpisali izjavu podrske ekstradiciji Odzalana Turskoj, izrazili svoje neodobravanje zbog, svakako nedopustivog, premlacivanja turskih novinara od strane kurdskih demonstranata u Italiji. Medjutim, ovaj argument nije bio narocito ubedljiv jer nije zvucao kao odraz njihovog opredeljenja za principe ljudskih prava. Ti isti novinari nikada nisu javno osudili skoro istovremena i mnogo teza krsenja slobode stampe u Turskoj. Na primer, policija je izmedju 19. i 21. novembra 1998, upala u svih deset redakcija pro-kurdskog dnevnika "Ulkede Gundem".
Ovaj incident doveo je do hapsenja i, u mnogim slucajevima, duze zatvorske kazne za mnoge novinare, kao i delimicnu zaplenu opreme. Mesec dana ranije zabranjeno je objavljivanje istih ovih novina na period od trideset dana. Naravno, spisak je beskrajan i nema potrebe ovde nastaviti nabrajanje; pa ipak, niko od ovih istih novinara koji su tako iznenada podigli glas protiv maltretiranja turskih novinara, nikada nije javno pokrenuo pitanje ozbiljnog krsenja prava novinara u Turskoj.
Sasvim suprotno, i novinari pripadnici manjina, i clanovi parlamenta iz redova manjina, potpisnici izjave podrske ekstradiciji Odzalana, na cesto nepravednu, neprofesionalnu i neretko pogresno motivisanu kritiku grcke stampe, odgovarali su braneci se i grubo napadajuci svoje kriticare. Sa jedne strane, nijedan citalac grckih novina nije imao mogucnost da sazna prave argumente ovih manjinskih Turaka, kao ni ko je ustvari potpisao ove izjave. Sa druge strane, kriticni atinski novinari zakljucili su da je, samim tim, turski identitet nacionalisticki i nespojiv sa principima ljudskih prava. Kao da niko od onih koji se nisu usudili da potpisu takve izjave (jedan clan parlamenta i dva novinara), a kazemo usudili jer su na kraju osudjeni kao crne ovce koje sramote manjinu, nema turski identitet - sto naravno nije tacno.
Slucaj Odzalan prouzrokovao je brojne probleme Zapadu obavezujuci ga da zauzme stav po pitanju koje je u teoriji jasno pitanje ljudskih prava: resenje kurdskog problema. Dalji izazov sa kojim je suocen bice da razdvoji nacionalne i ekonomske interese od interesa ljudskih prava. Sa druge strane, a posebno za Grcku, problem Odzalana je jos jedanput pokazao sasvim neocekivano negativne posledice koju nepriznavanje njenog nacionalnog identiteta moze imati na tursku manjinu. Umesto da dokaze svoju sposobnost da samostalno odlucuje i govori, kao jedinstven i nezavistan entitet, turska manjina je dozvolila da je njena "otadzbina" odvuce u nacionalizam. Ona je jos jednom pokazala nezrelost i zavisnost svojih kadrova i svog rukovodstva, u slucaju kada nije mogla nista izgubiti zalazuci se za ljudska prava, a puno dobiti podrzavajuci ih.
Nadajmo se da ce grcka vlada razmisliti o ovoj situaciji postavljajuci pitanje motivacije ovakvog stava turske manjine prema njenoj politici nepriznavanja njenog nacionalnog identiteta. Ako to ucini moci ce da prevazidje ono sto je do sada bio "dijalog gluvih nacionalizama" izmedju grcke vecine i turske manjine sto je stvaralo glavne prepreke dobrobiti manjine, kao i medjunarodnom ugledu Grcke.
Nafsika Papanikolatos