UCK OD OSNIVANJA DO DANAS...

(Za AIM Podgoricu pise dopisnik iz Pristine)

Kod albanskih analiticara, pa i u javnosti nije otklonjeno uverenje da se sukob na Kosovu mogao spreciti. Mada se doduse procenjuje da je sukob sagledan iskljucivo u kontekstu srpsko-albanskih odnosa bio neizbezan, takodje ima misljenja da su velike sile mogle spreciti sukob da su ostale odlucne i dosledne stavovima koje su zauzele kada su buknuli prvi sukobi. Procenjuje se da bi se u tome mozda uspelo zadrzavanjem uverljivosti pretnji, cak samo u okvirima ostre ekonomske i politicke izolacije Srbije, a da bi se svakako uspelo da su vojne pretnje upucene tokom prve polovine oktobra bile upucene bar deset meseci ranije. Polazi se od pretpostavke da je kosovski sukob lako bilo predvideti, bar od kraja jeseni 1997. godine.

Makoliko tokom sukoba izgledalo da je on bio lako predvidljiv, u predratnim mesecima ta procena nije bas bila siroko prihvacena. Na Kosovu su je prihvatali uglavnom uzi politicki segmenti albanskog pokreta i manji delovi javnih delatnika, ukljucujuci i malobrojne novinare koji nisu imali posebnog uticaja u narodu i u stvaranju javnog mnenja. Delovi albanskog pokreta koji su donedavno davali ton albanskom politickom i javnom zivotu, cak i nakon prvih ozbiljnijih najava tragicnog toka dogadjaja, govorili su o strahu naroda da demonstrira, a kamo li da se lati oruzja, radikalnoj retorici malog broja ljudi, agentima srpskih tajnih sluzbi, frustriranim pojedincima... Retorika nije bila promenjena ni tokom velikih vojnih operacija vodjenih krajem proslog leta. Predstavnici ovog dela albanskog pokreta na cijem celu je Ibrahim Rugova govorili su i dalje o malobrojnim radikalnim albanskim grupama koje su se latile oruzja u ocaju zbog gubitka najblizih i svoje imovine.

Rugova i dalje govori o albanskim grupama, ignorise postojanje UCK-a (Ushtria Clirimtare e Kosovës-Oslobodilacka vojska Kosova), ne pominje rat nego govori o teskoj ili ozbiljnoj situaciji, a u novogodisnjoj cestitci kao predsednik, pozvao je gradjane da udruze napore "... kako bismo jos vise ostvarili slobodu i nezavisnost Kosova". Citirane reci predstavljaju zavrsetak jedne, jezicki veoma korektne slozene recenice zbog cega je mogucnost lapsusa iskljucena. To znaci da Rugova stvarno veruje kako i u ovim uslovima Albanci uzivaju izvestan stepen slobode i nezavisnosti. Istog dana kada i Rugovina poruka, u stampi je objavljen i intervju rukovodioca Politicke direkcije UCK-a Hasima Thacija (Hashim Thaci) koji o tome kaze: "Politicki subjekti u Pristini treba da se oslobode straha i da shvate da je Kosovo okupirano, da se ovde vodi rat i da Kosovo treba da se oslobodi srpske okupacije".

Naglo prerastanje srpske represije u sporadicne oruzane sukobe, a zatim u rat mozda nije ocekivao ni Beograd. Do novembra 1997.godine represija se jos kretala ili se tako procenjivalo u Beogradu, u okvirima politike zastrasivanja u cilju slamanja politicke volje Albanaca za izdvajanjem od Srbije i Jugoslavije. U Beogradu se takodje smatralo da albanske naoruzane grupe koje su se predstavljale kao UCK ne predstavljaju uverljivu oruzanu pretnju, a jos manje opasnost koja vodi ratnom sukobu. Zbog toga, teziste borbe protiv UCK-a bilo je stavljeno na propagandi, odnosno na predstavljanju celog albanskog pokreta kao teroristickog, u cilju kompromitacije kod velikih sila i u svetskoj javnosti. Intenzivnom propagandom protiv UCK-a u vreme kada su albanski mediji o tome uglavnom cutali, srpski mediji dali su znacajan doprinos afirmaciji ilegalne UCK.

Pogresnost ovih procena Beograd je uvideo tek krajem

1. godine. Kao sto je poznato, 26. novembra te godine u Drenici je doslo do direktnog oruzanog sudara izmedju jedne kolone od desetak oklopnih i drugih policijskih vozila koja je imala logisticku podrsku vojske i grupe od 20 do 40 pripadnika UCK-a. Nakon 1981. godine srpske snage tada su prvi put naisle na direktni albanski oruzani otpor i prvi put su bile prinudjene na povlacenje.

Sukob u Drenici pokazao je da je masovna srpska represija protiv Albanaca postigla sasvim suprotne politicke i psiholoske efekte i da je snaga tajnih albanskih naoruzanih grupa daleko veca nego sto se pretpostavljalo. Zbog toga je tokom decembra te godine i januara 1998. godine Beograd znacajno povecao broj oruzanih snaga i manje-vise direktno ukljucio vojsku u policijske akcije. Uz uobicajenu represiju srpske vlasti su silno povecale pokrivenost Kosova oruzanim snagama. Drenicu i prostrane susedne regione stavio je u vojno-policijski karantin cime je prakticno ukinuo slobodu kretanja ljudi i roba, uspostavio je rigorozni rezim kontrole na putevima, jako je povecao prisutnost raznih vrsta oklopnih vozila, nacickao je celo Kosovo tzv. kontrolnim punktovima od kojih su mnogi bili i ostali terenska uporista za snabdevanje, zatim za preduzimanje ogranicenih vojno -policijskih akcija na terenu i za granatiranje okolnih albanskih naselja... Januar i februar bili su meseci velikih policijskih i vojnih pokreta i svakodnevnog stradanja ljudi, uglavnom Albanaca.

Medjutim, izgleda da Beograd jos nije racunao na mogucnost izbijanja albanskog ustanka i rata kakav je vodjen tokom proleca i leta prosle godine. Procenjivao je da ce silno povecanje vojnog i policijskog prisustva uz pojacanu represiju biti dovoljni za sprecavanje velikog sukoba. Istina, racunalo se sa ogranicenim lokalnim bunama, ali smatralo se da su postojece snage dovoljne za njihovo ugusivanje. Uz sve dileme i kolebanja, na ovim, u osnovi nerealnim procenama razvoja kosovske situacije, Beograd je istrajao do pocetka juna prosle godine. Tek nakon neuspeha prve velike srpske vojno-policijske ofanzive izvedene krajem maja i pocetkom juna, shvatio je konacno da su razmere albanskog oruzanog otpora daleko sire i ozbiljnije. U skladu sa novim saznanjima i ocenama, nakon mesec i po dana priprema, sredinom jula zapoceta je druga velika vojno-policijska ofanziva. Gotovo tromesecni sukobi u kojima je Beograd upotrebio mocne oklopne snage i artiljeriju i najveci deo svojih elitnih jedinica, ukljucujuci i specijalne vojne i policijske odrede trajali su do sredine oktobra kada je bilo proglaseno primirje.

Kada je buknuo sukob krajem februara i pocetkom marta prosle godine, Glavni stab UCK-a imao je pod svojom komandom oko hiljadu i 500 boraca. Medjutim, uprkos maksimalnoj motivisanosti za borbu stice se utisak da je on bio svestan ogranicenih mogucnosti u pogledu broja, strucne pripremljenosti, naoruzanja i organizovanosti za borbu protiv mocne, dobro naoruzane i profesionalizovane srpske armije i policije. Po kazivanjima nekih njenih utemeljivaca, mada mnogo sta i dalje ostaje nepoznato, UCK je za oblike borbe koje je odredila sebi u to vreme i u tim uslovima bila manjevise dobro organizovana. Jedini oblik borbe bio je klasicni gerilski otpor brzog napada i takodje brzog napustanja mesta napada. Za razumevanje kasnijih tokova rata treba imati u vidu da je vecina borackog sastava UCK-a bila skoncentrisana u Drenici. Verovatno tamo je bio i Glavni stab koji je rukovodio operacijama na terenu. Pri tome mnoga pitanja, posebno odnos izmedju vojnih i politickih krila u zemlji i u inostranstvu, njihove uloge kao i uloge pojedinih licnosti i dalje se ne mogu rasvetliti. U izjavama samih aktera dogadjaja o tome ima puno nedorecenosti i nejasnoca. U svakom slucaju nema nikakve sumnje da od kada je pocetkom 1996. godine pocela da se oglasava u javnosti i da preuzima odgovornost za odredjene oruzane akcije na Kosovu, UCK je imala svoj rukovodeci centar, odnosno Glavni stab. U vec pomenutom intervjuu Hasim Thaci je rekao da UCK ima glavnog komandanta koji uziva postovanje kosovskih Albanaca.

U najkracem to je UCK iz predratnog perioda. Zverstva koje su izvrsile srpske snage nad albanskim civilima krajem februara i pocetkom marta 1998. godine u nekim selima Drenice i zatim intervencija u regionu Decane-Djakovica, iz osnova su promenile kosovsku situaciju. Pomenuti dogadjaji postali su kap u vec prepunoj casi. Pokrenulo se albansko stanovnistvo i taj pokret je brzo prerastao u masovni ustanak. Razmere i brzina sirenja, doduse samo u jednoj, zapadnoj polovini Kosova, pokazuju da je, uzevsi u celini, ustanak ipak bio spontan, posebno u dukadjinskoj ravnici koja obuhvata siroka podrucja u trouglu Pec-Djakovica -Decane. Iz onoga sto je poznato stice se utisak da je u ovoj regiji UCK bila manje prisutna nego u ostalim delovima. Uprkos tome, u prvim mesecima sukoba posebno tokom aprila i maja, ustanak u toj regiji bio je i najmasovniji. Ovakav tok stvari na pocetku postao je kasnije jedan od uzroka velikog pada ustanka i uopste oruzanog otpora u dukadjinskoj ravnici. Osim toga, srpske snage su iskoristile teske unutaralbanske politicke i vojne raskole i upravo u toj osetljivoj pogranicnoj regiji gde su podele najvise dosle do izrazaja, zadali albanskom ustanku tokom letnje, druge ofanzive najteze, ne samo vojne nego i psiholoske i politicke udarce.

Sve ukazuje da UCK nije ocekivala razvoj oruzanog otpora u razmerama masovnog ustanka. Ali, kada je ustanak buknuo ucinila je sve da stane na njegovo celo i da ga usmerava, pre svega u pogledu organizacije i strucnog rukovodjenja otporom. U tome je UCK uglavnom uspela u regionu Drenice, gde je bila najukorenjenija i u regionu Shalja e Bajgorës koji se nalazi izmedju Podujeva i Kosovske Mitrovice, gde je sama organizovala pokret oruzanog otpora. Prilicno je u tome uspela u centralnim i jugozapadnim delovima Kosova koji su se naslanjali na Drenicu, a najmanje ili vrlo malo je postigla u organizovanju pokreta u dukadjinskoj ravnici. Govorili su da nije bilo dovoljno ni vremena ni kadrova, ponegde ni oruzja.

Za prvih 5 - 6 meseci sukoba moglo bi se reci da je UCK bila nosena narodnim entuzijazmom. Ona je bila svesna opasnosti takve situacije i takvih raspolozenja. Zbog toga je pokusavala, ali nije uspela da se tome odupre i da ga kanalise u pozeljnom pravcu. Na valu tog entuzijazma preko noci su veliki prostori naseljeni iskljucivo ili gotovo iskljucivo sa albanskim stanovnistvom proglasavane slobodnim teritorijama. Sredinom jula prosle godine, uoci druge srpske ofanzive procenjivalo se da UCK kontrolise trecinu cak do polovine kosovske teritorije i da ona u njenim redovima ima 40 do 50 hiljada boraca. Ali, ovaj impozantni rast tek je trebao da se dokaze.

U vreme letnje, druge srpske vojne ofanzive, UCK je izgubila kontrolu nad najvecim delom slobodnih teritorija. Takodje, deo njenog borackog sastava koji se prikljucio tokom plime ustanka otpao je iz njenih redova. Van Kosova se procenjivalo da je UCK zadobila udarce posle kojih nece moci vise da se oporavi. Medjutim, to sto se govorilo vani bile su uglavnom srpske procene koje su se zasnivale na ogromnim civilnim stradanjima i rusenjima. Zapravo, sama UCK nije pretrpela znacajnije ljudske gubitke. Procenjuje se da je tokom cele prosle godine UCK izgubila najvise do 300 svojih pripadnika. Osim u dukadjinskoj ravnici gde se ustanak razvio u veoma slozenim uslovima, UCK je u svim drugim delovima sacuvala komandni sastav, organizacionu mrezu, glavninu borackog sastava, pa cak i logistiku.

Analiticari smatraju da je tokom druge ofanzive UCK je ucvrstila svoju hijerarhiju i prvi put pocela da primenjuje elasticne oblike borbe, kako u napadu tako i u odbrani. Uvedene su novine u organizaciji i vojnom rukovodjenju od Glavnog staba do najmanjih jedinica na terenu. Najznacajnije novine su prepustanje vojnih operacija profesionalnim vojnicima, profilizacija raznih vojnih specijalnosti i stvaranje mobilnih jedinica koje ce ziveti cisto vojnickim zivotom i boriti se gde god se ukaze potreba. Procenjuje se da trenutno UCK broji oko 30 hiljada ljudi, a da od sest do deset hiljada pripada tzv. mobilnim jedinicama.

Fehim REHEPI